Siniša Kovačević „bez dlake na jeziku“ u intervjuu: Ovo što se dešava u Srbiji je zastrašujuće!

Obala Dunava u Surduku i prostrano dvorište njegove kuće je scena na kojoj Siniša Kovačević, dramski pisac, reditelj i scenarista, razrađuje dijaloge nekih budućih drama i serija.

Onoj stvarnoj, u Narodnom pozorištu gde mu se već 15 godina igra Velika drama – odavno klasik našeg teatra, ne prilazi. Njegovi Vučići tamo na sceni vode svoje bitke, ovamo komanduju neki drugi njihovi prezimenjaci.

– U Narodno pozorište ne ulazim otkako su naprednjaci na vlasti. Mogao bih reći da sam bio prva žrtva novog načina mišljenja, ponašanja i komesarskog delovanja i u državi i u kulturi u kome je sve trebalo preokrenuti kao kurva čarapu. Tako mahniti i bahati parkirali su džipove ispred Narodnog pozorišta i kao oni oktobra 1944. uleteli u njega dok su se iza njih vitlali peševi kožnih kaputa. Odmah su promenili upravu i shodno svom poimanju vrednosnog sistema postavili instruktora fitnesa za zamenika upravnika, a čizmom otvorili vrata od probne sale i prekinuli rad na mojoj predstavi „Čudesni“.

Je li to bila osveta, čime ste se i kome zamerili?

– Ne znam šta je. Da li je salijerijevski kompleks tada moćnog čoveka u naprednjačkoj hijerarhiji, a potonjeg savetnika bivšeg predsednika Srbije, da li je neslaganje sa mojim političkim stavovima ili neslaganje sa poetikom drame, ne znam, ali je to irelevantno. Suština je da se u civilizovanim državama rad na predstavama tako ne prekida, sudski proces tim povodom traje, a pozorište je poslednja instanca za koju pravda treba da se traži na sudu.

Kakav je aktuelni trenutak u našoj kulturi?

– Mnogo gori nego ikada i teško mi je da o tome pričam. Skerlić je govorio da u teškim vremenima kada su država, nacija, sistem vrednosti u opasnosti, intelektualac nema pravo na pesimizam, ali ovo moram reći. Kažemo, stanje u kulturi! Može li biti definicije nekog stanja a da to stanje ne postoji? U Beogradu je otvoreno na desetine splavova, kockarnica i raznih drugih prčvarnica, a nijedan muzej. Ima isti broj pozorišta kao onda kada je imao 20.000 stanovnika. Ne postoji kultura u Srbiji.

Da nije malo preoštar zaključak, ipak se nešto radi?

– To što nekih četiri-pet pozorišta radi i što se tu i tamo snimi neki film je incident, to nije kultura. Da bi kultura postojala, vi morate imati jasno uređenu političku i kulturnu misao, razvijenu i razrađenu kulturnu strategiju a ničeg od toga nema. Male države i nacije poput naše u kulturu kao čuvara identiteta moraju da ulažu isto novca koliko ulažu u odbranu. Po svetskim standardima, ako nemate 2,4 procenta godišnjeg budžeta investiranog u kulturu, vi kulturu nemate. Male države nemaju tržište, a imaju talentovane ljude i kulturu moraju stipendirati. Ako imate genijalnog pesnika, a takvih u Srbiji imate nekoliko, čiji se tiraži završavaju na brojevima od trista i petsto primeraka ili ako imate roman ovenčan Ninovom nagradom u tiražu od 1.200 primeraka, bez pomoći države vi ćete te ljude oterati u firmopisce, kafedžije ili u računovođe. Zato država mora o tome da brine, ali ta briga tu treba da se i završi, a ne treba da odlučuje ko će snimati filmove i čiji će se knjige štampati. Kulturni sunovrat u Srbiji završava na poklopcu jedne septičke jame u kojoj je sav silikonski otpad zajedno s odavno formiranim silikonskim pogledom na svet.

