SITUACIJA U SRBIJI SVE NAPETIJA: Naredni vikend može odrediti dalji razvoj tenzija.. Evo o čemu se radi..

 Piše: NikitaBONDAREV

Situacija u Srbiji je napeta. Lokalni mediji ne govore mnogo o tome, a zapadne agencije prenose vesti dosta zamršeno, nekako zbrda-zdola.

Objektivna činjenica je da u svim velikim gradovima Srbije od ponedeljka posle šest sati uveče vlast preuzimaju studenti i omladina koja protestuje. U Beogradu, prema različitim izvorima, u protestima učestvuje oko 50.000 ljudi. Oni su u potpunosti blokirali centar grada. Slična je situacija i u Novom Sadu i Nišu, kao i u industrijskim gradovima Kragujevcu i Boru, i u „poljoprivrednoj“ Subotici.

Sve to traje gotovo nedelju dana, počev od ponedeljka kada su objavljeni rezultati predsedničkih izbora održanih u nedelju 2. aprila. Rezultat izbora je potpuno predvidljiv: 55% glasova je dobio aktuelni premijer i lider naprednjaka Aleksandar Vučić, koji je odlučio da se kandiduje za predsednika.

Kandidat vladajuće stranke je pobedio već u prvom krugu, tako da neće ni biti drugog kruga o kome je sanjala opozicija.

Ako je na predsedničkim izborima u Srbiji i bilo nekih iznenađenja, ona su bila vezana za ličnost Luke Maksimovića, koji sebe zove Ljubiša Preletačević Beli. On je bez svake sumnje jedinstveni kulturni fenomen s obzirom da se kao „frik“ kandidovao na izborima i postigao primetan uspeh.

Lik „Ljubiša Preletačević“ pojavio se kao junak parodija na srpske političare u vidu humorističkih klipova na Jutjubu. Zanimljivo je da su se stanovnici Mladenovca opredelili za ovu parodiju pre nego za stvarne političare, a Ljubiša Preletačević i njegov pokret „Sarmu prob’o nisi“ na lokalnim izborima dobili su prilično veliki broj glasova.

Posle toga je „Ljubiša Preletačević“ izjavio da će učestvovati na predsedničkim izborima.

Sve što je usledilo ulazi u istoriju.

Mislilo se da su Preletačević i društvo zaludne šaljivdžije, ali se ispostavilo da i nisu baš toliko zaludni. Oni su uspeli da skupe potreban broj overenih potpisa, tako da CIK nije imao osnova da zabrani komičarima iz provincije učešće na izborima.

Posle toga je Preletačević sa svojom ekipom „pocepao“ srpski internet svojim predizbornim klipovima, u kojima se lider stranke „Sarmu prob’o nisi“ pojavljuje isključivo u belom odelu na belom konju i maše čarobnim štapićem govoreći kako će u slučaju pobede postati diktator poput Vučića, ali sa ljudskim licem.

Komični kandidat je izazvao negodovanje mnogih starijih birača i odvratio ih od izlaska na izbore, ali je sa druge strane omladina od 18-25 godina odmah prihvatila Preletačevića kao „svog čoveka“ i rado podržala njegovo ludiranje.

Jeste sve bilo organizovano kao šala, ali je Preletačević dobio preko 300.000 glasova. Za njega su glasali uglavnom studenti koji su ranije bili potpuno indiferentni prema izborima. U tome se zapravo i sastoji najveće dostignuće internet komičara iz Mladenovca. On je probudio celu generaciju za koju se ranije smatralo da je apolitična i apatična.

Jutro posle izbora Preletačević Beli je dočekao pod prozorima rezidencije predsednika Srbije, skandirajući „Tomo, Tomislave, siđi da mi predaš ključ!“

Beli tvrdi da su rezultati izbora (naravno) falsifikovani, i da je on dobio 67% glasova, što znači da je ispred Vučića, i zato aktuelni predsednik Tomislav Nikolić treba da mu da ključeve od kancelarije.

