Ruski general otkrio šokantne podatke o tome šta se krije iza misteriozne posete Merkelove Vašingtonu i okretanjem leđa Rusiji: Merkelova je ucenjena- Evo o čemu se radi..

U KOJOJ meri je Nemačka suverena zemlja? Kakva je njena uloga u EU i NATO?

Zašto je kancelarka Angela Merkel putovala u Vašington, a vicekancelar Zigmar Gabriel – u Moskvu? Šta se menja na nemačkom političkom prostoru? Kakvi su ciljevi CIA kada je u pitanju Nemačka?

Sve ovo je za Pravda.Ru prokomentarisao direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja general-potpukovnik Spoljne obaveštajne službe Leonid Rešetnjikov.

• Uprkos mnogobrojnim protestima stanovništva, čak i koalicionih partnera u vladi, Angela Merkel uporno vodi politiku otvorenih vrata za migrante. Po Vašem mišljenju, zbog čega je to tako?

Može se direktno reći da Angela Merkel ipak nije samostalna u donošenju odluka, već da se, kao i cela Nemačka, nalazi u zavisnom položaju i pod kontrolom SAD. Koje su konkretno poluge uticanja na Merkelovu – teško je reći, ali one očigledno postoje, zato što se njena politika prema Rusiji, Ukrajini i po drugim pitanjima naglo izmenila posle posete Vašingtonu.

Dugo je Merkelova nastupala kao čovek koji podržava ideju razvoja veza sa Rusijom, i mi smo bili veoma daleko odmakli na putu ekonomske, kulturne i političke saradnje. U Nemačkoj je nastao ceo sloj biznismena, ljudi iz nauke, kulture koji su bili orijentisani na produbljivanje odnosa sa Rusijom. Gospođa Merkel je sama davala tome aktivan doprinos. A onda odjednom – veoma naglo kočenje i zaokret.

Nemačku često doživljavaju kao lokomotivu EU, takav imidž je stekla. U određenom smislu to je bilo i jeste istina. Međutim, mi zanemarujemo jedan momenat: Nemačka je i dalje pobeđena zemlja. A pobednik u Drugom svetsku ratu je jedan – to su Sjedinjene Američke Države. Mi smo pobedili, ostvarili smo pobedu u Velikom otadžbinskom ratu, zaštitili smo svoju Otadžbinu, došli do Berlina. Ali, rezultati Drugog svetskog rata našli su se u rukama samo jedne zemlje – SAD.

Nemačka je bila potpuno uklonjena kao konkurent, Francuska takođe, Engleska se povukla u senku. Pobednik je izdiktirao svoje uslove, koje je Nemačka, na početku svoje obnove, bila primorana da prihvati da bi dobila neophodna finansijska sredstva.

Ceo niz obaveza Nemačka je veoma striktno izvršavala u vreme svih kancelara. Tada ih je bilo prilično lako izvršavati, zato što je postojala podela na Sovjetski Savez sa njegovim saveznicima i zapadni svet, koji je pod vođstvom SAD vodio protiv nas bespoštedni hladni rat.

Međutim, posle 1991. godine je delovalo da su ideološki razlozi za konfrontiranje otpali, pojavile su se mogućnosti za veoma povoljnu saradnju po Nemačku. Njima je nedostajalo ekonomskih mogućnosti, trebalo je ići na Istok, i Nemci su se tome obradovali.

Ali, tada gazda pritiska dugme: „Stop, koči! Nastala je kriza – Ukrajina, vi ste naš saveznik, a ponašate se nedovoljno aktivno“. Po svemu sudeći, o samoj gospođi kancelarki Amerikanci imaju određene kompromitujuće materijale, jer je ona bila primorana da izvede takav nagli zaokret u odnosima s Rusijom.

Politika koju je prethodno vodila bila je deo njenih ubeđenja. Jer, Merkelova je došla na vlast ne prosto kao pragmatičar, već kao pristalica politike otvorenih vrata, tolerancije, mutikulturalnosti. Kada je počeo proces najezde migranata, koji je još bio podstican nemačkim potrebama za radnom snagom, zemlja je ipak nastavila da se razvija. To je dovelo do toga da je Angela Merkel pristala na ono što se događa, uložila je sve svoje adute u to.

Tu je, opet, odigrao ulogu i uticaj SAD, koje su zainteresovane za povećanje priliva migranata, kako bi izvršile pritisak na Evropu. Tamo takođe još uvek ima onih koji ne žele da igraju samo po američkim notama. Uglavnom, kancelarka Merkel je prilično aktivno ušla u sve to, i sad joj je veoma teško da se vrati nazad. To bi bio gubitak ugleda, kapitulacija.

Iako ima veoma mnogo onih koji su nezadovoljni, koji protestuju – ne samo na teritoriji bivše NDR, među levičarima i desničarima, već i među partijama centra. Nemačka se našla u određenom ćorsokaku, jer je njena zavisnost od Sjedinjenih Država, koje joj vezuju ruke, značajno veća nego kod Francuske ili Španije.

PatrijarhsrpskiIrinej odlikuje Leonida Rešetnjikova

• A da li je ta zavisnost dokumentovana, možda u nekim tajnim protokolima?

