ISPOVEST ŽENE MIKE ALEKSIĆA: SVE SU TO DOBRO ORGANIZOVALI KROZ INSTITUCIJE SISTEMA, NE DAJUĆI MU PRILIKU DA KAŽE IJEDNU REČ

Mika je strašan borac i verujem da nije kriv. On je čovek koji se ne da. Oni su u jednom danu srušili ceo nečiji život, karijeru, čast… Sve su to dobro organizovali kroz institucije sistema, ne dajući mu priliku da kaže ijednu reč.

Čoveka su spakovali par ekselans. Ja se divim tom master majndu. Ovo je vrhunski obavljeno, beskrajno profesionalo, ali ne možete da popustite pred tim. Kad imate džina pod košem, ako ne možete ništa drugo, onda mu bar odvežite pertle.

Ovo i kroz šta sve prolazi, sa čim se suočava i kome veruje, u razgovoru, za „Novosti“, prvi put od hapšenja njenog muža, priča Biljana Mašić, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i supruga reditelja Miroslava Mike Aleksića, kojeg su glumice Milena Radulović, Iva Ilinčić i još pet devojaka, koje ne žele da otkrivaju identitet, a koje su pohađale njihov dramski studio „Stvar srca“, optužile za silovanja i nedozvoljene polne radnje.

– On je čovek koji zdravlja nema i, što je ranije rekao jedan njegov lekar, živi na karakter. Tako je i sada. On živi na karakter i iz inata, da dokaže istinu – kaže nam Mašićeva. – Taj pritvor u kom se nalazi, na takav način i u takvom njegovom zdravstvenom stanju, služi tako kao da bi najbolje bilo kad bi on sad bio dovoljno ljubazan da umre u zatvoru. To bi bilo sjajno. I da priča ostane tu gde su je posle 101 dana plasirali. Za 101 dan niko u Srbiji nije imao priliku da čuje ni jednu jedinu reč druge strane. A nije da nismo pokušavali. Ali šta da radite kad nam iz tih medija kažu: Ma, da je i najneviniji, nas ne zanima, mi pratimo drugu stranu.

Biljana kaže da je tu noć, 16. januara, kad je njen suprug uhapšen, uglavnom presedela sa njihovim psom i da je njen život od tada, već mesecima, kao u nekom balonu, odvojen od sveta.

– To je situacija kad pritisak ne možete da spustite ispod 170 sa 100. Ako ne capnete, vi se dignete, pa idete dalje. Te subote sam čekala da gledam seriju „Klan“, a Mika je nešto čitao. Zvoni nam interfon, ja se javljam, kad čovek kaže: „Komšinice, izgubili smo ključeve, možete li da otvorite?“ Ja otvorim i onda pomislim, nekome sam možda pustila nezvane goste. Nije prošlo 20 sekundi, zvone nam na vratima. Otvaram, a nekoliko ljudi stoji u mraku, nisu upalili svetlo. „Mi smo iz policije“, kažu. Ja začuđeno: „Kako, zar niste komšije što su izgubile ključ?“ Oni tu preseku i pitaju da li je Miroslav Aleksić tu. On dođe, pitaju da uđu i on ih, naravno, pusti. Nisu hteli da sednu, već su ga zamolili da pođe sa njima na informativni razgovor i da da iskaz.

Mašićeva priča da je dok se Mika presvlačio, inspektorka od nje tražila njegove lekove:

POSLE KRITIKA ZBOG „BALKANSKE MEĐE“ POČINJE MILENINO DISTANCIRANJE OD NAS

* U javnosti se provlačilo da je Milena Radulović vašem suprugu zamerila kritiku na njenu glumu u filmu „Balkanska međa“ kada ju je pitao da li je glumila u nemom filmu.

