NOVI VELIKI INTERVJU: OD 2000-te SRBIJOM VLADAJU POLITIČKE ZVERI, BILI SMO ZAMORČIĆI U JEDNOM VELIKOM EKSPERIMENTU..

Častan čovek ne mora da bude politički sledbenik Vojislava Šešelja da bi se moralno solidarisao sa njime.

Istinski „složnый čelovek“ Srbije, tokom dugogodišnjeg odsustva na drugom bojištu Vojislav Šešelj je nesumnjivo sazreo u impresivnu figuru izvan i iznad svakodnevnih tokova. U provincijalnoj sredini njegova višeslojnost izaziva opštu pometnju, a prostotu posebno zbunjuje. Sa lakoćom virtuoznog pijaniste, Šešelj efikasno koristi izražajne mogućnosti široke klavijature. Pod njegovim veštim prstima odzvanjaju možda ne uvek najharmoničnije, nekiput ni najprikladnije, ali skoro bez izuzetka stimulativne i izazovne note.

Sa spektrom dramatskih dejstava od zarđale kašike do vragolastog dodeljivanja klovnovskih „diploma“ nesretnom predsedniku, pa do maestralnog nastupa vrhunskog intelektualca, koga je kolega-predsednik sudskog Veća Antoneti u sudnici Haške inkvizicije javno počastvovao nikada ranije izrečenim komplimentom da je „često zapanjen erudicijom“ osamljenog optuženika, Vojislav Šešelj je ulio novi smisao narodnoj izreci „prema svecu i tropar.“ Kada javnost sa odgovarajućeg rastojanja bude sagledavala ukupni životni performans Vojislava Šešelja verovatno će se pokazati da je čak i u nekim manje simpatičnim epizodama, suprotno trenutnom utisku, on zapravo projavljivao zapanjujuću istančanost, birajući za tu priliku ipak najprikladniji tropar.

Stefan Karganović: Gospodine Šešelj dobar dan, dobro došli. Hvala vam na vremenu koje ste mi posvetili. Da vam postavim nekoliko pitanja. Prvo pitanje. Gospodine Šešelj, mnogi bi se složili da je Srbija spala na niske grane, i to ne samo u ekonomskom pogledu, što je pokazatelj koji izdanci ovog materijalnog doba najčešće ističu. Ako delite ovo stanovište, posmatrajući stanje u kojem se srpski narod nalazi danas, pored materijalnog šta bi još izdvojili kao područja njegove posebne ranjivosti i ugroženosti?

Prof. dr Vojislav Šešelj: Srpski narod je u strašnim problemima tačno sto godina i ti problemi traju u kontinuitetu, nakon pobedonosno završenih balkanskih ratova čekao nas je Prvi svetski rat, pa nesreća stvaranja jugoslovenske države, pa Drugi svetski rat, period komunističke diktature skoro pola veka, pa period raspada Jugoslavije od 1990. do 2000. blokade, sankcije, građanski ratovi i tako dalje, koji su tada vođeni i period dosmanlijske poplave od 2000. godine na ovamo koja se nastavlja i pod ovim naprednjačkim režimom, dakle, suštinski se tu ništa nije promenilo. Sustiže nas nesreća za nesrećom. Te nesreće nas uništavaju. Teška je veoma ekonomska situacija, katastrofalna. Međutim, kod nas je duhovna situacija takođe katastrofalna. Kad kažem duhovna situacija mislim na sve oblike ljudskog stvaralaštva, na kulturu, na nauku, na filozofiju, na književnost i tako dalje. Sve je to u teškom stanju zbog ove sveopšte propasti koja nam traje sto godina. Naravno, ljudi kažu, iz patnje nastaju velika dela. Jeste, ali ti koji su u stanju u patnji da napišu velika dela su pojedinci, izuzeci, a propada ogroman broj sposobnih talenata koji bi došli do izražaja u iole normalnijim uslovima. Dakle, ti mladi sposobni ljudi nemaju mogućnost da dođu do izražaja tamo gde bi oni bili najkorisniji, gde bi dali najbolje rezultate, nego moraju da se potucaju od nemila do nedraga, da bi preživeli. Kultura nam je zapuštena, obrazovanje skoro uništeno, degradirano u najmanju ruku, zdravstvo nam je u dobrom stanju što se tiče stručnjaka, ali što se tiče medicinske opreme u lošem stanju. I dešava nam se i to da ogroman broj lekara odlazi iz zemlje, nezadovoljan socijalnim statusom i za naše lekare, s obzirom da su dobro obrazovani, vlada prava jagma na zapadu. Nije im teško, bilo gde da odu. To bi bila osnovna okosnica sadašnjeg stanja i Srbije i srpskog naroda. Srbija je pocepana, podeljena, Srbiji su oteli Kosovo i Metohiju, Srpsku Krajinu su Hrvati okupirali uz pomoć Amerikanaca, Dejtonskim sporazumom Bosna i Hercegovina je podeljena na Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine tako što je prethodno Republici Srpskoj oduzeta trećina teritorije. Crna Gora se uz pomoć zapadnih sila takođe otcepila, a srpski narod se i dalje neprekidno kleveće da je krivac za rat, da je krivac za razaranja, da je krivac za krizu i tako dalje. Sve mu je to nametnuto od strane zapadnih sila. Mi smo bili zamorčad u jednom velikom istorijskom eksperimentu, a nas napadaju što nas je snašla takva sudbina koju nismo mogli da izbegnemo.