– Postoje tajni protokoli, koje mi nemamo mogućnost da pročitamo. Oni su sastavljani upravo u periodu od 1946. do 1948. godine, kada je stvarana Savezna Republika Nemačka. Za to je Nemačka dobila veoma velika ulaganja u privredu. Govore o Adenauerovom čudu. Zaista, postojao je ogroman doprinos umova preduzimljivih Nemaca, koji su organizatorski veoma jaki, sposobni. Ali, teško da bi to postigli bez snažnih finansijskih injekcija.

Na sličan način je stvaran i socijalistički blok. Sovjetski Savez i Staljin su takođe morali da ispune niz uslova u novoformiranim zemljama narodne demokratije: da ne diraju višepartijski sistem, da ne sprovode rigoroznu kolektivizaciju, da ne progone Crkvu. Mi smo prihvatili te uslove.

Ali, SAD su započele drugu igru. Nakon Ruzveltove smrti, one su spustile gvozdenu zavesu. Nismo mi bili inicijatori hladnog rata, već smo morali da gradimo politiku u skladu s novom realnošću u svetu. Mi nismo izgubili Drugi svetski rat, ali nismo uspeli da iskoristimo njegove plodove. A stvarni pobednik je postala Amerika. U Nemačkoj još uvek ima najviše američkih baza.

• Da li zbog ekonomske dominacije SAD, s obzirom da je dolar uveden kao svetka valuta?

– Oni su postali gospodari sveta. Oni su kontrolisali ceo svet, osim SSSR i njegovih najbližih saveznika. U tom smislu Amerikanci su u potpunosti iskoristili stvarne plodove pobede koju smo mi obezbedili – uz njihovo učešće, naravno, to niko ne poriče.

Ako se osvrnemo unazad, u prošlost, istom tom fašizmu, Nemačkoj iz vremena Hitlera, pružana je ogromna pomoć od strane Sjedinjenih Država. Amerika je istovremeno tih godina pomagala i Sovjetskom Savezu u industrijalizovanju naše zemlje, snažno je pomagala. Zašto su Amerikanci to činili? Da bi se potom te dve zemlje, kada ojačaju, sukobile u ratu?

Približno ista situacija je dovela i do Prvog svetskog rata, samo što je tada trendove diktirala Engleska. Ona je potpuno isto radila sa Rusijom i Nemačkom, gurajući nas u rat. Generalno, od druge polovine XIX veka zadatak naših suparnika, naših konkurenata je bio da huškaju jedne države na druge – nezavisno od državnog ustrojstva u nekoj zemlji.

Godine, decenije suživota donosile su ne samo ratove, već i saveze, i uzajamne kulturne uticaje u našim odnosima s Nemačkom. I sada je cilj Amerikanaca da ponovo ne dopuste to zbližavanje. Jer će se u suprotnom pojaviti centar moći u Evropi koji je van kontrole SAD.

To je važno za Ameriku, tim pre što ona definitivno slabi Ona podseća na Sovjetski Savez iz druge polovine 80-tih godina – sa svim njihovim fintama, skokovima i predsednicima. Sve je veoma slično. Istovremeno jača Rusija – uprkos problemima, uključujući ekonomske. To je takođe očigledno, ma šta govorili u inostranstvu ili kod nas.

I kada se odvija takav proces, samopouzdanje Nemačke takođe raste. Ona odjednom vidi da onaj koji je vukao konce sve ređe to čini, sve slabije, a da onaj kome je težila demonstrira sve veću samostalnost. I tako se u Nemačkoj pojavljuje razmišljanje: mi treba da se oslobodimo, mi imamo svoj izbor, više nam se isplati ekonomski, čak i kulturno, da sarađujemo sa zemljama s kojima smo tradicionalno bliski.

Mislim da je takvo razmišljanje karakteristično za celu Evropu, ne samo za Nemačku. Ta alternativa evropskog razvoja će dobijati na popularnosti. Utoliko više, ukoliko se Amerikanci budu čudnije ponašali. A, složićete se, njihovi sadašnji izbori nisu čudo pod znacima navodima, to je farsa!

Nemcima, Francuzima i Englezima, kao i nama, sve je to vidljivo i jasno. I kad Amerikanci govore o svojim saveznicima, dođe vam da im posavetujete: „Momci, toliko ste dosadili svima u Evropi – samo otputujte tamo, razgovarajte, prošetajte velikim gradovima i poslušajte šta ljudi govore“. Nama koji dolazimo iz Rusije je lakše da steknemo istomišljenike nego njima.

Ja često putujem tamo, i lako pronalazim zajednički jezik. On se zasniva na kritikovanju Amerikanaca. Obični ljudi nas zaustavljaju čak i na ulici, kada čuju da pričamo na ruskom. Toga ranije nikada nije bilo. Da, neki su nas simpatisali, ali samo ideološki istomišljenici, pristalice levičarskih, komunističkih partija. Sada simpatije dolaze sa svih strana.

Nesporno je da u Nemačkoj postoje ljudi koji su veoma odani SAD, oni služe američkim idejama. Glavna borba se vodi između SAD i njihovih saveznika i Rusije, zato što Rusiju ne žele da vide kao jedan od glavnih faktora svetske politike. Zbog toga je sve počelo još pre nekoliko vekova i nastavlja se, nezavisno od političkih režima.

Ideja stvaranja jedinstvene svetske države donosi samo velike neprijatnosti. Naravno, male države će težiti onima s kojima tradicionalno imaju čvršće istorijske i ekonomske veze: neko Rusiji, neko Nemačkoj, Španiji itd. Ali, generalno treba ići putem razvoja nacionalne samostalnosti. Svet treba da bude multipolaran.

(Fakti)