– Mnogo sam želela da idem na premijeru „Balkanske međe“, ali nisam mogla da nađem nikoga da me menja na času, ali je Mika otišao. U povratku je bio vrlo gnevan, zbog osećanja da je jedna bitna tema za naš narod spakovana mnogo blaže, a da Milena nije iskoristila šansu koja joj je pružena. Te večeri on me je izgrdio na pasija kola zbog Milene. Šta sam je naučila, zašto nisam ovo, zašto nisam ono. On je buran čovek. Posle nekoliko dana nas dve pričamo telefonom, ona je zvala valjda da pita da li sam pogledala film, a Mika prolazi i kaže: „Je li to Milena? Daj mi je na telefon.“ I stvarno je bio užasno oštar. Ali on je takav.

Ako nešto ne valja, on to iscedi do kraja, on vas tad ne gladi niti pohvaljuje. On je verovao da ga Milena zna sto godina i da razume šta je hteo da joj kaže. Izgrdio ju je i rekao tu rečenicu da je to gluma nemog filma i da njena profesorka treba da da otkaz, jer je nije baš dobro naučila, a ona da vrati diplomu. Pretpostavljam da ju je to moglo povrediti. Tačno od tog trenutka počinje Milenino distanciranje od nas. Ja sam joj i dalje pisala poruke, nas dve smo bile u kontaktu, ali ona sa Mikom više nikada. U svemu ovome ima dosta lične prevare i izdaje. Milena je u jednom intervjuu rekla da su je otac i deda naučili da kad igraš – igraš da pobediš. Drugima je smisao igre da se zabave, takmiče… Očito da je odluka bila Mikino satiranje, ali mi streljani ipak se koprcamo.

– Kad su krenuli da izađu, Mika im kaže: „Izvinite, mogu li da znam o čemu je reč.“ Oni kažu: „Reći ćemo vam posle.“ Tu se ja usprotivim, neka kažu odmah, jer i ja želim da znam. Inspektorka mi kaže: „Možda je za vas bolje da ne znate.“ Onda su mi rekli gde da dođem, ali da krenem 15 minuta posle njih. Hiljadu stvari mi tad prolazi kroz glavu. Dok sam tamo čekala da me primi ta inspektorka, pozovem drugaricu koja je advokat, ali je bilo zauzeto. Ona se posle javi i kaže da je zvao Mika i rekao: „Izgleda da sam nekoga silovao.“ Čak se i nasmejao.

Posle sat vremena, primila me ta inspektorka i objasnila mi da je priveden zbog silovanja. Ja kažem: „Šta pričate?“ Na moje zaprepašćenje, kao da ne znam s kim živim, zaboga, ona kaže: „Ne, ne, tako je.“ Pitam je ko je silovana osoba, a ona: „Aaa, to ne mogu ja da vam kažem, reći će vam tužilaštvo.“ Tad mi zvoni telefon, zamolim da se javim, jer je ta drugarica advokat koja mi kaže: „Evo ti ‘Blic’, na naslovnoj strani Milena Radulović.“ Tu sam dobila napad besa i pitala sam na šta to liči, meni ne možete da kažete, a novinarima možete ili su tu neke druge stvari u pitanju.

Posle toga, priča Biljana, počinje linč. Prvih sedam dana se u njihovu zgradu i studio nije moglo ući ni izaći od novinara.

– Hvatali su decu za rukave, da ih zaustave i fotografišu. Roditelji su morali da ih uvode. Jedna novinarka mi je čak ušla na čas. Taj prvi nasrtaj je bio strašan. Niste mogli da otvorite novine da za Miku ne piše „monstrum, silovatelj, samozvani učitelj glume, samozvani profesor“. Taj čovek u životu nikada za sebe nije rekao da je učitelj glume, još manje da je profesor.

