ZAŠTO SE ODJEDNOM ZAĆUTALO U VEZI SRPSKO-RUSKOG CENTRA U NIŠU?

Piše, ANDREJ MILANOVIĆ

Da li nam gubitak interesa na Zapadu za Centar u Nišu govori da su postojali planovi za fizičko ometanje gradnje Južnog toka?

Pošto je početkom decembra ruski predsednik Vladimir Putin saopštio da Rusija odustaje od gradnje gasovoda Južni tok, kao da je preko noći prestalo veliko interesovanje srpskih medija za Srpsko-ruski humenitarni centar u Nišu.

Naravno, reč je o Centru koji je otvoren 25. aprila 2012. godine, čija namena je strogo civilnog karaktera i odnosi se na pomoć u vanrednim situacijama – požarima, poplavama, zemljotresima i sl. – u Srbiji u drugim zemljama balkanskog regiona. Iako se Centar kao takav već dokazao iste godine kada je otvoren, pomažući u gašenju letnjih požara koji su zahvatili Srbiju i Grčku, sve vreme bio je izložen, najblaže rečeno, velikom podozrenju zapadnih diplomata i srpskih medija.

Još pre otvaranja srpski funkcioneri bili su pod stalnim pritiskom da taj centar ne počne sa radom. Obrazlažući taj zahtev, zapadni diplomate tvrdili su da se preko tog Centra obezbeđuje rusko vojno i agenturno prisustvo u Srbiji.

ZAŠTO JE CENTAR BIO POD SUMNJOM

Iako nisu direktno vodili kampanju u javnosti protiv centra u Nišu, diplomate su u kampanji obilato koristili srpske medije, uglavnom lojalne Briselu i Vašingtonu. Pored toga, agencija Rojters je krajem novembra prenela navodne reči dvojice srpskih zvaničnika koji su učestvovali u pripremama Putinove posete Beogradu, do koje je došlo sredinom oktobra, kako je ruski predsednik od domaćina zahtevao da rusko osoblje Centra dobije diplomatski status. Rojters kaže da se srpski premijer Aleksandar Vučić našao pod pritiskom zapadnih ambasadora i da je Putinova ideja zaustavljena. Nešto kasnije nemački Špigl objavio je kako je Vučića u realizaciji Putinovog zahteva sprečila nemačka kancelarka Angela Merkel lično.

„Ukoliko je zamišljeno da centar u Nišu ima veću regionalnu ulogu, njegove aktivnosti bi mogle da budu temeljnije praćene u EU“, rekao je tada Rojtersu neimenovani zvaničnik Unije, potvrđujući podozrenje Brisela prema Centru.

Nisu pomogle ni brojne izjave srpskih političara ni ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina, koji su tvrdili da je reč o isključivo civilnom i humanitarnom projektu. Podozrenje nije splasnulo ni posle katastrofalnih poplava u maju, kada su pripadnici ruskog Ministarstva za vanredne situacije preko niškog Centra napravili pravi podvig, ukazujući presudnu pomoć srpskom stanovništvu i spasavajući na desetine života.

Zašto je centar bio pod tolikom sumnjom? Funkcioneri sa Zapada bile su uverene da se tim centrom razbija zapadni monopol uticaja na Srbiju, što je postalo posebno problematično ove godine, pošto je eskalirala ukrajinska kriza. Osim toga, verovalo se da bi centar mogao da bude neka vrsta bezbednosnog kišobrana za gradnju Južnog toka, koji je nedaleko od Niša trebalo da sa teritorije Bugarske uđe u Srbiju.

ISTINA, MISTIFIKACIJA, PITANJA

Podozrenje se nije smanjilo ni pošto su vrata Centra otvorena novinarima, koji su na licu mesta mogli da se uvere o čemu se radi. Jedan od njih, hrvatski novinar Drago Hedl, svedočio je o tome u novembru za Radio Slobodna Evropa:

„Uistinu, tamo je riječ o humanitarnom centru u kome se mogu vidjeti sve one stvari koje su potrebne u intervencijama kada su u pitanju poplave, potresi, požari i slične elementarne nepogode – vatrogasna vozila, šatori, čamci, peći na kruto gorivo, transformatori za proizvodnju struje i sve ostalo što je potrebno u humanitarnim aktivnostima“.

Pitanje je kako je došlo do toga da je ovaj proamerički radio uzeo aktivno učešće u demistifikaciji Centra? Naravno, stvarajući novu mistifikaciju.

„Mislim da se iz onoga što se sada može vidjeti u tom centru uistinu nema govora ni o kakvoj vojnoj bazi“, rekao je hrvatski novinar, „međutim pitanje je da li se u određenom trenutku taj centar može iskoristiti u te svrhe… Nekako možda postoji otvorena mogućnost da se taj centar – koji sada uistinu ima humanitarni karakter – u nekakvoj mogućoj situaciji pretvori i u vojnu bazu.“

Dakle, u propagandnom smislu to bi se mogla nazvati borba protiv očiglednog. Kada je svima postalo jasno i vidljivo da nema nikakve ruske vojne baze u Nišu, bilo je potrebno reći da je to ipak nešto što u svakom momentu može da postane vojna baza.

Kako je, međutim, Rusija zbog protivljenja Brisela i Vašingtona bila sprečena da gradi Južni tok, ona je početkom decembra odustala od tog projekta. Istog momenta iz medija i diplomatskih poruka sa Zapada srpskom vođstvu nestala je priča o humanitarnom centru u Nišu, „koji u svakom trenutku može da postane vojna baza“. Zašto?

Ako su zapadni diplomate i agenti zaista mislili da će niški Centar služiti, ili da bi mogao da služi, fizičkom obezbeđivanju gradnje Južnog toka, logično je da im on danas nije važan jer nema šta da obezbeđuje. Ali, ako su u uslovima da će se u Srbiji graditi Južni tok, po svaku cenu želeli da zatvore Centar, ne govori li to da su postojali planovi da se gradnja gasovoda fizički ometa? I da li je i to bio deo pretnje pred kojom se, nadajmo se privremeno, povukao ruski gasovod?

Neko bi rekao da to nikada nećemo saznati, ali tajne u Srbiji su kao leševi u reci: pre ili kasnije izađu na površinu.

(Standard)