ISPOVEST KAPETANA DRAGANA IZ ZATVORA: Ustaše se ničega ne stide, ali jednom će PLATITI ZA SVE ŠTO SU NAM URADILI!

kapetan- dragan

Dragan Vasiljković, u javnosti poznatiji kao kapetan Dragan, posle suđenja napisao je ispovest iz zatvorske ćelije u Splitu, zemlji u kojoj vodi grčevitu pravnu borbu i koja ga je unapred osudila, a pre toga proterala 300.000 njegovih sunarodnika sa ognjišta koja su im vekovima pripadala

Legendarni vođa „Knindži“, specijalac koji je iz Australije došao u Knin da brani Srbe od povampirenih ustaških hordi, u spisima koje je napisao za Srpski telegraf poslao je važne poruke o odnosu sa drugim zatvorenicima, odnosu Hrvatske prema svojim vojnim ratnim veteranima, ustaštvu, sudskom ishodu.

– Ja sebe doživljavam kao čoveka koji je sebe i svoje posvetio Srbiji i Srbima u poslednjih četvrt stoleća. Ja sam sigurno jedan od retkih ko je u punoj snazi sa tridesetak godina starosti došao u Srbiju. Imao sam lep avion sa sedam sedišta, prekookeansku jahtu, koju sam dovezao iz Australije. Više para nego što mi je bilo potrebno za održavanje stila života koji sam vodio. Mala avio-kompanija koju sam počeo graditi u Srbiji mi je od samog početka donosila više novca nego što sam bio u stanju da potrošim.

Međutim, poverovao sam da je moje angažovanje u zaštiti mog naroda daleko važnije. Moje pojavljivanje u Krajini je napravilo neverovatan impakt. Niko tako nešto nije mogao da očekuje. U relativno kratkom periodu, od aprila do jula 1991. godine, dogodio se preporod, situacija na bojištu je okrenuta za 180 stepeni. Kada je izgledalo da su ustaše poražene i da će Hrvatska biti prinuđena da sedne za pregovarački sto, donesena je odluka da se „Knindže“ rasformiraju i ja sam, ne svojom voljom, udaljen iz Krajine.

Od trenutka kada me je hrvatska policija preuzela sa aerodroma u Sidneju pa do današnjeg dana ne mogu reći jednu ružnu reč za hrvatsku policiju, zatvoreko osoblje, pa čak ni za hrvatske zatvorenike.

Novu premijerku pozdravljam i molim je da prekine sa srpskom prakosm i tradicijom „brige o veteranima“. Neka pogleda malo kako to Hrvati rade, sram nas bilo. Ako joj je mrsko da uči od današnjih Hrvata, može puno toga da nauči od Hrvata iz nedavne prošlosti Josipa Broza Tita. Samo je molim da ne uči to od Srba. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne ispostavljam ja račun za moj patriotizam. Sve što sam dao od sebe Srbiji i Srbima je bila moja slobodna i dobra volja.

U konačnici očekujem apsolutnu pobedu, bez ikakve rezerve. Pravda je možda spora, ali je dostižna. U principu, mi smo već opovrgli apsolutno svaki segment optužbe, odnosno oni nisu uspeli da iznesu niti jedan nekompromitovani dokaz, tako da je osnova naše žalbe da je sudac fašistički zločinac i kriminalac koji uopšte nije razmotrio dokaze. Mada ja ne očekujem nikakvu pravdu u fašističkoj Hrvatskoj. Ovo je samo forma koja se mora zadovoljiti da bi predmet mogao otići van Hrvatske.

Nikad nisam bio odlučniji nego sad. Ovde, u ovom progonu, ne radi se o nekakvim mojim nedelima, već je ovo nastavk stničkog čišćenja i zastrašivanja Srba. Onih malobrojnih Srba koji su još ostali u Hrvatskoj, kao i onih Srba koji možda još razmišljaju da se vrate svojim domovima. Jer ako mogu ovako bezobrazno i bestidno, bez i ijednog jedinog nekompromitovanog dokaza, da osude Kapetana Dragana na 15 godina, mogu svakog Srbina na koliko god im se ćefne.

Ustaše su opasne zato što se ničega ne stide, ne znaju šta je sramota. U stanju su da pevaju „Danke Dojčland“ i da ne pocrvene. Ništa im nije sveto. Hrvastka je ostala dužna kako meni, tako i u odnosu na 300.000 Srba, koje je prognala sa svojih ognjišta. Dug joj se mora uterati kad-tad! Ali ne smemo ih potcenjivati.

Da li sam zadovoljan odnosom oficijelnog Beograda prema meni? Voleo bih da postavite isto pitanje oficijelnom Beogradu. Bilo bi interesantno čuti šta bi imali da kažu. Za poslednjih 12 godina ja od oficijelne Srbije nisam dobio ni poštansku markicu. Nikada me niko zvanično nije upitao da li mi nešto treba, da li posle 12 godina bez plate imam novca za telefon, na primer.

Jednom sam zamolio konzula u Australiji da mi odštampa neku hašku presudu koja bi možda imala nekog uticaja u mom slučaju. Mesec dana kasnije sam dobio poruku da za to konzul nema budžet, a koštalo je 25 dolara. Toliko ga je bilo sramota da mi se više nije javio. Šta mislite kako sam se tada osećao. samo zahvaljujući SPC, ja i moja porodica smo opstali ove godine.

Informer.rs