Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
PIŠE Vojislav Tufegdžić
I policijski izvori, kao i izvori iz kriminalne sfere navodili su jedno ime. Nekoliko dana nakon ubistva Uskoković mi je preko zajedničkog poznanika poslao poruku. Pitao je da li bih želeo da se čujemo jer hoće da saopšti svoju stranu priče…
Životopis Željka Ražnatovića Arkana, ikone srpske mafije, kako su ga nazvali u stranim medijima, inspirisao je stotine tekstova, emisija i reportaža, te nekolicinu knjiga posvećenih Komandantu, kako je voleo da ga oslovljavaju.
Arkan je ubijen 15. januara 2000. godine u hotelu „Interkontinental“. Uz njega su, sedeći zajedno u separeu, stradali i Milenko Mandić i Dragan Garić. Za zločin su 9. oktobra 2006. osuđeni Dobrosav Gavrić, kao izvršilac ubistva, na 35 godina zatvora, a kao saučesnici Milan Đuričić Miki i Dragan Nikolić Gagi na po 30 godina.
Dok je bežao s mesta zločina, Gavrić je teško ranjen, zbog čega su ga saučesnici prevezli u lozničku bolnicu, u kojoj ga je policija ubrzo uhapsila. Potom je pušten da se brani sa slobode, što je iskoristio da pobegne iz zemlje. Otkriven je u Južnoj Africi, gde 20 godina posle ubistva čeka odluku o izručenju Srbiji.
Đuričić je u bekstvu. Dragan Nikolić je uhapšen u Beču i poslat u Srbiju na izdržavanje kazne. Sve vreme negira saučesništvo u ubistvu.
Nekoliko dana posle trostrukog ubistva počele su medijske spekulacije o imenu organizatora likvidacije.
I policijski izvori, kao i izvori iz kriminalne sfere navodili su jedno ime – Zoran Uskoković Skole. Informacije su glasile da je Skole uoči Arkanovog ubistva napustio Beograd i otputovao za Švedsku, gde je uglavnom i boravio poslednjih godina.
Kada je medijski uveliko označen kao organizator likvidacije u „Interkontinentalu“, Uskoković mi je preko zajedničkog poznanika iz Beograda poslao poruku. Pitao je da li bih želeo da se čujemo preko telefona jer hoće da saopšti svoju stranu priče. U to vreme sam bio urednik u dnevnim novinama.
Poziv tada bez sumnje najintrigantnije osobe u zemlji predstavljao je iznenađenje. Pogotovo jer se nikada nije oglasio u javnosti. Pozvao me je 11. februara demantujući pisanje medija:
Čitav Beograd zna da smo Arkan i ja imali zajedničke poslove vezane za fudbal, da smo ulagali u dobre igrače, ali da smo sarađivali i u drugim poslovima. Bili smo dobri prijatelji. Nikada nismo razmenili ružnu reč, niti dolazili u situaciju da se zbog nečega posvađamo…
Kada je Arkan ubijen, zvao sam i Cecu i Mandićevu porodicu da izjavim saučešće, dao umrlice prijateljima. Koliko znam, niko od njih me nije prozivao. Policija za mnom ne traga. Niko od uhapšenih u vezi sa ubistvom u istrazi me nije pomenuo.“
Već 2. marta ponovo telefonira i pita da li sam voljan da se vidimo. Pristaje i da se fotografiše s novinama od tog dana kako bi pokazao da je zaista tu:
„Bilo mi je neprijatno što sam prošli put uopšte morao da se oglasim, ali sam bez ikakvog razloga pomenut kao organizator ubistva jer poznajem neke od mladića koji su umešani u slučaj. Pošto nisam ni fudbaler ni estradna ličnost da bih se ubuduće pojavljivao u medijima, ovako sam samo hteo da pokažem da sam održao reč i došao kući jer ne postoji razlog da to ne uradim.“
