Dr Zoran Milivojević, intervju: „Guše nas teskoba i depresija, kao narod smo se vratili nekoliko faza unazad. Ličimo na adolescenta, bahatog i agresivnog, koji pije, psuje, sebičan je i ne brine za druge!“

Kada bismo ceo narod gledali kao jednu ličnost, videli bismo da smo se vratili nekoliko faza razvoja unazad. Ličimo na adolescenta, bahatog i agresivnog, koji pije, psuje, sebičan je i ne brine za druge.

Ovako u intervjuu za „Blic“ psihoterapeut i predsednik Saveza društava psihoterapeuta Srbije Zoran Milivojević objašnjava psihičko stanje nacije.

Koji su naši najčešći psihički poremećaji?

– Ako bismo celu naciju tretirali kao da je to jedno biće, videli bismo da uglavnom prevladavaju dva osećanja – teskoba i depresivnost, a zatim i ravnodušnost ili apatija. Teskoba ili anksioznost je emotivna reakcija kada ljudi shvate da nisu sposobni da se nose sa životnom situacijom pred njima. Kada je budućnost neizvesna, kada se teško živi. A to se vidi i po ogromnoj potrošnji lekova, takozvanih anksiolitika kojima se ljudi sami leče, jer ne vide kako da otklone uzrok teskobe. Depresivnost nastaje kada ljudi počnu da smatraju da nemaju budućnost.

I zato im opada želja za životom, zatvaraju se u sebe. To dovodi do izvesnog povećanja broja samoubistava, ali i do drugih samodestruktivnih ponašanja. I na kraju, kada se dugo vremena loše osećaju, nastane apatija, kao vrsta odbrambene ravnodušnosti. Ljudi isključe osećanja da ih ne bi bolelo. To postaje problem kada treba da ih ponovo uključe.

Ljudi su oguglali da bi mogli da prežive, a to ima za posledicu da smo manje saosećajni, empatični i manje solidarni. Ako bismo na narod gledali kao na ličnost, onda bismo rekli da je ta ličnost doživela regresiju – da smo bili na jednom višem nivou moralnog, intelektualnog i kulturnog razvoja, da bismo otišli nekoliko razvojnih faza unazad.

Koji su uzroci tih poremećaja?

– Mi smo vrlo izdržljiv narod, jer stotinama godina živimo u zoni preživljavanja. Međutim, u poslednjih 25 godina doživeli smo mnoge ružne stvari. Kolektivne traume su uticale na nas na negativne načine. Stabilna država sa pravilima i solidna ekonomija čine da pojedinac opaža svet kao relativno stabilan, pa se u njemu oseća sigurno. Međutim, kada je okruženje nepredvidljivo, kada se živi loše, i ono što je najvažnije, kada nema nade da će u nekoj doglednijoj budućnosti biti bolje, tada zavladaju strepnja, apatija i depresivnost. U tom smislu smo mi u jednom kolektivnom stanju depresivne apatije.

Koji psihički problemi prate mlade generacije?

– Glavni problem kod mladih je što ne vide da je bolja budućnost moguća, i zato su ili apatični, životare uz svoje roditelje, a oni drugi, koji su ambiciozniji, trude se da završe školu kako bi pokušali u inostranstvu da ostvare bolji život. Raznorazni mediji su doprineli da mladi ljudi počnu sebe da uslovno prihvataju, u stilu ako sam zgodan, imam novac, ako sam poznat, tada sam vredno ljudsko biće. A kako mnogi to ne mogu da ostvare, onda je najveći emotivni problem upravo to osećanje da se ne vredi, da su neopravdano postali životni gubitnici, da im nije ni pružena šansa. I upravo je to osećanje niže vrednosti u korenu mnogih mentalnih poremećaja.

A ljude srednjih godina?

– Srednja generacija je razočarana. Tokom devedesetih, kada su odrastali, ti ljudi su tačno znali razloge zbog kojih se lošije živi. Promene koje su usledile 2000. su donele nadu, i zaista je jedno kraće vreme krenulo nabolje. A onda ne samo da je stalo, već je krenulo nizbrdo. Zato se ova generacija najviše oseća iskorišćenom i razočaranom, jer u svojim najboljim godinama ne vide način da sebi i svojoj porodici omoguće pristojan život.

Za razliku od mladih, oni misle da su prestari za novi početak, pa su puni gorčine, potisnute agresivnosti. A to se onda ispoljava na različite načine, od alkoholizma, zavisnosti od igara na sreću… Dok muškarci ogorčenost ispoljavaju kao agresivnost, žene iz ove generacije su najveći potrošači anksiolitičkih i antidepresivnih lekova.

Šta je sa najstarijim članovima društva?

– Problem starije generacije je usamljenost. Srednja generacija je zauzeta preživljavanjem, pa međugeneracijski kontakti nisu kvalitetni. Stariji ljudi bi želeli veću porodičnu povezanost, da gaje unuke, ali sve manje dece se rađa. Oni praktično izdržavaju prethodne generacije, ali malo dobijaju zauzvrat.

Koji su načini ozdravljenja nacije?

– Na prvom mestu, potrebno je stvoriti stabilno okruženje koje nudi mogućnost da se uspe. Političari su najodgovorniji za to, da ponude viziju, da ponude svetlo na kraju tunela. Kada bi ljudi shvatili da postoji izlaz iz ove situacije, oslobodila bi se ogromna snaga koja je sada uspavana.

Drugi nivo je porodica, koja je glavni amortizer negativnih uticaja, ali i glavni izvor lične sreće.

(Blic)