Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Glumac Branko Bane Vidaković dobitnik je ovogodišnje Nagrade grada Beograda za pozorišno stvaralaštvo. Bio je to povod da se nađemo pred predstavu “Zli dusi” koju igra u Narodnom pozorištu kako bi, pre svega, razgovarali o umetnosti.
A onda smo posle nekog vremena svesno otišli na priču o protestima, Preletačeviću, vlasti, opoziciji, Miloševiću, Đinđiću, tajkunima…
Ipak, pre svega toga, prisetili smo se kako je Bane Vidaković, iako planirajući da “bude muzičar ili tako nešto”, na nagovor svog prijatelja Borisa Komnenića došao na prijemni na Fakultet dramskih umetnosti. Jer, kako je jednom davno izjvio, bilo je “ili FDU ili odlazak u JNA da vozim kamion.”
– Nisam bio od onih što od malena znaju da će se baviti glumom, naprotiv, mislio sam da ću biti muzičar ili tako nešto. Onda me Boris Komnenić nagovorio. On je studirao, to jest završavao kod profesora Predraga Bajčetića. I prevario me. Rekao mi kao dođi nije to ništa. Došao sam prvi put na FDU sa onom fenomenalnom generacijom u kojoj su bili Sonja Savić, Bule Goncić. Oni su svi bili iz Radio Beograda. Došli su uvežbani, napucani… Tad sam prvi put video da nemam pojma, da imam strašnu tremu. Te godine sam odbijen kod Minje Dedića ali sam primljen sledeće godine kod Bajčetića.
A posle?
Posle toga mi nije palo napamet da se bilo čime drugim bavim osim glumom. A što se tiče kamiondžija to je zato što sam bio fasciniran kamionima i kamiondžijama jer sam stopirao od 13. godine po Evropi. To je tad bilo moderno – ruksak na leđa, vreća za spavanje i nešto malo para… Sa vrlo malo para je moglo da se prođe po Evropi. I reko, u krajnjem slučaju voziću kamion. A što se vojske tiče, ona je došla kasnije. Meni se već sin rodio. Ja sam se oženio u 23 godine a par godina kasnije sam dobio sina. I posle jedno 9 meseci je moralo ili vojska ili ćorka. Dobio sam mornaricu. Dobro sam prošao. Bio sam u Puli, tu mi je i ujak živeo. Mornarica je jedan šminkerski deo vojske… Nisam se mnogo namučio ali sam bezveze bio odsutan 10 meseci od porodice.
U jednom intervjuu iz davne 1983. Vi tada prvi put, analizirjući svoje učešće u filmu „Savamala“, pravite otklon i progovarate o ljudima koji nabavljaju pare za pravljenje filmova.
Ovde je uvek bilo drugačije nego u svetu. Da se razumemo, filmska industrija u bivšoj SFRJ je bila dosta ozbiljna i razvijena. Tito je ulagao mnogo u to. Tu jeste bilo dosta cenzure, partizanije, pa je narodu malo dosta bilo tih Kozara i Neretvi. Ali je ozbiljno ulagano. Ozbiljne su pare bile u pitanju. Dolazile su svetske zvezde na FEST. Kad sam ja počinjao karijeru, polovinom osamdesetih, to je bio zadnji trzaj tog vremena. Honorari nikad nisu bili na nivou onih u inostranstvu ali su bili solidni. Ta generacija glumaca koja je radila od 1965. do 1980. je mogla solidno da zaradi za život. A mi smo već bili generacija kojoj su podmetali razne stvari.
Kao što su filmovi sa učešćem.
Da… To je bilo čuveno. To sa učešćem je značilo – pare dobijete kad se film isplati. Znači nikad… Ali eto, ja sam barem u „Savamali“ video šta znači biti u velikom filmu. To je bio veliki projekat. Mogao sam tu da naslutim kako je bilo u vreme kad su drmali Bata i Smoki. Nama su već podmetali… Ali ono što nas je vadilo je to što su sve do 1988. dolazile koprodukcije jer im je ovde bilo džabe. Ja sam kao glumac koji govori engleski i služi se nemačkim mogao dosta dobro da prodjem. SFRJ je bila veliko tržište i zaista se dosta radilo. S druge strane generacije od devedesetih na ovamo nemaju izbora i prosto im se divim kako izdržavaju. Jer ovde kad se godišnje snimi od tri do pet filmova se smatra uspehom. Tržište se smanjilo, a hiperinflacija je glumaca.
Čini se da danas svako ko nauči jednu recitaciju smatra da može da bude glumac, a ako ne uspe da upiše FDU, onda se nada da će naći leđa koja će ga ugurati u neki projekat.