Ta neukusna šala bila je samo uvertira u vrlo ozbiljne događaje.

Uveče istog dana u park između srpskog parlamenta i predsedničke rezidencije izašlo je oko 20.000 ljudi. Oni su protestovali protiv falsifikovanih izbora i konkretno protiv Aleksandra Vučića skandirajući poznatu navijačku frazu.

Prvog dana protesta Ljubiša Preletačević je često pominjan, skandirane su njegove parole i očekivalo se da će se on pojaviti. Možda upravo zbog toga ni premijer Vučić ni beogradska policija nisu uopšte reagovali na ovaj događaj, očekujući da će se omladina izvikati, izludirati i razići. Zaista, nema razloga da se vodenim topovima rasteruju aktivisti pokreta „Sarmu prob’o nisi!“

Sada je već jasno da je ta odluka bila pogrešna.

Drugog dana protesta ispred parlamenta je izašlo dvostruko više ljudi i skoro niko se nije setio jučerašnjeg „junaka“ Preletačevića. Protesti su se proširili i na Novi Sad i Niš – velike univerzitetske gradove. Trećeg dana protesta u Beogradu je na ulice izašlo oko 60.000 ljudi, a umesto komedijaša Preletačevića obratio im se pravi lider liberalne opozicije Saša Janković.

Demonstranti su ga vrlo dobro dočekali. Doduše, među njima su, pored Jankovića, primećeni i ugledni aktivisti patriotske opozicije – poslanik Narodne skupštine i doktor filozofije Đorđe Vukadinović i lider Srpskog pokreta „Dveri“ Boško Obradović.

Da bi se bolje shvatile razmere ovoga što se događa, treba reći da ovoliki broj demonstranata na ulice Beograda nije izašao od 5. oktobra 2000. godine, kada je u takozvanoj „buldožerskoj revoluciji“ svrgnut Slobodan Milošević.

Tada je na beogradske ulice izašlo oko 200.000 ljudi ali je većina njih doputovala iz unutrašnjosti. Sada na ulicama ima najmanje 60.000 ljudi, ali su to uglavnom Beograđani, s tim što demonstracije još nisu dostigle vrhunac. Očekuje se da će ga dostići u subotu. A možda je umesnije reći da je vrhunac planiran za subotu.

Postoji još jedan momenat koji upućuje na to da ovi protesti neobično liče na događaje iz 2000. godine. Naime, policija je u najmanju ruku pasivna, a u izvesnom smislu čak i podržava demonstrante.

Na primer, sindikat policije Srbije je još u četvrtak 6. aprila podržao demonstrante,tačnije pozvao je vladu da „posluša decu“.

U saopštenju sindikata koje je potpisao njegov predsednik Dejan Đukić (poznat široj javnosti po jednom skandalu od pre tri godine), pored ostalog se kaže da su ljudima u uniformi isto kao i studentima dosadili nepotizam i korupcija u vladajućim krugovima, i da je policija spremna da bude „posrednik“ u dijalogu između vlade i demonstranata. Drugim rečima, spremna je da se pridruži protestima.

Stižu signali i od pojedinih predstavnika srpske vojske, prenose neki mediji.

U subotu se ispred parlamenta može očekivati „veliko bratimljenje“ demonstranata, pojedinih pripadnika vojske i sindakata policije.

Karakteristično je da su za razliku od 2000. godine sadašnji protesti izrazito mirni. „Najratoborniji“ izraz protesta su plakati na kojima su prikazane žrtve agresije NATO-a. Nijedan izlog nije razbijen, nijedan auto ne samo da nije prevrnut, nego nije ni ogreban.

Druga razlika je što su tada protesti bili održani isključivo u glavnom gradu, a danas su oni zahvatili celu Srbiju. Ukupan broj demonstranata u celoj zemlji već se izjednačio sa brojem učesnika u protestima pre 17 godina.

