Piše: Dragomir Anđelković
NATO je progutao Crnu Goru, sprema se da to uradi sa Makedonijom.
Uporedo, a prethodno rečeno je deo i toga, steže obruč oko Srbije i BiH. Međutim, to ne znači da je, dok u širem luku oko Rusije gradi svoje vojno-političke placdarme, digao ruke i od direktnog ruskog okruženja, koje je uveliko u sferi njenog uticaja.
Itekako i tu na razne načine NATO pokušava da se infiltrira. Nedavno je, što naša javnost nije ni primetila, napravio izvestan prodor u Jermeniji.
„PRIJATELJSKI“ MASKENBAL
Prvih godina pošto se SSSR raspao, Vašington se preterano nije mešao u poslove tamošnjih država. Zastupao je stav da je Ruska Federacija „garant stabilnosti na tom ogromnom prostoru“. Ali daleko je bilo od toga da su Amerikanci to stvarno mislili. Samo su delovali lukavo, sistematski i fazno.
Prvo su se posvetili učvršćivanju uticaja u zemljama Istočne Evrope, a na postsovjetskom prostoru su ga tek diskretno širili. Cilj je bio i da se ne revoltira Jeljcinova Rusija, kod koje je stvarana iluzija da je prihvaćena kao prijatelj. No, pošto je prva etapa stvaranja evroatlantske imperije završena, od 1994. godine počeli su iz Vašingtona da se čuju drugačiji glasovi. I pre nego što je krenula putem državnog jačanja i preporoda nacionalne samosvesti, Rusija je počinjala da biva tretirana kao neprijatelj.
Za Ameriku je bilo važno i to što su se do tada bivše sovjetske republike – gle paradoksa, uz pomoć Moskve koja je u fazi robovanja iluzijama o prihvatanju od strane Zapada i tako htela da demonstrira svoj demokratski i tolerantan karakter – u državnom pogledu već bile konsolidovale. Postale su prave nezavisne zemlje sa punim kapacitetom da vode sopstvenu politiku (izgradile su armije, politički sistem, diplomatsku mrežu).
Uzimajući sve rečeno u obzir, 1994. godine, zamenik državnog sekretara Vorena Kristofera Piter Tarnof izjavio je sledeće: „SAD još nisu posvetile dužnu pažnju zemljama koje se graniče sa Rusijom. To mora da se promeni, jer te države, koje su u strahu od ruske ekspanzije, imaju legitimne interese koje SAD i Zapad ne smeju da ignorišu.“
PRODOR NA ISTOK
„Prijateljski“ odnos prema Moskvi nije trajao, kao što se kod nas neretko a netačno misli, ni dok je Jeljcin bio na vlast. Ni ruska snishodljivost prema SAD nije vodila pozitivnom stavu te sile prema Ruskoj Federaciji. Americi je bio i ostao cilj da drastično oslabi tu veliku državu koja ima potencijal da joj se odupre. Da je posle Jelcina 1 došao neki Jeljcin 2, a ne Putin, Vašington bi, tek uz nešto drugačiji pristup, takođe nastojao da dotuče Rusiju. Po njega je nastupio problem što su Rusi to shvatili i krenuli putem, prvo vrlo odmerenog i prikrivenog, zatim sve snažnije demonstriranog, odbrambenog delovanja. Tako su stigli i u Siriju.
Da je Rusija na meti, jasno se videlo i pre otpočinjana velikog širenja NATO na istok te agresije na Srbiju. Druga strana medalje je što su tek ti veliki događaji probudili Rusiju. Međutim, već krajem prve polovine dekade o kojoj pričamo Amerika je i zvanično – a pre toga već nezvanično, preko svog „nevladinog sektora“, dirigovanih finansijskih institucija, medija, biznisa – postala vrlo prisutna na postsovjetskom prostoru.
Politika prema državama Zakavkazja, tj. Jermeniji, Gruziji, Azerbejdžanu, u punoj meri je postala aktivna i sveobuhvatna 1997. godine. Tada je definisana „Strategija put svile“ (koju će nešto kasnije potvrditi i Senat), a čija suština je bila sledeća: cilj je da se maksimalno poveća uticaj SAD na javnost i vlade tih zemalja, odnosno kreira njihov blagonaklon stav prema Vašingtonu, kao i da se izgradi saobraćajna i energetska infrastruktura u skladu sa interesima SAD, odnosno da se podrže američke privatne investicije. To je ono što je rečeno, a nesumnjivo je planirano i da se zemlje regiona uvuku u američku vojno-političku orbitu. Gruzija, pa donekle i Azerbejdžan, pokazaće se prijemčivim za takvu politiku.