Na kraju je ponovio: „Arkan i ja smo bili dobri prijatelji. Imali smo nekoliko zajedničkih poslova koje smo završili na obostrano zadovoljstvo. Nije umesno da sada detaljnije govorim o njima, ali ih pominjem zato što mnogi znaju da smo imali korektne odnose.“
DUGI LAINOVIĆ
Samo sedam dana kasnije telefonom me je, posle informativnog razgovora koji je imao u policiji, pozvao i Branislav Lainović Dugi. Sreli smo se i odmah je rekao da je revoltiran zbog ponašanja policije: „Mene su priveli samo zato što znaju da sam prijatelj sa Skoletom, koga su bez ijednog razloga imenovali kao organizatora ubistva…
Mene Arkanovo ubistvo nije ni iznenadilo ni pogodilo, pa sam veoma kivan što su me zvali na razgovor.“
Potom je u neočekivano oštrom tonu rekao da se razlozi za medijske verzije o događaju u „Interkontinentalu“ mogu pronaći u neodmerenosti kojom je praćen čitav
Ražnatovićev život:
„Ne diram u Arkanov patriotizam, u njegov boravak na ratištu. O tome, naravno, najbolje znaju oni koji su tamo bili. Shvatam i bol Arkanove porodice, prijatelja, onih koji su ga voleli, ali veoma dobro znam i koliku je bol on naneo drugima, samo se o tome nigde ne piše, iako je mnoge u Beogradu u crno zavio.
A znam i da su razlozi mnogih ružnih događaja bili krajnje bizarni. Zato ne mogu da razumem one koji za stotinak maraka pišu hvalospeve o čoveku koji je prekršio pravoslavne crkvene kanone, ali i moralne i ljudske.
Sramota je što se o ubistvu ministra odbrane Pavla Bulatovića pisalo dva-tri dana, o ubistvima pukovnika policije ili inspektora nekoliko redova, a o beogradskim kriminalcima izlaze feljtoni u kojima ih predstavljaju kao najveće srpske heroje kojima bi trebalo da se dive naša deca. To je najveća sramota i upravo zato sve ovo i govorim.“
Nije zahtevno naslutiti kako su Arkanovi prijatelji i sledbenici razumeli ove reči. Reakcija je ubrzo usledila. Serija likvidacija povezivanih sa osvetom za Arkanovu smrt počela je nekoliko nedelja nakon zločina u „Interkontinentalu“.
Branislav Lainović Dugi ubijen je kod beogradskog hotela „Srbija“ 20. marta, a Zoran Uskoković Skole 27. aprila posle dvadesetominutne jurnjave automobilima po beogradskom Labudovom brdu.
SKOLETOVA „DONACIJA“
Verovatno zbog doživljaja sopstvene veličine, Arkan nije bio u stanju da uoči odakle bi mogla da mu preti realna opasnost. Prema tvrdnjama jednog od Skoletovih poznanika, njihov sukob, koji Arkan očigledno nije tako doživeo ili mu nije pridavao nikakav značaj, počeo je znatno ranije.
U jednoj prilici Arkan je zamolio Skoleta, s kojim je do tada imao korektne odnose, da mu pozajmi tadašnjih 80.000 nemačkih maraka. Novac mu je, navodno, bio potreban za obaveze prema pripadnicima Srpske dobrovoljačke garde (SDG). Skole mu je bez reči pozajmio novac, a nikakav razgovor o roku njegovog vraćanja nisu vodili.
Prošlo je nekoliko meseci kada je Skole napomenuo Arkanu da bi bilo zgodno da mu vrati pozajmicu jer mu je novac bio potreban za poslove u koje je ulagao. Arkan mu je nonšalantno odgovorio: „Ma pusti, to je tvoja donacija za gardu.“ A Skole nije bio čovek koji olako prelazi preko evidentnog pokazivanja da ga druga strana ne uvažava.
Pomenuta „nesuglasica“ bila je tek uvertira u neuporedivo značajniji sukob.
Kada je Arkan odlučio da kupi fudbalski klub Obilić, svima je bilo jasno da mu ambicije ne zadovoljavaju tada realne mogućnosti kluba. Za rekordno vreme Obilić se plasirao u elitno fudbalsko takmičenje i osvojio šampionat Srbije.