Užirene i zadrigle politikante koji su na sceni tri decenije treba da pomete plejada mladih i iskrenih ljudi

Izneverismo Skerlića…?

– Evo, da se bavimo i neophodnim optimizmom. Srbija ima neverovatan kulturni potencijal. Pogledajte to fantastično srpsko glumište, pogledajte broj ljudi koji zaista pišu odlične pesme, ljude koji zaista imaju taj kosmogonijski dar da snimaju, sviraju ili komponuju… Potrebno je samo malo, ali samo malo, brige o njima.

Pozvali ste predsednika Vučića da napiše tekst o kulturi. Šta ste očekivali da bude tamo?

– To je više bio retorski, nego stvarni poziv. On je sad na olimpijskim visinama, sreće se sa Putinom, uskoro će i sa Trampom, nema on vremena da misli o kulturi. Ali eto, mislio sam kako, ipak, može da odvoji bar onoliko vremena koliko je odvojio da bi pisao o oklagijama i rendaljkama da napiše nešto i o kulturi. Da vidimo šta najmudrija glava nacije misli o tome. Mislim da se njegov kulturni model završava na košarkaškoj utakmici i to je kulturološki svetonazor naše političke elite. Ništa više od košarke i ništa manje od kik-boksa. Sumnjam da bi taj tekst uopšte i mogao da bude napisan.

Na šta ste tačno mislili kad ste govorili o potrebi „velikog praska“ u našoj politici?

– Mislio sam da ove užirene i zadrigle politikante koji su na srpskoj političkoj sceni trideset godina – samo su iz trećeg ešalona prešli u prvi – treba najuriti. Da ih jedna iskrena i mlada plejada ljudi kojima je zaista stalo do Srbije pomete sa političke scene. Ovo što se dešava je zastrašujuće. Koljači goveda koji su donedavno trgovali junećim mesom i volujskim kožama danas nas ubeđuju da su vegani. Samo su krvave kecelje, maljeve i noževe ostavili u podrumu, za slučaj da ponovo zatrebaju. Normalna je ljudska potreba za promenom, ali kod ovih naših vlastodržaca ta promena nije plod sazrevanja, kajanja, intelektualnog ili moralnog napretka, nego koristoljubive političke procene: onako se više ne može ostati na vlasti, ovako može i hajde da se menjamo. Otuda taj politički veleobrt. Oni su se pretvorili u kastu, bahatiji nego pre trideset godina, sa dva broja većim okovratnikom, u crnoj limuzini, cupkaju na kolenu starletu kojoj su obećali posao, i što je najgore, ona će već u ponedeljak biti na radnom mestu u ministarstvu ili konzulatu, svejedno. Politika tu više nije servis i način da se pomogne državi i narodu kome se pripada, nego način života i način mišljenja, jedna fantastična sinekurčina gde se oni osećaju kao ribe u vodi.

A opozicija?

– Postoji opoziciona scena koja, uz jedan ili dva izuzetka, zagovara istu političku poetiku kao i ovi na vlasti. Ako Vučić kaže da sve kuće u Srbiji treba okrečiti u plavo, i vi kažete to isto, onda vi niste opozicija. Na obe strane imamo to glavinjanje ka Evropskoj uniji i tom užasnom neoliberalnom konceptu u kome nebo, zemlju, vodu, decu sve treba dati strancu i to u bescenje. U čemu je razlika? Mi bismo to isto, samo bolje, brže i jeftinije.

Otprilike tako!