Posle su na te temelje nadgrađeni i drugi elementi ekspanzije na postsovjetskom prostoru. Tu su NATO Partnerstvo za mir, EU Istočno partnerstvo itd. A sve to služi pomenutom cilju, koji je s vremenom dobijao agresivnije ruho. Približavanje Zapadu je palo u drugi plan u odnosu na pokušaje distanciranja pa i konfrontiranja država iz okruženja Rusije sa njom. Naravno, ni Rusija nije sedela skrštenih ruku. Čak i pre nego što je Zapad počeo da je podbada u njenom susedstvu pa i na njenoj teritoriji.
OPASNA NATO UPORNOST
Posle šoka i paralize nastalih posle raspada SSSR kome je iz ličnih interesa tadašnjih vlastodržaca doprinela, Moskva se pribrala i počela odmereno ali energično da deluje na postsovjetskom prostoru. Rusija je nastojala da na novim osnovama oko sebe okupi što veći broj bivših republika Sovjetskog Saveza. Već i Jeljcin je krenuo tim putem, da bi Putin stvari dinamizovao. Iz toga je proizašla mreža privrednih, bezbednosnih i drugih integracija većeg dela prostora koji je nekad činio Rusko carstvo i SSSR. Pomenuću samo njegove stubove kao što su Evroazijski ekonomski savez i vojni pakt ODKB.
Neke zemlje iz ruskog okruženja, kao što je npr. Gruzija, Zapad je uspeo da zavadi sa Moskvom i izvuče iz sfere njenog uticaja. Druge, kao što je Jermenija, uključene su u, uslovno rečeno, ruske integrativne procese raznih vrsta. Međutim, to ne znači da je NATO digao od njih ruke. Bez mnogo buke i besa zbog prethodnih poraza, uporno i planski deluje kako bi i tu bar malo narušio ruske pozicije, odnosno poboljšao svoje.
NATO se ne ljuti i ne demorališe kada iz prve ne dobije ono što želi. Uporno kidiše kako bi nekad stigao do toga. Tako, da se sada ograničimo na primer Jermenije, oko nje stvara geopolitičke tenzije, a s druge strane joj pruža ruku.
Nema sumnje da su evroatlantski centri moći umešani u održavanje tinjajućeg požara na jermensko-azerbejdžanskoj relaciji. Namera im je da svima bude jasno da je lako tu izazvati rat te da je Zapad bitan i kada deluje da je izgubio primat. Radi toga ponešto pruža i pozitivno.
FOND RAZDORA
NATO je tako pre nekoliko meseci za potrebe Jermenije formirao Fond poverenja, iz koga će biti finansirani razni projekti koji bi trebalo navodno da doprinesu miru i bezbednosti. Čak i kada je formalno tako, jasno je da se iza mirovnog zastora krije ono što je javno definisano kao cilj još 1994. godine: jačanje veza sa Zapadom i sledstveno tome udaljavanje od Rusije. A sve to po sistemu tiha voda breg roni.
Što se tiče Jermenije, ona racionalno nastoji da gradi strateške odnose sa Rusijom, u čijoj je orbiti, ali i da u meri u kojoj je to moguće razvija bliske veze sa Zapadom. No uvek se nađu (isto kao i kod nas) agenti zapadnog uticaja koji pokušavaju da Jermeniju gurnu dalje od onoga što joj je interes, tj. da pokvare odnose sa Moskvom, koja ima vitalni značaj za prosperitet i stabilnost Jemrenije te da tu državu na kontraproduktivan način preusmere ka Zapadu.
Većinski deo jermenske političke i šire javnosti je svestan takve opasnosti i onoga šta je jermenski nacionalni interes. Uz to i Moskva nije pasivna, već kontrira zapadnim pokušajima prodora. Ipak, uvek postoji opasnost da se stvari iskomplikuju i otrgnu kontroli. Dok je Rusija zainteresovana za stabilnost u svom okruženju, Zapadu posao obavlja i nestabilnost. Dobro znamo da je poslednju lakše generisati nego prvo održati.
STRATŠKE POUKE
To vidimo i u sopstvenom okruženju, gde razni zapadni faktori stvaraju kontrolisani haos kako bi zaokružili NATO dominaciju nad Balkanom. Što se Rusije tiče, valjalo bi da ona izvede odgovarajuće zaključke i redefniše svoje ponašanje na osnovu onoga što Zapad čini.