Ne bih protiv kolega ništa govorio. Ali, problem je upravo to što je od devedesetih nastalo 5 akademija. To je sad jedna prilično velika gužva. Činjenica je i da se profesorski kadar promenio. Znate, jako glumačko ime ne znači da će biti dobar pedagog. Nemam želju da kritikujem kolege, već mislim da država treba da obrati pažnju na to. Ali vidim da se ovde država mnogo ne sekira za kulturu, a tek ih ne interesuje to koliko se formira akademija.
Pričali smo o Titovom vremenu kad se ulagalo u film… ali ako se sada setimo Miloševićeve vladavine, gde je mnogo toga bilo nakaradnog, činjenica je da su tada uspevali da prođu čak i pojedini antirežimski filmovi i serije. Setimo se samo filma „Lepa sela lepo gore“.
Ne samo „Lepa sela…“ Ja sam devedesetih snimio seriju „Gore, dole“ u produkciji RTS. Dakle državne kuće. Ta serija je bila užasna kritika tog vremena. Mi dakle snimamo seriju o onome što nam se upravo dešava i to začudo prolazi. Očigledno tada još uvek država nije totalno propala.
Što znači da smo sada…?
Sad smo dotakli dno. Zadnjih pet godina smo definitivno dotakli dno. Uzmite bilo koji govor, bilo kog političara i videćete da niko tu ne spominje ni „k“ od kulture. Niko ne vidi opasnost u tome što se mi više ne upoređujemo sa svetom, što naši glumci nemaju prilike da vide kako se radi napolju. Pogledajte Narodni muzej koji stoji zatvoren 10 godina i niko se nešto ne sekira. Ja kad pravim neslane šale kažem da tako mogu da stave katanac i na Narodno pozorište jednog dana. Možda će da protestuju tri dana žene u crnom, i posle će da bude neka poplava i svi će to da zaborave. Atmosfera nije dobra. Ne vidim da je bilo kome stalo. Ljudi su previše zaokupljeni preživljavanjem. Jedan isti krug malo iz inercije i vaspitanja ide po pozorištima. Pozorišta su relativno puna ali su zato karte bezvezno jeftino. U nekim domovima kulture u Beogradu možete da kupite kartu za 100 ili 200 dinara. To je smešno. Kad napunite celu salu a karta košta toliko, vi ste opet u minusu. Ne možete da platite ni glumce, ni saradnike… Ne vidim smisao u tome da karta bude besmisleno jeftina. Nisam elitista, ne smatram da karta treba da bude nedostupna, ali mora da se nađe neka mera. Devedesetih su ljudi još bili pozivani da sponzorišu filmove i predstave. I to se izgubilo. Ovi što imaju pare danas nisu stimulisani. Da im se kaže npr, ako uložite u Narodno pozorište skinućemo vam duplo toliko od poreza.
Ovde se pomalo kod nas stvara ona fama da glumci žive glamurozno…
To su malo i glumci krivi željni malo boljeg tretmana. Onda se prave te maškarade, premijere, Sava centri, crveni tepisi… Oblače se neke haljine, izigravamo neki Holivud… A nema niko za kafu. U suštini je najveći problem što svi znamo kako to treba da izgleda ali neće niko time da se bavi. Realno je film i u svetu u krizi ali je opstao. Ovde su se ljudi odvikli od odlaska u bioskop, tako da kad su pogašeni ovi jadni bioskopi niko se nije uzbudio previše. Kada je prošli ministar kulture rekao kako nije vlastan da on uređuje programe privatnih televizija i zato neće da komentariše rijalitije i pogubnost rijaliti programa, ja sam bio pobesneo. Tasovac je inače moj drugar ali ministar kulture u ovoj jadnoj zemlji mora da izađe… Znam da nije vlastan da uređuje program privatnih televizija ali baš zato mora da izađe pred narod koji ne zna i da mu kaže – To je rak mozga! Prebacujte program, nemojte to da gledate. A ne da gleda da se ne zamera ovoj ili onoj televiziji. Ministar kulture mora da laje na sva usta a ne da ćuti. Ili da ne sedi na tom mestu.
Ali koliko se uopšte ministar kulture nešto tu i pita?