– Mora se razviti politička i ekonomska premisa koja će zaista biti opoziciona i koja će formirati čitav jedan sistem vrednosti koji je direktno suprotstavljen Vučiću i idiotskom konceptu da strancima treba dati sve u ovoj zemlji. Ako Austrijanac hoće da šije ženske gaće u Srbiji, dobiće sve – put, plac, infrastrukturu, subvencije… Srpski državljanin ako hoće da šije te iste gaće, moraće da savlada milion prepreka i neće dobiti dinara subvencije. Šta je onda ideal kolektivne sreće ove zemlje – da jednog dana svi radimo za strance! Objasnite mi gde ide profit iz tih fabrika? Da li se iz jedne korejske fabrike pravi obdanište u Seulu ili u Leskovcu? Ovo gde smo sada je svinjarski kraj gde je do pre dvadesetak godina svaka kuća gajila po dvadeset-trideset svinja. Sad ste nekom nemačkom gigantu dali desetine hiljada hektara naše zemlje da nas on uči kako se gaje svinje. I onda ćete pare koje dobijete čisteći Tenisove svinjce i baveći se klanjem i preradom njegovih svinja, trošiti u Ikei, Idei ili sutra u Lidlu. Ko je tu lud?

Ima i ludih i zbunjenih, ali šta bi bilo pametno?

– Srbija je zemlja sa neverovatnim potencijalom kojoj treba dve godine da se oporavi ali mora da se oporavlja na temelju vlastitih potencijala. Srbija nije zemlja koja ima dijasporu već dijaspora ima nešto malo Srbije. Imate četiri miliona Srba od kojih bi se bar deset odsto vratilo u zemlju, samo im dajte iste uslove koje dajete Korejcima i Arapima. Vraćanjem 20.000 naših iseljenika iz inostranstva dobićete milijardu dolara investicija, pamet i znanje stečeno na Zapadu. A taj Srbin koji se vrati iz Beča ili Toronta neće sutra svoju fabriku razmontirati i odneti u Moldaviju jer je tamo jeftinija radna snaga. Ne mislim da Srbija treba da se kapsulira i izoluje, naravno da treba da dođe i neki strani investitor ali da posluje pod istim uslovima kao i ovaj naš.

Najavljuje se Deklaracija za opstanak srpske nacije. Šta mislite o tome?

– Vidim da je ta ideja dočekana sa dosta loših komentara i podsmeha ali lično mislim da je ta deklaracija neophodna. Pitanje je samo ko je piše i koji je intelektualni i kreativni potencijal ljudi koji će se njome baviti i koliko će ona biti zaista uputstvo za opstanak jedne nacije, a koliko politički pamflet za jednokratnu upotrebu. Ako imate zemlju u kojoj stolari koji prave kolevke nemaju hleba da jedu a oni koji prave mrtvačke sanduke žive kao bubrezi u loju, ako imate državu u kojoj jedna Ruma nestane sa lica zemlje svake godine, a za deset godina nema Novog Sada, ako nam iz pragova škola raste zova i ako su nam ljudi sve stariji, a groblja sve mlađa, zar ne mislite da je potrebno uraditi jedan koncept – možete ga zvati deklaracijom, rezolucijom, programom – da taj narod opstane. Ja mislim da jeste.

Kažete da se izdaja ne može kolektivizovati. Koja to izdaja visi u vazduhu – Kosovo?

– Da, mislio sam na Kosovo, ali smatram izdajom i prodaju obradive zemlje strancima. Zemlju koju sam ja nasledio od mojih dedova nije moja, ona pripada mojim potomcima. Ako ja, zahvaljujući svojoj političkoj plitkosti i potkupljivosti, prodam tu zemlju nekom Arapinu ili Norvežaninu, svejedno, kod koga će moj unuk raditi kao magacioner ili kao traktorista a na vlastitoj dedovini, šta je to nego izdaja? Ali da se vratim na Kosovo. Nemojte vi, uvaženi predsedniče, pozivati na dijalog a onda sebi zadržati pravo da govorite poslednji. Dijalog je razgovor u kome svako, u skladu sa svojim intelektualnom sposobnostima, stepenom vlastite emocionalnosti izlaže svoje stavove i mišljenje a njega inicira onaj koji progovori prvi. Vi ste u obavezi da kažete „ja mislim ovako“ a onda ćemo mi da kažemo šta mislimo.

A da li kao nacija uopšte znamo šta je činiti i imamo li predstavu šta nam je Kosovo?