Kancelarija u kojoj se sve navodno odvijalo nikada nije imala vrata

Na pitanje zbog čega nijednog trenutka nije posumnjala u supruga, Biljana kaže da sa njim deli život 35 godina i ne smatra sebe budalom:

– Školovana sam i trenirana da prepoznam razne vrste ponašanja i manipulacije, muvanja i laganja. Nisam ja baš pala s kruške. Mi smo celog života bili isprepletani i kroz posao i našu veoma veliku privrženost. Takvu vrstu poremećenog ponašanja čoveka koji je opsesivan da siluje, svaka žena bi primetila. Naša kretanja i rasporedi su nam bili poznati do tančina. S druge strane, pre svega, ne verujem njihovoj priči, a verujem mužu, zbog toga što su te devojke porasle pored mene, a Milena je posle bila i moj student.

Vreme da verujem je bila 2013! Ne znam sad da li da mi bude milo ili ne, jer sve me mnogo vole. To je baš interesantno. Ne kažem to ironično, jer nisam ja u tu ljubav ni sumnjala. Ali, ako nekoga volite toliko i imate u njega poverenja, jer sam ja mnoge njihove manje ili veće intimne tajne i probleme znala, kako baš da nijedna od tih devojaka nije došla da mi skrene pažnju, da se požali, da mi bilo šta kaže. Da od mene zahteva da nešto preduzmem, što bih nesumnjivo uradila. Ako nisu meni rekle, u našem studiju je radio i Ivan Zarić, kojeg su takođe volele i koji je sa njima više bio drugar, pa zašto ni njemu nisu rekle?

Biljana priča da su te devojke i posle, dok su studirale, dolazile kod njih u studio i vrlo rado posećivale i Miku:

– To su bili najnormalniji razgovori. Sedeli su na časovima pored nas, pored Mike. U odnosu na mene ta zavera ćutanja je neoprostiva. Kao ćutite sve te godine, preživljavajući tu strašnu patnju, obraćate se psiholozima i lajf koučima i opet ne dođete kod mene, a mnoge ste mi vrlo intimne stvari tokom studija poveravale. I bile smo bliske. Milena je četiri godine bila moj student i izgradile smo veoma dobar odnos.

Aleksićeva supruga kaže da nikada posle te subotnje večeri nije pozvala Milenu ni druge devojke da razgovaraju, niti su one nju:

– Ja znam onu Milenu, onu Ivu, a ove devojke ja ne poznajem. Budući da smo potpuni stranci, zašto bih ih zvala? Ako govorimo o ljubavi, gde se ta ljubav izgubila? Kad ste odlučile da sve prećutite, a onda nam podmetnete neutronsku bombu pod život? Negde niste ispale kako treba. Ali, dobro, verovatno to tako mora.

Biljana navodi da Mika ne shvata zašto su to uradile i šta je motiv:

– Apsolutno je bio šokiran. Sad možemo samo da se borimo da dođemo do istine. Nadam se da ćemo u tome i uspeti. Sud po prirodi stvari mora da dođe do istine i do njenog drugog kraja, koji se za 101 dan nikada nije čuo.

– Pogađa me i jedna stvar iz 2014. godine. Radulovići i Đikići, čija su deca bila u našem studiju, bili su u nekom restoranu na Kosmaju i zovu da svrate kod nas. Tad su nam baš bili glumica Tamara Aleksić i njen otac sa kojim se Mika družio i okupilo se veliko društvo. Mi smo tad praktično upoznali Milenine roditelje, ranije smo ih samo viđali. Proveli smo lepo popodne puno smeha. Posle dve godine imali smo jedan ispit, na trećoj godini na fakultetu, gde su svi studenti bili odlični, a Milena izvrsna. Zbog toga sam ih pozvala da dođu kod nas na ručak na Kosmaj. Bilo ih je dosta, družili smo se, smejali, igrali, plivali… Ja to tadašnje ponašanje nikako ne mogu da povežem sa traumama o kojima govore. Znam da je Milena tokom pubertetskog perioda imala problema i išla je na savetovanja sa psihologom, ali zbog stvari koje su se ticale njihovih porodičnih problema i razvoda. Milena je to teško podnosila. Za četiri godine studija nije išla kod psihologa.