Koliko su uspehu doprineli fudbaleri na terenu, bar u istoj meri bio je zaslužan i autoritet vlasnika kluba, ali se o dogovorima i pritiscima koji sa sportom nemaju ništa zajedničko nije diskutovalo. Definitivan razlaz između Arkana i Skoleta nastao je upravo zbog fudbalera.
Sve se zakuvalo zbog Nikole Lazetića, tada jednog od najkvalitetnijih igrača, koga su Skole i jedan njegov prijatelj s treninga u novosadskoj Vojvodini doslovce dovukli u Beograd da odmah potpiše ugovor s Arkanom i Obilićem.
Lazetićev kasniji odlazak u inostranstvo navodno je bio vredan desetak miliona maraka, ali se tom novcu i pouzdanoj visini transfera nije ušlo u trag. Kako bilo, Uskoković i Ražnatović se, u najblažu ruku, nisu razumeli po pitanju procenta polaganja prava na novčanu naplatu.
Skoletovi poznanici kažu da je tvrdio da su u poslu oko Lazetića pola-pola, ali je Arkan očigledno mislio da Skoletu pripada samo prihod od „tehničkog angažmana“ prilikom dovođenja fudbalera u Obilić. Komandantu SDG, po svemu sudeći, ni blizu primisli nije bila ideja o ravnopravnoj podeli plena.
Njihov poslednji susret, upravo povodom dogovora o novcu za dovođenje i planiranu prodaju fudbalera, Skoletov blizak prijatelj iz tog perioda kratko opisuje:
„Nije to dugo trajalo. Arkan je već pokazivao izvesnu netrpeljivost. Jednostavno je pitao Skoleta: ‘Da li si zadovoljan s milionom’? Skole je odgovorio da jeste. Brzo su se rastali.
Čim su kročili napolje, Skole se okrenuo ka prijatelju s kojim je došao na sastanak i rekao: ‘Ovaj hoće da me ukloni. Moraćemo mi… ‘ Ne znam kako je to shvatio, ali je sa sastanka izašao ubeđen da Arkan želi da ga likvidira.“
Setivši se okolnosti koje su prethodile zločinu u „Interkontinentalu“, Skoletov poznanik, s kojim se tek povremeno i uzgredno sretao, bio je iznenađen temom razgovora koji je Uskoković zapodenuo prilikom susreta u kafiću. Bilo je to nepune tri nedelje pre Arkanovog ubistva.
U Skoletovom društvu bio je i Dobrosav Gavrić, kasnije optužen za trostruko ubistvo, ali u razgovoru nije učestvovao. Zbog udaljenosti na kojoj se nalazio verovatno ga nije ni čuo:
„Pozdravili smo se i Skole je seo za moj sto. Posle nekoliko minuta uobičajenih razgovora iznenadio me je pitanjem: ‘Šta misliš, koliko će Arkan ovako da živi?’ Bio sam zbunjen i smišljao odgovor. U to vreme se uveliko govorilo o Tribunalu u Hagu, o tome da je i Arkan na spisku optuženih za zločine, a i ovde se do tada zamerio mnogima.
Odgovorio sam: ‘Ako se ovako nastavi, možda neće dugo, ili bar ne na slobodi.’ Skole se na to nasmešio i rekao: ‘Živeće taj hiljadu godina.’ I to je bilo sve. Tada mi je to delovalo kao veoma čudan razgovor.“
OPASNOST PO MILOŠEVIĆE
Pominjanje problema s Tribunalom za ratne zločine u Hagu kao gotovo izvesnog motiva za likvidaciju Arkana nije se često moglo čuti. Samo su pojedinci ukazivali da je Arkan 1999. godine, posle odbijanja države da se njegov SDG uključi u borbe na Kosovu, predstavljao opasnost za Miloševića „jer je u danu mogao da okupi sve svoje ljude iz garde i bude oružana formacija koja može da ga obori“.
Kroz pitanja poput „da li znate ko je pružio logistiku napadačima posle ubistva?“ na istim osnovama počivale su i tvrdnje da je Arkanova likvidacija smišljena i podržana iz dela Državne bezbednosti.