I Milošević i Vučić su došli na vlast koristeći patriotsku retoriku.

Miloševićev režim je pao u trenutku kada su se u njega razočarali patriotski nastrojeni krugovi u Srbiji i u njemu videli krivca za pad Srpske Krajine, za potpisivanje „sramnog“ Dejtonskog mirovnog sporazuma i bombardovanje NATO-a 1999. godine.

Aleksandar Vučić je u ovom trenutku poprilično izgubio patriotski nastrojene krugove biračkog tela. Tome je doprinelo sklapanje ugovora o logističkoj podršci sa NATO-om, kao i postepeno ali nezadrživo povlačenje kada je reč o srpskim interesima na Kosovu (Briselski sporazum, itd.).

Kao što je već pomenuto, sada su i patriote i zapadnjaci rame uz rame izašli na ulice Beograda. Na primer, juče (6. aprila), na godišnjicu početka tepih bombardovanja NATO-a na Kosovu, svi demonstranti u svim srpskim gradovima minutom ćutanja su odali poštu poginulim sunarodnicima.

Kao posmatrač sa strane, ja lično imam utisak da je najvažnija zajednička crta protesta 2000. i 2017. godine osećaj da su vlasti potpuno paralisane. Stiče se utisak da Vučić prosto ne zna šta da preduzme u ovoj situaciji, naročito posle odbijanja sindikata policije da rastera demonstrante.

Medijske ličnosti koje su bliske sa Vučićem iznose standardne optužbe na račun Džordža Soroša i Rokfelera, koje možda i nisu neosnovane, ali se u novonastaloj situaciji ne doživljavaju preterano ozbiljno.

Ključna figura u ovoj situaciji može biti Tomislav Nikolić, koga su već svi otpisali.

„Čika Toma“ (kako ga zovu pojedinci na Fejsbuku) formalno ostaje prvi čovek u zemlji sve do 31. maja. On ima ovlašćenje da proglasi predsedničke izbore nevažećim i da zakaže ponovljeno glasanje. Štaviše, on ima sve razloge da postupi upravo tako, s obzirom da ga je Vučić primorao da povuče kandidaturu kada je Nikolić već najavio svoje učešće u predsedničkoj trci.

Formalno su se predsednik i premijer pomirili, pa je Nikolić na kongresu naprednjaka uputio čak i reči podrške Vučiću, ali su one bile prilično mlake i neubedljive.

Mnogi srpski politikolozi i politički komentatori, kao na primer Boris Malagurski, pominju omladinske proteste i mogućnost da im se pridruži Nikolić, i u vezi sa tim podsećaju na događaje leta 1968. godine, kada je Josip Broz Tito podržao studente koji su demonstrirali protiv „crvene buržoazije“ i time faktički stao na čelo narodnih protesta, a zatim ih usmerio u pravcu koji je njemu odgovarao.

Doduše, Nikolić se ne može porediti sa starim kominternovskim liscem Josipom Brozom kada je reč o zakulisnim borbama i svakojakim intrigama.

Sumirajući sve rečeno, može se izvesti zaključak da  predstojeći vikend (8-9. april) može biti prekretnica u novijoj srpskoj istoriji.

Vučić će morati da dokaže da je on gazda u zemlji i „otac nacije“, kao što ga prikazuje naprednjačka predizborna agitacija. Ali, ako on izađe na kraj sa ovim izazovom, onda će morati da preispita i kompletnu dalju strategiju svog ponašanja.

Posle gušenja protesta on više neće moći da balansira između Rusije i Zapada, između Putina i Merkelove, između očuvanja Kosova i ulaska u Evropsku uniju. Snažan lider nema pravo na takvo kolebanje.

Međutim, kako sada stoje stvari, neće biti nimalo lako izaći na kraj sa demonstrantima s obzirom da imaju podršku sindikata policije, pojedinih pripadnika armije i gotovo cele nacionalne kulturne elite – glumaca, muzičara i sportista.

(Fakti)