Stefan Karganović: Hvala. Gospodine Šešelj, raspadom Sovjetskog Saveza i Jugoslavije nastale su mnoge geopolitičke promene, praćene rasparčavanjem kulturno-istorijskog prostora Rusa i Srba na niz novih pa i ranije nepostojećih država. To pred ta dva naroda postavlja problem civilizacijskog okvira za integrisanje pod novim okolnostima, bar dok se ne steknu uslovi za vaspostavljanje punog političkog jedinstva. Predsednik Putin i zvanična Rusija često koriste izraz „ruski svet“ za integrativni koncept kojem trenutno teže. Smatrate li da bi sličan pojam „srpskog sveta“ na prostoru bivše Jugoslavije, pa i šire, bio primeren i kako bi to moglo funkcionisati?

Prof. dr Vojislav Šešelj: Srpski svet obuhvata ono što bi se moglo nazvati Velikom Srbijom a to su sve srpske zemlje, istorijski, tradicionalno srpske, etnički srpske, kulturno srpske. Međutim, mi Srbi imamo i veliku dijasporu u zapadnoj Evropi, u prekomorskim zemljama, Sjedinjenim Državama, Kanadi, Australiji najviše. Još uvek ti naši integrativni faktori nisu organizovani sistematizovano. Naša integracija je spontana i ona se uglavnom odvija porodičnim linijama povezivanja, zapravo neprekidanja porodičnih veza i Srpska pravoslavna crkva tu igra značajnu ulogu. Jer tamo po Zapadu gde su sagrađene srpske pravoslavne crkve narod ima oko nečega da se okuplja. Tamo gde nema crkve nema ni okupljanja Srba kao etničke grupe. Srpski svet je u širem smislu isto što i ruski svet. Dakle, Rusija kad govori o ruskom svetu misli na ruski narod, ali ona nikada nije zapostavljala i Slovene. A mi pripadamo onoj grani Slovena koja je bliža Rusima, nego na primer Poljaci, Česi, Slovenci i Hrvati. Srbi, Bugari i Makedonci su mnogo bliži Rusima i zato je naša težnja kao političke stranke da se izborimo da Srbija pripada i ruskom svetu u širem smislu reči. Dakle, mi bi čuvali naš nacionalni identitet, naš državni suverenitet, teritorijalni integritet, ali želimo što čvršću povezanost i integraciju sa Rusijom i to se jednom dobro izrazio patrijarh srpski gospodin Irinej da „privežemo naš srpski čamac za veliki ruski brod u ovim olujnim vremenima“, jer ćemo tako lakše da opstanemo.

Stefan Karganović: Hvala. Gospodine Šešelj, svi su čuli ad nauseam ponavljanje opštih fraza o „boljem životu,“ otvaranju bezbrojnih novih radnih mesta i tome slično. Ako su takve izjave retorička Potemkinova sela kojima se političari služe da bi se domogli ili zadržali u vlasti, hajde da razmišljamo strateški i da se upitamo kakve bi ciljeve trebalo postaviti da bi ostvarenje ovakvih obećanja postalo moguće. Vaše insistiranje na preorijentaciji državne politike prema Carinskoj uniji i srodnim međunarodnim ustanovama primer je takvog strateški zamišljenog cilja. Ali, još bolje, hajde da razmišljamo ne samo strateški, nego vizionarski. Kakva je vaša vizija za Srbiju? Na kakvim duhovnim temeljima i društvenim načelima bi trebalo da bude izgrađena Srbija koju vi želite?