Za Ivu Ilinčić Biljana kaže da je dok je studirala bar jednom u dve nedelje dolazila kod njih u studio, a jednom i na Kosmaj:

– Devojku, koja je Miku optužila da je silovao svakog utorka, on uopšte nije spremao za glumu. On te godine nije hteo da radi ni sa kim iz te generacije. Moj muž tvrdi da se možda u životu dva puta rukovao sa njom. U to vreme, 2018. godine, imao je i ozbiljne zdravstvene probleme zbog kojih nikako nije mogao da učini to za šta ga optužuju. Maloletnu devojku, koja ga je optužila on je izbacio iz studija zbog lenjosti. Ja sam ga molila da je vrati, bilo mi je žao, jer je darovita i na moj nagovor je vratio.

Na kraju i ta kancelarija u kojoj se sve navodno odvijalo nikada nije imala vrata. NJu koristimo Mika, Ivan Zarić i ja. Mika je tu provodio vreme uglavnom da bi pušio, a najviše sam je ja koristila. Mika je držao časove ponedeljkom i utorkom, ja sredom i četvrtkom, Zarić petkom i subotom. Znači, devojke su bile traumatizovane utorkom i kod mene su dolazile četvrtkom. Nisam primetila ništa, niti su mi išta rekle. Kod Zarića su bile dva dana kasnije. Takođe ni reči!

Iako je odjednom ostala bez dosta prijatelja, mada su i mnogi ostali uz njih, Biljana Mašić navodi da su ti veliki lomovi dragoceni, ali su užasno boleli:

MASTER RAD ILI NAMEŠTALJKA

– TOKOM celog novembra prošle godine stalno me zvala devojka (sada svedok u slučaju, ime poznato redakciji), koja je bila polaznica našeg dramskog studija, a sada je na fakultetu u Londonu. Kaže da radi master rad i da treba da snimi film o mestima koja su obeležila njen život, ali ona bi volela da dođe kad je tu Mika. Nikako da se usklade i početkom decembra se javi da ima kameru i da će doći, ali joj kažem da sam tad ja u studiju. Došla je sa još dve devojke i snimala. Bilo mi je malo glupo, jer je terala devojke da ponavljaju „Očenaš“ mnogo puta, ali pomislila sam da im to treba zbog montaže, pa još i ja predlažem nešto.

Onda je htela da baš u kancelariji intervjuiše devojke koje će ići na fakultet nasamo da ne ometaju čas. Jedna devojčica se vratila dosta uznemirena, a ja je pitam: „Pa zar je bilo toliko strašno“? Završile su i otišle. Posle se ispostavilo da je ona došla da snima dokumentarni film o svemu ovome i napravi pripremu, jer su pitanja koja je postavljala bila indikativna – šta ti znači Mika, da li ste imali ovakve ili onakve razgovore, kontakte, priče… Mene su te devojke, koje su porasle pored mene, a jedna je i moj student, najhladnokrvnije obmanule, gledajući me u oči. Mislim da je izlišno pitanje zašto im ne verujem. One su propustile trenutak kad bih im verovala.

– To su rane koje se ne zašivaju. To će ostati za ceo život, ali ispala je jedna dobra trijaža. Jedan moj novi prijatelj me potpuno zabezeknuto pitao: „Pobogu, Biljana, kako ste vi uspeli da se okružite tako lošim ljudima.“ I mene je to porazilo. Kao da me udario u glavu i shvatila sam da je mnogo bilo takvih ljudi. Znali su nas godinama iz raznih situacija, gde je Mika bio kao Crveni krst i pružao svaku vrstu pomoći od psihološke, prijateljske, novčane, pa do toga da li nešto treba da nosi.