Većina diskusija vođenih na ovu temu nije dala jasan odgovor jer se uverenju nekih da je sve više predstavljao opasnost za Miloševića suprotstavljala teza kako bi upravo Arkan bio u stanju da spreči 5. oktobar i smenu režima. Najracionalniji odgovor verovatno je dao Zoran Mijatović, bivši zamenik šefa DB:
„Nema tu nikakvih nedoumica. Da je poživeo, Arkan bi, kao i svi kriminalci, prešao na stranu jačeg. Sigurno ne bi rizikovao život braneći Miloševića. Jedan drugom su predstavljali problem, a ne saveznika.“
General policije Dragan Ilić, koji je 1993. imenovan za načelnika Kriminalističke policije Beograda i na toj poziciji bio sve do penzionisanja 2001. godine, tvrdi da su okolnosti Arkanovog ubistva potpuno raščišćene:
„Običan obračun u podzemlju, što je i dokazano. Pozadina likvidacije je Arkanov sukob s drugim mafijašem kom je oteo poslovni prostor i potom dao 350.000 maraka da ga ubiju. Međutim, taj drugi je za Arkanovo ubistvo ponudio više para, 500.000 maraka. To je cela priča, ali detalji nisu obelodanjeni.
Pratili su Arkana, policija je došla do informacija da su ubice imale doušnika u Arkanovom okruženju. Da li iz obezbeđenja ili nekog još bližeg, samo je to ostalo neutvrđeno. Ništa drugo nije sporno.“
ŠUROVANjE S HAGOM
Do neposrednih, iako sasvim slučajnih saznanja o drugom razlogu Arkanovog smaknuća, došao je nekadašnji operativac kriminalističke policije. Nekoliko nedelja pre ubistva u „Interkontinentalu“ s kolegom je otišao kod Arkana kući zbog problema s pištoljem koji je komandant SDG poklonio jednom od svojih gardista, a koji je pronađen posle počinjenog krivičnog dela u Kragujevcu:
„Sedeli smo punih četiri-pet sati. Arkan nas je zadržavao, ubeđivao da ne idemo, da je poslao svoje ljude da pronađu i dovedu tog gardistu uz objašnjenje: ‘Ako je kriv, eto vam ga i radite s njim šta hoćete.’ Uz Arkana je tu bio i njegov prijatelj Cope. Za tih nekoliko sati čekanja pričali smo o svemu i svačemu, ubijali vreme.
Između ostalog, ispriča nam Arkan sledeće: ‘Ne znam da li ste čuli za to… Pre nekoliko dana vraćamo se Ceca i ja kući i ona me pita da li vidim momka koji stoji na uglu ulice u kojoj mi živimo i jedne iznad.’ Rekla mu je i da mladić tu stoji već nekoliko dana. Arkan zaustavi automobil, otvori prozor, pozove ga da dođe i pita šta radi tu.
Ovaj mu ništa ne odgovara. ‘Izađem i počnem da ga šamaram i tek tada on izvadi legitimaciju DB i kaže da je na poslu. Ja mu se izvinim i pitam što mi odmah nije rekao. Na tome se završilo. Ali ujutro načelnici DB (nije hteo da ih imenuje) organizuju sastanak sa mnom da to raspravimo.
Objasnili su mi da je operativac kojeg sam šamarao u sastavu šire grupe za tajni nadzor restorana ‘Ðorđe’ jer tu dolaze njima veoma zanimljivi ljudi.’ Koliko sam shvatio, Arkan je prihvatio objašnjenje.
Posle tri dana pozovem svog drugara iz DB da se vidimo i, da bih zavitlavao i njega i službu u kojoj radi, što je među nama redovna stvar, upitam zašto se ne hvali da im je kolega dobio batine od Arkana. Brecnuo se, prilično neobično jer smo bili u drugarskim odnosima, upitavši odakle znam za to.