Prof. dr Vojislav Šešelj: Srbija je oduvek bila zemlja slobode i uvek je svojom slobodom prednjačila u odnosu na okruženje. Srbija treba da ostane zemlja slobode, zemlja demokratije i to parlamentarne demokratije, zemlja građanske ravnopravnosti, zemlja nacionalne ravnopravnosti, ali i zemlja u kojoj se duhovni prosperitet smatra podjednako važnim kao i ekonomski prosperitet, gde politička budućnost počiva na kolektivnoj svesti naroda koja se ne sme zapostavljati ni jednog momenta. Ta srpska nacionalna kolektivna svest zapravo nas je održala i u najtežim istorijskim trenucima pre više vekova. Drugo, mi moramo da se oslanjamo i na sopstvene snage. Naš je problem što Srbija nema vlast koja je odgovorna isključivo svome narodu. Što nama Zapad diktira šta da radimo u sferi ekonomije, šta da radimo u sferi socijalne politike, šta da radimo u sferi kulture. Nas bi Zapad da preoblikuje po nekom svom aršinu. I moramo to izbeći po svaku cenu.

Prethodni dosmanlijski režim otvorio je širom srpske granice za robu iz Evropske unije na koju se ne plaća carina. Naplata carine je u proteklih nekoliko godina svedena sa oko 800 miliona evra godišnje na nekih svega 200 miliona evra. Znači svedena je na jednu četvrtinu. Ali nije to naš najveći gubitak, tih 600 miliona evra. Naš najveći gubitak je to što zbog nekontrolisanog ulaza zapadne robe propada domaća proizvodnja, jer ako zapadne zemlje daju ogromne subvencije svojim poljoprivrednim proizvođačima kako naš seljak da se s njima takmiči. On je tuđin i na sopstvenom tržištu. Režimi pre ovoga pa i ovaj su se busali u prsa nekim važnim privrednim projektima, a oni su u stvari plaćali strance da dođu ovde i da glume da su nam obnovili proizvodnju u nekoj grani. Te pare što su date strancima da su date našim radnicima oni bi se mnogo bolje snašli i uglavnom bi ostvarivali profit baveći se onim za šta su sposobni i za šta su spremni da se bave. To vam je samo nekoliko pokazatelja kako je naše stanje sada zaista očajno, a vlast nema odgovora na to, vlast je pribegla smanjenju plata i penzija, a to je nešto najgore. Da su ukinuli sve agencije u ovoj zemlji, osim možda dve, tri, uštedeli bi 800 miliona evra, a smanjivanjem penzija uštedeli su 600 miliona evra. Morali bi da skinemo sve te nevladine organizacije sa državnog budžeta. Ako su nevladine neka budu nevladine u pravom smislu reči. Kako može vlada da finansira nevladine organizacije? Državna birokratija, ona jača i dalje. Stranački kadrovi se zapošljavaju po svaku cenu. I obećavali su da će doneti zakon o platnim razredima. Nisu ga doneli, nisu u stanju da ga donesu. A morali bi da donesu i zakon o zapošljavanju u državnim organima i organima lokalne samouprave. Pa da se zakonom propiše kvota koja će važiti, na primer, za određene opštine sa tolikim brojem stanovništva. Sa takvim ekonomskim razvojem, sa tolikom teritorijom, može da ima toliko i toliko činovnika. Još nema nijedne vlade koja bi to bila u stanju da osmisli. Ona koja to bude u stanju da osmisli ostvariće uspeh, a ovako idemo samo na prelivanje iz šupljega u prazno što bi naš narod rekao.

Stefan Karganović

Stefan Karganović: Hana Arent je predložila čuvenu sintagmu o „banalnosti zla“ kao pristup za bolje poimanje nesamerljive nesreće koja je tokom Drugog svetskog rata zadesila njen narod. Smatrate li da bi imalo smisla razmatrati istorijsku pošast koja Srbe prati kroz vekove, sve do današnjih dana, kao – banalnost izdaje?