Da se razumemo, on je uvek u ovoj zemlji bio najnebitnija figura. Nije to sporno. Ali to ne opravdava sedenje u vladi u kojoj se ništa ne preduzima. E sada će neko reći da je budžet te godine bio nula, a kad je došao taj i taj ministar onda je budžet bio 50.000. To je ništa. Mala je razlika između nule i 50.000. Ako ništa drugo taj ministar mora barem onda da gleda da bude što prisutniji u javnosti. Da negde daje neke smernice. Ono što je ovde napravljeno, a što je pogubno, je to što su izjednačeni umetnost i estrada. To je podla stvar koja je dovela do pogubnih posledica. Jedna od njih je i to što balerine u Narodnom pozorištu nemaju više benificirani staž, ili imaju nešto simbolično umesto da im se prizna da je to jedna krvava umetnost koja zahteva trening od 6 ujutru. Vi ste tu u 30 i nešto godina u penziji. U Titovo vreme su imale, mislim, 1:4 benificirani staž… A sada je to izjednačeno kao svaka plesačica na šipki. To je tako degradirano… Uostalom kao i likovna i još neke umetnosti.
Da li je to posledica društvene inertnosti?
Jeste, jer je većina utonula u apatiju i bave se preživljavanjem. Ili su pobegli. A oni koj su kvazi elita i koji bi trebalo da vuku – e oni su neobrazovani. To njih ne zanima, njih zanima samo novac. Mi kao nacionalni teatar ne bi smeli da budemo gurnuti na tržište. Mi ne bismo smeli da se takmičimo sa ostalim pozorištima u Beogradu jer smo mi po difoltu pre svega edukativna kuća. Mi moramo da imamo i Edipa i Eshila i Nušića… Moramo da imamo i one stvari na repertoaru koje su potrebne da postoje ali su nekomercijalne. Ne može da prođe sezona bez barem jednog klasičnog teksta. A onda kažu – ne zarađujete dovoljno. Ali nije fora da mi budemo gurnuti na isti nivo, ne zato što smo mi iznad, već je naša svrha drugačija.
Pozorišta imaju danas veliku konkurenciju. U 8 ili pola 9 ovde u Narodnom počinju predstave, ali u isto vreme na TV počinje neki rijaliti. Jeftinije je upaliti TV nego odvojiti za kartu.
Rijaliti programi dugo godina već postoje na zapadu ali se nigde ne daju u popodnevnim časovima, već se puštaju od ponoći pa ti gledaj Kardašijane koliko hoćeš. Dakle puštaju se u ponoć ili kasnije a ne u udarno vreme kad to mogu da gledaju deca. To je ovde sve pobrkano, namerno ili slučajno. Ja sve više mislim namerno. Deluje mi neverovatno da narod ima takve vođe koje neshvataju koja je esencijalna baza duha ovog naroda. Titova komunistička vlast je shvatila vrlo brzo da moramo biti u tim nekim tokovima. I SFRJ je imala svoju ličnu kartu i bila prepoznatljiva. A mi sada kao nacija bledimo i niko ne obraća pažnju na katastrofu u obrazovanju. To su esencijalne stvari u društvu – ko vam vaspitava decu, kako ih vaspitava, kakvi su školski programi. To su najbitnije stvari, mnogo bitnije od toga da li će opsttai neka fabrika ili ne. Ovde se pravi jedna dugoročna šteta na koju svi sležemo ramenima. Gledam moju glumačku kastu koja nikad tiša nije bila. Mi smo mala, ali relativno uticajna grupa, jer imamo pristup medijima. Šta je to, gde su ti glumci da kažu – Alo bre, dosta više! Pa dokle mislite!? Toliko su se svi uplašili… Ja sam zapanjen koja tišina vlada s obzirom na katastrofu koja istovremeno traje.
Tih devedesetih se dizao glas. Šta se desilo sa tim glasom danas?
Umorili smo se. Moja generacija… Ja sam vidim da nemam više energije da gutam suzavac i krećem ispočetka. Mi smo devedesetih imali jasnog neprijatelja, Slobu. Uvek sam ciljao da rušim taj režim da mi sin ne bi išao u vojsku, da ne bi morao da hvata pušku i ratuje. Imali smo jasan cilj i bili spolja podržani u tome. Današnja čitava Evropa podržava trenutnu vlast jer mora da potpiše šta treba da potpiše, opozicija je zbog toga u katastrof i, a mi realno nemamo za koga da se uhvatimo. Svi ti u opoziciji su se isprljali. Zato se i jeste narod naložio na ovog klinca, na Belog. Kao, daj nešto, bilo šta. Nema veze što nema program, samo da je neki novi i drugačiji. I on malo sprdnje udari i svi hoćemo da glasamo za njega. Dakle, mi smo 10 godina izdržali, gutali suzavac i doveli naše koji su nas pokrali. I onda naravno da se energija potrošila. Imali smo svoju malu revoluciju, ubili su nam predsednika vlade, zaustavili sve, obrnuli točak nazad… I ko će sad to sve da zaustavi? Nema ko. Klinci? Ja ih gledam… Moj sin je ta generacija, eno ga šeta svako veče. Oni nemaju masu. Masa se stvara. Ni mi nismo protiv Slobe odmah imali masu. Trebalo nam je 10 godina raznoraznih demonstracija… Od prvih ovde s Vukom na terasi pa do 5. oktobra.