Kao što NATO, EU i SAD nepokolebljivo rade u njenom dvorištu, čak i onda kada deluje da je Moskva tu uspostavila svoj poredak, i Rusija bi morala slično da čini na našem prostoru. Putin je vratio Rusku Federaciju u vrh geopolitičke lige. Kremlj se hrabro opire evroalantskoj nemani, ali, da bi njegovo delovalo dobilo puni zamah, krajnje je vreme da se pređe na viši stepen sofisticiranosti.
Razumem razočarenje Moskve zbog toga što je Crna Gora ušla u NATO. Shvatam i njenu bučnu reakciju. Međutim, time Rusija neće mnogo postići. Trešće se gora, a rodiće se miš. Drugačije će biti ako Kremlj, po uzoru na ono što Amerika radi u Jermeniji, bude delovala i tamo gde je sada formalno zapadni „atar“.
Tim pre što je pravoslavno stanovništvo i onih zemalja Balkana kao što su Crna Gora i Bugarska, koje su ušle u NATO, prema Rusima mnogo toplije nastrojeno, nego žitelji ruskih saveznica tipa Jermenije i Kazahstana u odnosu na SAD.
Rusija je ojačala globalne elemente svoje meke moći, od medijskih do NVO, ali oni su pre svega usmereni prema velikim zapadnim državama te članicama EU gde jačaju suverenističke snage. Namera Moskve je očito bila i ostala da pomogne da tu na vlast dođu političari sa kojima će moći da nađe zajednički jezik. Nažalost, niz izbornih rezultata pokazuje da je to bio račun bez krčmara.
GEOPOLITIČKA KONDICIJA
Rusija će morati da vodi dugotrajnu bitku, sračunatu ne na to da se izvojuje neka velika pobeda, već da se protivnicima promišljeno, uporno i lukavo prave problemi. Šta će na kraju parade biti, videćemo, ali već i takav taktičko-ofanzivni pristup Moskve nama će dati više prostora da se do daljnjeg koprcamo.
Krajnje je vreme da to Rusi na adekvatan način shvate i aktiviraju se na Balkanu, gde su i dalje vrlo pasivni ili pak aktivni samo na mah, dok su uvereni da nešto veliko mogu brzo da postignu. Epilog dešavanja u Makedoniji i Crnoj Gori pokazuju da je to pogrešan pristup. Fatalno bi bilo i za patriotske krugove u Srbiji ali i interese Moskve da se on ne promeni sada kada nam predstoji nova NATO ofanziva usmerena prema Srbiji i BiH.
Uveren sam da ruski državni vrh shvata problem, ali je bitno da se na pragmatičan način, polazeći od realpolitičkih mogućnosti, ali opet i proaktivnog pristupa, redefinišu balkanske transmisije meke moći Kremlja i strategija na osnovu koje bi se uspešno radilo. Ako se bude robovalo megalomanskim projektima, idejama odsudne bitke i sličnom – ruske pozicije će dodatno biti poljuljane i u Jermeniji, a kamoli na Balkanu.
DUH DRŽAVNOG PRAGMATIZMA
Geopolitička nadmetanja imaju sličnosti sa maratonom, a ne trkom na sto metara. Rusija je danas ojačala i izašla Zapadu na crtu. U Siriji je pokazala svoju vojnu moć na način kao što to nije činio ni Sovjetski Savez. Mnogo toga je naučila o mekoj moći. Sve to je za pohvalu. Ono što je problem to je da je i dalje opterećena crno-belim formama. Usled toga se onda ispod kapija racionalne politike uvlači duh euforije ili duh nihilizma. Oba su podjednako štetna.
Dok rat traje – a sada je, valjda je svakome to jasno, u toku je, uslovno rečeno, zapadno-ruski Hladni rat 2 (da sada ne ulazim u razlike i sličnosti između ruskog i sovjetskog) – ni jedna geopolitička zona nije definitivno izgubljena ili zadobijena. Amerikanci to dobro znaju i zato posvećeno rovare u Jermeniji, ali i Rusi bi još potpunije valjalo da razumeju i da ne dižu ruke od Crne Gore ili Makedonije. Tada će biti mnogo lakša, da to još jednom naglasim, i odbrana Srbije ili RS (BiH), ali i ruskih pozicija u Moldaviji, Jeremeniji ili Uzbekistanu.
(Vidovdan)