Prof. dr Vojislav Šešelj: „Banalnost zla“ Hana Arent je detaljno objasnila i protumačila u svom kapitalnom delu „Ahmajn u Izraelu“. To sam delo čitao još pre nekih više od 30 godina. To je studija na 700 strana. Ona pokazuje pre svega kako je jedan mali, nezapaženi čovek mogao da izraste u velikog zločinca u određenoj situaciji. Mi Srbi se takođe suočavamo sa banalnošću zla. Najveće zlo koje je za nas vekovima banalno je vatikansko zlo, vatikanski nasrtaj na srpski narod, vatikanski pokušaj da se Srbi kao narod unište, fizički da se istrebe ili da im se ukine nacionalna svest, da se pretvore u nešto što oni nisu. I na jednom i na drugom planu Vatikan je imao velike uspehe, ali nije do kraja uspeo, jer još postojimo. Vatikan je kriv za sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu na području Nezavisne države Hrvatske. Vatikan je neposredno učestvovao u tim zločinima. Vatikan je kriv i za ovaj rat koji se desio devedesetih godina. Papa je prvi priznao nezavisnost Hrvatske uz naravno, saradnju Nemačke. I sad smo opet izloženi tim nasrtajima i čekamo čak i to da rimski papa arhizločinca Alojzija Stepinca proglasi za sveca.

Stefan Karganović: Gospodine Šešelj, politika se može shvatati kao bezobzirna borba za vlast i pljačka opštih dobara, kao osvajanje plena. To je definicija bliska predstavama naših savremenika. Ali politika bi se takođe mogla odrediti i kao nesebična služba opštem dobru. U ovom drugom smislu, po vašem mišljenju, koja su prevashodno svojstva što bi trebalo da odlikuju političkog čoveka ili, ako ne zvuči previše pretenciozno – državnika?

Prof. dr Vojislav Šešelj: Na osnovu te dve definicije politike koje ste izložili ljudi se mogu podeliti na političke zveri i političke delatnike, odane svom narodu, odane građanima koji se žrtvuju da bi postigli boljitak u svim sferama društvenog života. Političke zveri su razbojnici i mi imamo mnoštvo razbojnika u političkoj sferi. Svi naši režimi od 2000. godine su bili razbojnički. Ne mogu ja da opravdavam ni onaj režim od 1990. do 2000. godine, ali po svom razbojništvu daleko zaostaje za ovim sadašnjim. Komunistički režim je bio razbojnički, pa i režim diktature kralja Aleksandra takođe je bio razbojnički. Mi, zapravo nemamo periode demokratskog prosperiteta u Srbiji, jedini tračak demokratije bila je Radikalna stranka krajem 19. i početkom 20. veka. Ali ni ona nije bila u stanju da demokratiju razvije do svih njenih mogućnosti. Da li će naša generacija ili generacije koje neposredno za nama dolaze to biti u stanju neizvesno je, mi se nadamo da hoće. Mi se borimo da se to postigne, ali unapred nam niko ne može garantovati uspeh.

Stefan Karganović: Gospodine Šešelj, mnogi smatraju da je u ovom trenutku kada razgovaramo srpski narod obuzeo duh Tanatosa. Ovo zapažanje moglo bi se izraziti i u nešto oštrijem obliku. Naime, pojavile su se sumnje da su na nivou kolektivne psihe Srbi izgubili ne samo volju za život već i svest o tome da je borba za opstanak celine nešto zaista vredno truda i žrtve svakog pojedinca. Vi ste u Hagu dokazali da ste zadržali tu svest i da ste posvećeni vrednostima za koje ste spremni da žrtvujete sve. Imate li osećaj da u redovima naroda iz kojeg potičete, mimo pojedinaca, postoji kritična masa koja slično razmišlja?

Prof. dr Vojislav Šešelj: Ja mislim da ta kritična masa postoji, ubeđen sam u to, verujem u to i nadam se da će se ona u najskorije vreme pokazati. Jer nije ovo najteža situacija u kojoj se kroz istoriju našao srpski narod, pa je savladao i ta prethodna iskušenja i pobedio. Pobedićemo i ovo samo moramo jasno, decidno sagledati problem i onda upotrebiti sve svoje snage da problem rešimo.

Stefan Karganović: Vaša principijelna pozicija u odnosu na Srebrenicu već dugo vremena je jasna: tamo se dogodio zločin nad ratnim zarobljenicima, vi ga osuđujete, ali to nije genocid. To je sasvim respektabilna i odbranljiva teza, slagao se neko sa time ili ne. Međutim, sasvim nedavno vi ste, čini se, prebacili ovu raspravu na jednu novu i vrlo delikatnu ravan kada ste izjavili da je Srebrenica „ključna srpska kompromitacija,“ što bi moglo da zazvuči uznemirujuće slično mantri krugova kojima vi niste naklonjeni, niti oni vama. Ključnu ulogu u izvršenju zločina igrala je jedna misteriozna, multinacionalna jedinica (aludiram na Deseti diverzantski odred) usred građanskog rata koji je tekao po etničkoj osnovi. Pripadnik i javna personifikacija te jedinice, Dražen Erdemović, svedok-saradnik Haškog tužilaštva, nije Srbin. Za čiji račun je ta jedinica delovala ni posle skoro dve decenije nije razjašnjeno, a nikakve veze između izvršioca i vojnih i političkih struktura Republike Srpske nisu otkrivene. Po presudi Međunarodnog suda pravde, država Srbija ne snosi odgovornost za događaje u julu 1995. U svetlu ovih činjenica, gospodine Šešelj, želite li da iskoristite priliku da precizirate faktore na ovom području i u svetu koje Srebrenica stvarno kompromituje?