Priča se stalno da nismo imali taj 6. oktobar. Koja je to prilika koju smo propustili?
Sada je to zamrljano sa raznim namerno puštenim pričama. Siguran sam u jedno – da je Đinđić ostao živ mi bismo 2007. ušli u EU, pa kako god nam bilo. Đinđić je bio praktičan. On je to hteo da reši po kratkom postupku. Ne možete ući u EU a da ste zemlja koja ne zna gde su joj granice. Neće vas primeti nigde, ne u EU, nego vas neće primiti ni u biciklističko udruženje. On je to hteo što pre sa Albancima da reši. I kad je počeo da priča o tome kako bi trebalo brzo podeliti Kosovo – uzeti manastire i razdeliti se sa njima, završiti to i onda ići u EU – Đinđić je ubijen. Pitanje je sad šta bi bilo i kako bi bilo… Ali ja se od tada time ne bavim. Kada se to desilo, pošto smo se i privatno znali, mene je sve to skupa pogodilo, ja sam shvatio da je u ovoj zemlji bavljenje politikom stvar bez dobrog ishoda. Kad god smo imali vladara koji bi malo vukao ka Evropi mi bi ga vrlo brzo ubili i vraćali bismo se na staro. Još od kralja Milana u Košutnjaku pa nadalje… Ovde je još Arčibald Rajs kada je stvorena ta Srbija koju je on toliko voleo, on je napisao tu knjigu „Čujte Srbi! Čuvajte se sebe!“ upravo fasciniran time kako Srbin, ako je pre ulaska u politiku bio normalan lekar, trgovac… čim uđe u politiku će poludeti.
Koliko smo mi zapravo došli u kulturnu bedu?
Mi smo došli u jednu mentalnu bedu koja podrazumeva sledeće: Ja sam recimo moderno prozapadno orjentisani intelektualac u Beogradu ali ću vrlo brzo prodati sva svoja uverenja jer ću mi to obezbediti nekakvu egzistenciju, školovanje za moju decu u inostranstvu… Danas je bilo kakvo materijalno dobro postalo važnije od bilo kog drugog dobra. To vam je dno dna. Ta najgora vrsta bede podrazumeva da nijedan cilj nije dovoljan vredan žrtvovanja. Kad ste zadnji put videli ozbiljne emisije u kojima nisu ljudi koje stalno viđate? Vrte se isti ljudi. Mi smo se kao narod predali i odustali… Ne znam šta bi neko trebalo da nam uradi da se mi kao trgnemo.
Rezignirani nekim stvarima rekli ste da ste Vi zapravo prvak Male scene u Narodnom.
Jednom davno sam se vozio vozom sa jednom ženom koja je počela da me psuje kada je čula da radim u Narodnom. Ona radi u nekoj jakoj državnoj firmi koja odvaja velika sredstva za kulturu. to jest baš za Narodno pozorište. Počela da me psuje misleći da ja imam veliku platu.- Znate li koliko mi odvajamo za Narodno pozorište!- Jel vi znate kolika je meni plata?E kad je čula da je mala onda je stala… pa kao, kako to.
Vi ste od ideala da se može može, kako tako, živeti od pozorišta, došli u situaciju da komercijalizujete svoj rad kako biste platili račune.
Kad su me napali što igram u „Kursadžijama“ prvo sam se zabrinuo da li sam pogrešio… E onda sam razmislio i dao tu izjavu da kad mi plata u Narodnom bude 1.200 evra da ću se preko novina odreći „Kursadžija“. Ne plaćaju mi račune nažalost ni Narodno pozorište ni RTS nego oni koji trenutno vladaju na tržištu. Ti isti koju su me napali sume zvali da me pitaju ima li za njih mesta u „Kursadžijama“. I na kraju krajeva ja tu radim svoj posao. Možemo da diskutujemo o nivou toga, ali ja se bavim glumom… Ne skidam se go. U krajnjoj liniji igram lik koji obožavaju. Sad da izađem kao Janez da čitam telefonski imenik ljudi bi se smejali jer su poverovali.
Posle „Gore, dole“ velike serije su Vas nekako zaobišle. Jeste li Vi odbili da igrate ili…?