Naravno da mu nisam odgovorio, pa mi je veoma odsečno rekao da se ne istrčavam, da o tome ne govorim jer ‘ga radimo’. Pitam ga zašto ‘rade’ Arkana, a on kratko odgovori: ‘Počeo je da šuruje s Hagom.’ O tome više nikada nismo razgovarali. Ubrzo je Arkan i ubijen. To su činjenice.“
Problemi s Tribunalom u Hagu bivali su sve veći i ozbiljniji, zbog čega je, tvrdi bivši inspektor, Arkan izvesno stupio u kontakt sa istražiteljima:
„On je čovek koji je i preživeo sve te godine jer je sarađivao s onim ko je jak. Uveren sam da je isti recept, kao i mnogo puta do tada, hteo da primeni i za spasavanje od optužnice Tribunala. Režim je tada intenzivno počinjao da biva haotičan, pretnje od optužnica ozbiljne ma koliko da su svi oni pred javnošću to negirali.
Arkan je počeo da šuruje s Hagom, a služba je načula da je hteo Hagu da potvrdi vezu SDG i režima, odnosno s Miloševićem. Tribunal se iz sve snage borio da dokaže kako su sve naše formacije bile pod komandom jednog centra iz Srbije. Naravno, Skole je već bio debelo motivisan da mu dođe glave, kao i čitava ekipa koja je učestvovala u organizaciji ubistva.“
KAKO JE SVE USPELO
Sedamdesetih godina prošlog veka, kada je Državna bezbednost tadašnje Jugoslavije kovala planove kako da obezglavi političku emigraciju koja se povezivala s terorističkim akcijama u zemlji, Arkan nije skrivao veze sa DB. Služba, kako je jednostavno nazivan DB, u zemlji je uvek štitila Arkana kada je pravio velike probleme ili bio hapšen.
Znatno kasnije Arkan je ipak negirao svoje kontakte s DB, iako se u policiji i svetu kriminala dobro znalo da je baš zahvaljujući snažnoj podršci tajne policije izrastao u neprikosnovenog vlasnika podzemlja.
Govoreći o ovoj temi u jednoj od emisija posvećenih Arkanu, njegov sin Vojin Ražnatović je rekao:
„Kada sam ga jednom pitao da li je radio za DB, on mi je ljutito odgovorio: ‘Nemoj to da si me ikada više pitao u životu.’ Uvek je to negirao. Ali neki njegovi prijatelji iz DB, koji su radili sa njim, posle su mi pričali da je Stane Dolanc (šef tajne policije u vreme SFRJ) bio prijatelj s njegovim ocem, mojim dedom Veljkom, a on je Dolanca zamolio: ‘Daj, pomozi mi, imam sina, sposoban je, ali je nestašan.
Mislim da ga ubacite negde, valjao bi mnogo za službu.’ Dolanc je kasnije smatran za jednog od Arkanovih glavnih zaštitnika.“
Upravo je Dolanc, siva eminencija tadašnje savezne tajne policije, označen kao čovek koji je po hapšenju Arkana i nekoliko njegovih saputnika naoružanih bombama i automatskim oružjem u Hrvatskoj na početku rata 1990. godine, izdejstvovao njihovo oslobađanje i povratak u Beograd.
Desetak godina potom na okolnosti Arkanovih veza sa tajnom policijom osvrnuo se i Rade Marković, šef DB Srbije, uhapšen posle smene Miloševićevog režima i osuđen na maksimalnu zatvorsku kaznu zbog učešća u najtežim krivičnim delima tadašnjeg režima:
„Ražnatović je imao veliki autoritet među ljudima iz kriminalne sredine. Imao je i veoma dobre odnose sa pojedinim rukovodiocima iz Resora javne bezbednosti, kao i sa rukovodstvom DB pre mog dolaska na tu funkciju. Ti odnosi nastali su u vreme ratnih dejstava u Bosni i Hrvatskoj, gde je učestvovao i Arkan sa svojom gardom.
