Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
“Šta god da kažem o dedi Pavlu, malo je. O patrijarhu svi znaju ponešto, ali o mom dedi retko ko nešto. Bio je tako veliki, a tako jednostavan – ovako za PressRS govori Snežana Milković, na dan kad bi njen deda, obožavani srpski patrijarh, napunio 100 godina. Kako kaže, privatno je živeo baš onako kako je propovedao.
– Sam je kuvao, šio, popravljao cipele, nijedan fizički posao nije mu bio stran ni težak i to praktično do poslednjeg dana.
Snežana kaže da patrijarh Pavle nikad nije povisio ton, niti izgovorio ružnu reč.
– Bio je topao i koliko god bio veliki, bio je jednostavan, pun razumevanja prema svima. Retko kad me je kritikovao, a i kad je to radio, činio je to s osmehom, birajući reči. Sećam se tako, na primer, imao je zamerke kad nalakiram nokte ili kad malo više pojedem za ručak. Tada bi mi sa smeškom rekao: “Morska glavo, to nije u slavu božju” i na tome bi se završilo. Tako me je od milošte zvao, morska glavo.
Ona navodi da je patrijarh Pavle uvek bio tu za druge:
– Osećao je svačiju tugu i bol. Kad god bi čuo nešto tužno, on bi s tugom u očima rekao: “Moj bogo, kakva nesreća.”
Prisećajući se dede, Snežana kaže da joj o crkvi nikad nije pričao dok ona sama ne bi započela tu temu.
– Uvek je imao svoj stav, ali nikad ga nikom nije nametao. Tako mi nikad nije rekao: “Snežana, veruj u Boga, Bog postoji.” Sama sam znala da treba.
Unuka omiljenog srpskog patrijarha kaže da će se nekih anegdota koje je doživela s dedom sećati dok je živa.
– Bio je mnogo duhovit. Sećam se jednom kad je ušao u auto, a tih dana bila je aktuelna kampanja “Vežite pojaseve”, on se brže-bolje uhvatio pojasa i rekao: “Daj odmah da se vežem, ako nas zaustavi policija, ako ja budem bez pojasa, reći će: ‘Daj da ovom starcu naplatimo kaznu odmah, dok još imamo vremena…’
Ona kaže da je patrijarh dolazio kod nje i njene porodice kad god je imao vremena.
– Te njegove posete su uvek izgledale isto. Kad on dođe u kuću, sve stane. Svi su želeli da popričaju s njim o svakoj temi, a njemu to nije teško padalo, imao je vremena za sve. Onda bismo seli da ručamo, a on je jeo veoma malo, ali bi probao sve što je postavljeno da se domaćica ne bi naljutila. Na kraju bi parčićem hleba očistio i tanjirić od kolača, pošto je smatrao da je greh baciti i mrvicu hrane. Najviše je voleo da jede gibanicu i krempitu.
Dedu je poslednji put videla 12 dana pre njegove smrti.
– Njega nema, nedostaje mi, ne prođe ni dan da se ne setim njega ili nekog njegovog saveta. On je i posle života živ, jer čini mi se da, koliko god da vreme odmiče, ljudi ga se više sećaju i pričaju o njemu.
(Press RS)
