Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Porodica ubijenog Lazara Jovičića (17) sutra će obeležiti šest meseci od njegove smrti. Više tužilaštvo u Jagodini podiglo je optužnicu protiv Stefana Simovića (19)za koga se sumnja da je 23. marta nešto posle ponoći, jednim ubodom noža u srce, usmrtio momka iz Jagodine, piše portal infocentrala.rs.
Prenosimo ispovest njegovog oca u celosti:
– Lazar je rastao u ljubavi, bio je prepun života i pred njim je bio čitav život. Dugo sam razmišljao šta se desilo te noći i kako nije pokušao da se odbrani, ali sam shvatio, na osnovu izjava, da pošto je Lazar bio okrenut ka ulici, video je policijsku patrolu i spustio je ruke. Nije hteo konflikt, što je drugi iskoristio za ubod koji je, prema mišljenju stručnjaka, bio toliko silovit, nezabeleženo jak, da je probio grudnu kost i završio direktno u srcu. Ubica je posle tog uboda zauzeo stav kao da se šepuri, a Lazar je samo rekao “Ubode me!” i pao. Sve je trajalo tridesetak sekundi – počinje ovu tešku i bolnu ispovest Lazarev otac, Vojislav Jovičić.
On se seća da je Lazar kad je te večeri polazio u grad, bio posebno srećan i dobro raspoložen. Tog dana je saznao da će njegov stariji brat dobiti bebu, sve je radio besprekorno.
– Pred odlazak u grad te večeri, dugo se grlio i praštao s majkom, što nije radio često. Bilo je u najmanju ruku neobično. A veče pre toga, ja sam bio u dnevnoj sobi i čekao da se Lazar vrati iz grada. Dolazio je između pola jedan i jedan. Zaspao sam gledajući televiziju i čuo sam vrata, ali pošto je Laza spavao na tom krevetu gde sam ga čekao, a nije me probudio, ponovo sam zaspao. U neko doba sam ustao i video ga da je otišao i legao pored majke da spava. Supruga se probudila oko pola pet , došla do mene i rekla da Lazara nema. Ja sam joj uzvrato da dete spava pored nje, ali ga ona nije videla, jer Lazar nikada do sad to nije uradio! Nije se ranije desilo da dođe iz grada i da legne pored majke. Kao da je to bilo njegovo opraštanje s majkom, s nama…
On kaže da za njih, kao roditelje, ne postoji satisfakcija, kao i da ništa ne može da im vrati dete.
– Za nas bi bila velika uvreda i poniženje da ubica, da neko ko nije morao da mu oduzme život, a jeste to učinio, dobije manju kaznu od maksimalne kazne. Verujem da se neko rađa kao ubica. Svaka kazna manja od maksimalne bila bi u najmanju ruku, nemoralna i pokazala bi da ubistvo u Srbiji i nije neki zločin – kaže Jovičić.
Otac je komponovao pesmu “Kišni dan”, a napisao je i Zbirku pesama koju će objaviti 5. januara, na dan kada je Lazar trebalo da napuni 18 godina. U Jagodini je osnovan i “Pokret zabrinutih roditelja” koji traže da se zabrani prodaja alkohola deci, da se zabrani rad neregistrovanim objektima, a u registrovanim da se postavi obezbeđenje, da policija bude noću ažurnija.
– Nismo mnogo uradili, jer naša deca imaju pogrešne modele u životu. Mnoge generacije su izgubljene, treba misliti na ove koji dolaze, ali retko ko o tome razmišlja. Kad se desi ovakva tragedija kao naša, svi bi nešto da učine, ali… Država mora da pooštri kaznene mere, da pokaže da je zaista spremna da uđe u koštac protiv problema. Odatle sve kreće, od toga da se roditeljima naplati kazna jer im je maloletno dete na ulici noću. Gotovo sam siguran da mi kao država to nećemo da uradimo – smatra Vojislav.
Kod Lazinih odeljenjskih drugara koji su, kako kaže otac koji je i sam muzičar i dugogodišnji direktor Muzičke škole “Vladimir Đorđević”, umiveni muzikom, tuga za njim se oseća drugačije. Kod drugova iz Jagodine oseća se strah, mnoga deca potražila su i psihijatrijsku pomoć.
– Retki od njih dolaze, verovatno da im je to jako teško. Ljudi nas sa strahom pitaju kako smo, ali ovakvu bol ne može da oseti niko ko to nije doživeo, tako da je uzaludno to ikome pričati. Trudimo se da imamo kratkoročne obaveze, da ih sebi postavljamo kako bismo živeli. Ne volim da mislim da Lazara više nema, živim svakodnevno kao da je on s nama, ali na nekom drugom mestu – kaže Vojislav Jovičić.
Za kraj, pročitajte potresan Lazarev pismeni zadatak, koji u svetlu ovog što mu se desilo zvuči još jezivije.
LAZAREV ZADNJI PISMENI ZADATAK IZ SRPSKOG
Tema: Osećam silnu potrebu da kažem, a ćutim. Svakog od nas nešto muči, ali neće i ne može da priča o tome. Mene muči to što moji vršnjaci nose noževe izlazimo u grad ili idemo na neki rođendan. Zašto se dešavaju razne stvari? To je sve nepotrebno!
Tako se jedne večeri dogodilo to da je jedan dečak uboo mog najboljeg druga nožem. Moj drug je preživeo, ali je ostao u bolnici da bi se oporavio. Kad se oporavio i izašao iz bolnice, posle nekog vremena otišli smo na suđenje. Posle svega toga, dečak koji je to uradio dobio je minimalnu novčanu kaznu, teretili su ga za laku telesnu povredu iako je mom drugu falio milimetar da umre.
Nešto slično ovoj situaciji, dogodilo se pre par dana u Nišu, a dešavaće se svakog dana ako se nešto ne promeni u ovoj državi. Sad se u Nišu i drugim gradovima održavaju protesti protiv nasilja, možda će oni nešto promeniti. Ja ne pričam o tome, ne zato što ne želim nego zato što me niko ne bi čuo, zato što smo mi takva država, takav nam je sistem.
Profesorka je napisala: “Fali kraj, stil ti je na nivou osnovne škole, dovoljan 2“.