U našoj kući je to bilo tako, kome god je i kad god je bilo potrebno. Vi ste ga takvog znali i nijednog sekunda pred baražnom vatrom medija niste rekli, stani malo, ja ovog čoveka znam 40, 30, 20 godina, pa bar da posumnjate. Običan svet će pogledati naslovnu stranu novina i reći da je to strašno i nisu dužni da misle drugačije, jer je sve rađeno da vi ostanete suviše zgroženi, potreseni, izbezumljeni, da ne pomislite da bi možda trebalo da čujete nešto drugo. Niko nije došao u tu dilemu. To nikome ne zameram, osim ljudima koji su nas znali, koji su bili naši kućni prijatelji. Moji studenti koji su godinama bili u studiju kod Mike, a kasnije stekli karijere.

Biljana kaže da je bilo i svetlih primera, ali retko ko se osmeli da je pita kako je Mika:

– Svi ti glumci su zastrašeni. Da iznesu barem stav neutralnosti bilo bi korektno. Da kažu sačekajte sud, videćemo, nemojte odmah za kamen. Mnogi glumci su mi potvrdili da ukoliko se budu usudili da kažu bilo šta, makar i neutralno, ili u Mikinu korist, a ne daj bože u odbranu, da će biti osuđeni na linč. Doduše, ne baš ovakav kakav smo nas dvoje imali. Mi smo doživeli javno streljanje u jarku tog 17. januara. Jednoga dana, kad budem zaista umrla, tražiću testamentom da mi na spomeniku upišu dva datuma smrti.

OPTUŽNICA VRAĆENA NA ISPRAVKU

Krivično vanpretresno veće Višeg suda u Beogradu, kako saznajemo, vratilo je Višem tužilaštvu optužnicu protiv Miroslava Aleksića na ispravku. Naloženo je da se pribave još neki neophodni podaci i dokazi kako bi optužnica mogla da bude potvrđena. NJu je Više tužilaštvo podiglo pre devet dana i Aleksića optužilo za dva krivična dela silovanja, dva produžena silovanja, četiri krivična dela nedozvoljenih polnih radnji i jedno produženo.

NEMA VIŠE TE SRAMOTE…

– Moj utisak je, bez dileme, da se na ovom slučaju ispraznio i ispovraćao svako ko je hteo – kaže nam Biljana. – Neko je bacio parče krvavog mesa. Možda će biti interesantno za neke sociologe da se time bave, na ovome može da se doktorira ili da se na privatnim fakultetima ustanovi novi predmet – rijaliti marketing za neku seriju. Dveju pametnih misli sam se setila u januaru, a koje sam pročitala još u studentskim danima. Prva je Šekspirova rečenica: „Mogu ja mnogo više da izdržim, nego što vi smete da me mučite.“ Svakog jutra ponovim to sebi i svake večeri legnem sa tom rečenicom. Druga je jednog našeg velikog pisca: „Ne znaš ti šta sve može čovek kad ogugla na sramotu.“ Naturili ste nam sramotu, provukli kroz najgoru kaljugu, blato i kanalizaciju i tu apsolutno nema popravke. Nema više te sramote koju možete da nanesete. Sad ostaje samo da ja postupam.

HIROŠIMA OD ŽIVOTA

Aleksićeva supruga kaže da joj je sad posle više od tri meseca bistrija glava, ali niko ne može da se oseća dobro posle toliko vremena besomučne hajke na njegovu porodicu i ličnost.

– Kad podmetnete atomsku bombu, dobijete živote koji liče na one razglednice Hirošime. Neko ti je napravio Hirošimu od života, a od tebe očekuju da im pružiš podršku i ljute se jer to ne činiš. To je u najmanju ruku cinično.

KATEDRA UZ BILJANU

– Od prvog dana neki su prijatelji čvrsto uz mene i mnogo im hvala, iako im nije lako – napominje Biljana. – Beskrajno sam zahvalana mojoj katedri za glumu. Imala sam ozbiljne probleme u najavi na fakultetu, ali moja katedra i ti ljudi su čvrsto stajali uz mene. Bilo je i nekih koji su se trudili da naprave takvu situaciju da ne moraju da mi kažu dobar dan.

(novosti.rs)