– Svi su Srbi rođeni na Kosovu, samo vam pišu pogrešne informacije u ličnim kartama. Kosovo je mesto nastanka i srpske države i jezika i identiteta i crkve, mesto rođenja najlepših srpskih pesama i najlepših žena. Kosovo je, dakle, mentalni i identitetski fenomen. Ko se jednom prekrstio pod svodovima Gračanice zna o čemu govorim. Te crkve nisu samonikli korov na kupusištu, te crkve su građene na plećima naših očeva i dedova a njihove krstove u nebesima drže naši nerođeni sinovi. Simonida nije tapet kupljen u obližnjem Merkatoru. To je za Srbina Kosovo. Dakle, ono je za nas otadžbinsko pitanje i ono je u tom smislu neopozivo i definitivno srpsko. Ali s druge strane, Kosovo pripada i Albancima koji su tamo rađali decu i sahranjivali roditelje. Dakle, Kosovo je njihov zavičaj. Morate ustanoviti distinkciju između pojmova otadžbina i zavičaj i onda će stvar biti potpuno jasna.

To bi morali da urade Srbi i Albanci sami ali to im se ne dozvoljava?

– Dok su tu Brisel, Vašington, Moskva od toga nema ništa. To mora biti dogovor ta dva naroda bez posrednika koji samo duvaju u požarišta. Vučić to ne razume i ne treba na silu da traži mesto u istorijskoj čitanci kao neko ko će taj problem razrešiti. Treba ga ostaviti vremenu i nekoj pametnijoj srpskoj i albanskoj deci da ga razreše na pravi način. Onda će ono biti trajno rešeno. Čemu žurba, je li pao šećer u vodu, pa moramo da ga rešimo u četvrtak?

Trostruki dobitnik Sterije i Nušića

Siniša Kovačević je autor više od deset pozorišnih, nekoliko televizijskih drama, filmskih i televizijskih scenarija. Trostruki je dobitnik Sterijine nagrade i trostruki dobitnik nagrade „Branislav Nušić“ za pozorišne drame, a njegova televizijska drama „Svečana obaveza“ svrstana je u pet najboljih TV drama ikad snimljenih. Angažovao se i u politici kao član Demokratske stranke Srbije, posle je osnovao Srpski otadžbinski pokret, a na pitanje kakva iskustva nosi, kaže:

– Tužna i ružna. Nekako sam se neuspešno okušavao u politici. U DSS-u je bilo sjajnih ljudi, vrsnih intelektualaca a onda se posle fijaska na izborima ta stranka faktički, raspala i veliki deo ljudi koji su branili političku poetiku zasnovanu na evroskepsi i vojnoj neutralnosti Srbije našli su se u prvim redovima stranke koja je na vlasti i zagovara put u Evropu. Ne razumem tu olaku promenu šinjela gde si u ponedeljak filatelista, a u sredu numizmatičar.

O izboru Ane Brnabić

– Da li primećujete ijednu političku razliku u Vučićevom ponašanju otkako je postao predsednik i prestao biti premijer? Ne. Da li neko može da mi objasni zašto je Ana Brnabić premijer? Ja ću vam reći. Nepopularno je, ali ću rizikovati. Samo zato što je žena, što je gej. To je bilo dominantno. Sad da odbranim ovo što govorim – sve sam samo nisam homofob. Ako šta prezirem kod ljudi, prezirem homofobiju, mizoginiju i šovinizam. Jer, kad usred noći odvedete u bolnicu bolesnog oca, ne pitate da li je dežurni lekar gej. I kad biste se odrekli svega što je produkt činjenja gej populacije, vi biste u nauci ostali bez antibiotika, a u umetnosti bez Sikstinske kapele, Mona Lize, Labudovog jezera… Međutim, kod uvažene gospođice Brnabić samo je to bio tas koji je pretegao, osim primetnog smisla za poltroneriju, i što je neko na svaki način hteo da opere svoju raniju homofobičnost i kroatofobiju.

(Ranko Pivljanin, Blic)