Prof. dr Vojislav Šešelj: U Srebrenici se desio zločin i besmisleno je da taj zločin osporavam. Mi Srbi, kao narod koji drži do časti i obraza moramo jasno da kažemo – zločin su izvršili pripadnici srpskog naroda. Ti pripadnici srpskog naroda su zločinci i oni treba da budu kažnjeni. Nažalost, srpski sudovi su zakasnili sa njihovim kažnjavanjem. Ali, taj zločin je spolja Srbima podmetnut. Zapadne obaveštajne službe, prednjačila je među njima Francuska, po mojim informacijama, koje sam i u Hagu iznosio, su to sve organizovale. One su našle nekoliko Srba pri vrhu vojne hijerarhije, ne sam vrh, ali pri vrhu, koji su instrumentalizovani, koji su verovatno bogato plaćeni da to urade. A nije teško bilo naći izvršioce na terenu među ljudima koji su ojađeni, kojima su prethodno muslimani pobili njihove najbliže, koji su imali ličnu želju za osvetom. Ali ključnu ulogu je odigrao taj Deseti diverzantski odred. U Haškom tribunalu, samo jednom pripadniku je suđeno, koji je učestvovao u ubistvu stotinjak muslimana i dobio pet godina zatvora. A on je korišten kao lažni svedok da bi se sudilo drugima. U Hagu su potpuno nevini ljudi, koji nikakve veze sa Srebrenicom nemaju, osuđeni na visoke zatvorske kazne. Srebrenica je smišljena da bi se teško kompromitovao srpski narod. I nažalost ta kompromitacija je uspela. Srebrenica je smišljena da bi se dobio povod za žestoko bombardovanje cele Republike Srpske i za organizovanje hrvatskomuslimanske ofanzive pod tutorstvom zapadnih saveznika na teritoriju Republike Srpske. Sve je, dakle, urađeno spolja, a mi nismo bili dovoljno oprezni i kad se nešto desilo nismo imali snage da to sve rasvetlimo.

Stefan Karganović: Hvala. Još samo dva kratka pitanja.

Kada ste potpuno sami, kada nikome ne držite govore i ne morate da objašnjavate politička stanovišta ili načela vaše ideologije, sagledavajući svoje životno delo i još uvek neostvarene zadatke, u svega nekoliko reči, koji su moralni generatori vaše akcije?

Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa ja bih rekao nacionalna svest pre svega i ono što su elementarne srpske karakteristike kroz vekove, karakteristike srpskog naroda, to je borba za pravdu, za slobodu, za istinu. Ali i vera, ljubav i nada. Dakle, to je ono što čini srpski narod, što ga često razlikuje od drugih naroda i zbog čega sam ponosan što sam Srbin.

Stefan Karganović: Poslednje pitanje: verujete li u večnu dimenziju čovekovog prizvanja, i u tom slučaju kako je sebi predstavljate?

Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa čovek se, od kad je nastao, priziva. Priziva se pameti, priziva se inteligenciji, priziva se kulturi, civilizaciji, ali se priziva Bogu pre svega, tvorcu. Različite društvene zajednice na različit način prizvivaju Boga, ali je Bog iskonska potreba čoveka. A čovek je i najbolji dokaz da Bog zaista postoji. Šta je to Bog? Bog je kosmička univerzalna pravda, Bog je apsolutna istina, Bog je sloboda, Bog je ponos, Bog je dostojanstvo. Čovekov je zadatak da se izgrađuje tako da što više oponaša Boga u svim tim duhovnim vrednostima, u svim intelektualnim vrednostima, po svim stvaralačkim vrednostima. Neće čovek nikad postati Bog, ali mu je zadatak da se sve više trudi da bude što više nalik Bogu.

Stefan Karganović: Najlepše vam hvala.

Prof. dr Vojislav Šešelj: Hvala vama.

(Geopolitika)