Ja sam retko odbijao. Ali ja sam plaćao cenu devedesetih… „Gore, dole“ nam se slučajno desila serija. A posle je prostor bio toliko sužen da ste morali da budete ili bez velike kičme kako bi ste to progutali ili da se sklonite. E ja sam se radije sklanjao iz tog društva gde bih morao da budem dobar sa pojedinim ljudima. Sad više ne govorim o politici. Klanova je uvek bilo, to ništa nije sporno. Bata Životinja je imao svoj, Smoki svoj… Ali bilo je toliko posla da oni nisu držali sve u svojim rukama pa smo mi uspevali da radimo ono barem u Hrvatskoj, Bosni… E danas je tako da ako se zamerite dvojici ili trojici koji imaju veze sa političarima ili sa DB vi ste završili svoj posao. Ja sam se zato rađe sklanjao. Radije sam radio „Kursadžije“ nego da se petljam u te stvari. Ustvari zavisi samo kakav vam je želudac za to.
Jedan ste od retkih koji je govorio o pranju novca kroz pravljenje filmova.
Film je ovde postao rupa bez dna još devedesetih. Još devedesetih je prestalo da se isplati praviti film. Od 2000. na ovamo pravljenje filma je bacanje para u rupu. I ko to nastavlja da radi? Pa neko ko pere pare od oružja ili droge. Kao što naiđe period kad se u Beogradu otvori 100 novih kafića. Što? Pa peru se pare. Jer posle izvesnog vremena bankrotira pola tih kafića. Ne bi to bilo toliko sporno kad bi postojaoi neki plan kako da stimulišemo ljude koji imaju pare da rade dve stvari – plaćaju porez i da ulažu u kulturu. Kao što to radi Putin. Naterate svoje tajkune u određene grane koje su potrebne državi. Jel Mišković steko pare, nije bitno kako. Ili Karić. Zabraniti im da se bave politikom, naterati ih da ulažu u umetnost… Usmeriti te pare koje su stečene maglovitim putevima tokom devedesetih. A ne ono, pustite Karića da napravi uticajnu televiziju, a čim poželi da se bavi politikom vi mu zabranite televiziju.
Kako vidite budućnost mladih u Srbiji?
Ima dece koja nisu izšala iz Beograda. Nisu videli sopstvene manastire a kamo li da su išli negde po inostranstvu. Zato i misle da ih mrzi ceo svet, a svet ne zna ni gde se nalazimo. Ali oni žive u ksenofobiji i misle da nas mrze Amerikanci, ovi oni… A što bi nas mrzeli. Pa oni ni ne znaju gde smo. E kada budu počeli da se mere sa tim istim inostranstvom i kad shvate gde smo onda će biti veliko razočaranje. I to je nešto što me brine. Ne brine me moj sin i najbolji pojedinci među njima će naći svoje mesto negde napolju. Ali ko će ostati ovde?
Da nam se ne desi ono – ko poslednji izađe nek ugasi svetlo?
Upravo na to i mislim. Interesuje me ko će biti taj koji će poslednji ugasiti svetlo i da li će to ovaj narod posmatrati to iz nekog gledališta ili će početi da se brine o svojoj sudbini.
Kada se osvrnete iza sebe kajete li se zbog nečega, ili biste sve ponovo da možete?
Ne, ne da se ne kajem, nego mislim da sam imao odličan život. Ja sam proživeo nečijih pet života sa sve porocima koje sam dugo iskijavao iz mladosti.
Šta ste iz toga izvukli kao pouku?
Izvukao sam pouku da je važniji put od cilja ka kome idete. Da mi je put bio toliko dobar da ako bih sutra umro nemam za čim da žalim. Ne da ne bih menjao, već bih se rado vratio. Bila je to dobra vožnja.
Razgovarao: Petar Latinović
ANTRFILE
Unutrašnji egzil
Radim za Dojče vele seriju razgovora sa ljudima koji su ovde napravili imena, postali priznati a onda se izgubili odavde i pokušali da rade napolju. Neko se vratio a neko ne. I moje glavno pitanje njima je – Da li treba ovde ostajati ili ići odavde. Najinteresantniji odgovor mi je dao Kosta Bunuševac koji mi je rekao da smo mi u unutrašnjeg egzilu gde god da smo jer smo drugačiji. Znam da je on imao svojevremeno ponude nekih belgijskih galerista da šta god da napravi oni će mu to otkupiti. On je to odbio i vratio se ovde. I kad sam ga pitao da li se prevario što se vratio on mi je rekao da smatra da nije jer smo mi „neprekidno u unutrašnjem egzilu jer smo drugačiji“
Pogledajte video:
(Agencije)
