Poslednjih godina se moglo uočiti da za Kremlj postoji jedna tema kojom je – u dobrom smislu – opsednut. „Tema“ zbog koje je spreman da troši bilione rubalja, da se svađa sa „stranim partnerima“ i da trpi sankcije i izolaciju.
Da radi nje ide na sve – koliko koštalo da koštalo.
Reč je o strateškoj bezbednosti zemlje. O svemu što se tiče vremena za koje tuđe rakete mogu dostići našu teritoriju, sposobnosti naše ratne flote da se odbrani i razmeštanja tuđe protivraketne odbrane.
U najkraćem: reč je o Trećem svetskom ratu.
To je ono zbog čega je vraćen Krim, pošto bi nam „natovski Krim“ osakatio sve mogućnosti na evropskom Jugu.
Radi toga smo izašli iz sporazuma o klasičnom naoružanju i oko Kalinjingrada postavljamo svašta interesantno.
Vlada može zakinuti medicinu i obrazovanje (da, to je užasno), ali će se nove podmornice pojavljivati tačno po planu.
Tako je to.
Imam jak osećaj da se sva postsovjetska konfiguracija „suverenih država“ i „opštepriznatih granica“ – sve zapadno od linije Rostov-na-Donu-Piter (Sankt-Peterburg) može za jedan jedini minut naći na vrelom ugljevlju ako Rusija proceni da je to neophodno zbog njene bezbednosti. Ali, ne samo zbog toga.
Drugim rečim, ruska armija će ući u Kijev, Talin i Kišinjev ne tada kada skakači (Ukrajinci) budu podivljalo skakali, a „male ponosne demokratije“ donesu još sto fašističkih zakona. Ne tada, nego onda kada Generalštab RF proceni da neka natovska raketa nije na dobrom mestu jer sa njega može razneti Piter ili Sevastopolj.
E, tada će odluka biti doneta istog časa. Kakvi začini će za to biti korišćeni – to čak nije ni važno. Važno je što im tada nikakav NATO neće pomoći.
(autor: Denis Tukmakov, vojni novinar moskovskog nedeljnika „Zavtra“ / Fakti)