Stavivši sebe i svoje dobrovoljce u odbranu srpskog naroda, stekao je i određene simpatije državnog vrha, a pogotovo pripadnika MUP, koji su s njim sarađivali. Svojim patriotskim ponašanjem umnogome je oprao svoju prošlost.“
Pokušaj da o sebi u javnosti izgradi sliku istinskog patriote, sledbenika zaveštanja prema kom se „životom moraju braniti sloboda i interesi srpskog naroda ma gde se nalazio“, te uz opasku da je tačno da je „u mladosti bio nestašan“, u drugoj polovini devedesetih Arkan uspeva da predupredi pokušaje najvećeg broja medija da o njemu pišu kao o kriminalcu i jednom od najvećih švercera tokom sankcija uvedenih Srbiji. Mediji u državnom vlasništvu to nikada nisu pomenuli.
Po okončanju ratnih dejstava i mirovnog sporazuma iz novembra 1995, Arkanova garda napušta Erdut. Trudeći se da sebe prikaže kao autentičnog patriotu, nikako kao jedinstvenog režimskog nameštenika, u jednom od televizijskih nastupa Arkan izjavljuje:
„Nemam nikakve veze s predsednikom Miloševićem. Nikada nisam imao priliku da upoznam predsednika Miloševića…“
Neistinitosti njegovih uveravanja u svom dopisu dotiče se i bivši šef DB-a Rade Marković:
„Arkan se požalio direktno Slobodanu Miloševiću pošto je služba odbila njegovu ponudu da pošalje svoje dobrovoljce na Kosovo u vreme ratnih dejstava 1999. Nakon toga, Milošević mi je naložio da primim Arkana u vezi s ranjenicima, bivšim pripadnicima njegove garde.“
ŠVERC GORIVA
Vatreni obožavaoci Arkanovog lika nisu dozvoljavali da se o njemu objavljuju informacije u negativnom kontekstu, pogotovo da se o njemu piše kao o šverceru koji bogatstvo zgrće na sankcijama i nemaštini naroda za „čiju je slobodu krvario“. Međutim, patriota, ratnik i političar, Željko Ražnatović razvio je u Srbiji unosan posao, o čemu on nije želeo da govori, dok drugi to nisu smeli.
Jedan od najvećih uvoznika i distributera benzina i dizel goriva bio je, naravno, tadašnji republički poslanik SSJ Arkan, vlasnik preduzeća SDG iz Beograda, čiji je naziv bio identičan skraćenici paravojne formacije kojom je komandovao. Njegovo preduzeće je uvozilo gorivo od rumunske firme „Navron Ðurđu“ iz Ðurđeva.
Prebacivanje nafte, po šest ili više barži, obavljao je rumunski brod „Ðurđu 18“. Tu bi, u srpskim teritorijalnim vodama, ostavio barže koje bi preuzeli brodovi preduzeća Jugoslovensko rečno brodarstvo, najčešće brod „Kajmakčalan“.
Da je prihod po svakom litru iz šest barži nafte, odnosno oko 6.000 tona derivata, bio oko 0,30 tadašnjih nemačkih maraka, što je bila najmanja zarada u to vreme kada se izmire sve poreske i carinske dažbine, uvozniku je po svakoj takvoj turi ostajalo 1,8 miliona maraka. Kako ova kategorija „uvoznika“ najčešće državi nije ni plaćala nikakve dažbine, to znači da su ostvarivali dvostruko veću zaradu!
Na brodu je često bio i Ražnatović. On bi sa svojom pratnjom otplovio do Prahova, gde bi barže bile istočene u instalacije preduzeća „Jugopetrol“. Arkanovi pratioci otvoreno su se hvalili da ostvaruje kontakte s pukovnikom Harosom Viorelom, tadašnjim navodnim zamenikom načelnika rumunske službe vojne bezbednosti.
Koliko je to tačno sigurno je poznato Dragiši Nikoliću, u to vreme našem vojnom atašeu u Bukureštu. Dešavalo se da se brodovi s baržama nisu ni zaustavljali radi obavljanja obavezne kontrole prilikom ulaska u zemlju i izlaska iz nje. Sve je zavisilo od dobrog ili lošeg Ražnatovićevog raspoloženja. Ukoliko bi zapovedniku broda zapretio da će ga baciti u Dunav, brod se nigde nije ni zaustavljao.
(NEWSWEEK)
