AKO POČNE GRAĐANSKI RAT U UKRAJINI, RUSIJA ULAZI SA VOJSKOM

Ukrajina danas podseća na kompaniju koja je bankrotirala i nije u stanju da naporima sopstvenog top-menadžmenta ili nekih unutrašnjih resursa izađe iz krize.

Jacenjuk, Turčinov, Timošenko i svi pretendenti na status liberalnih prozapadnih snaga moraju da shvate da je u današnjim uslovima jedina mogućnost da se obnovi poverenje u Kijev od strane Istoka i Juga u – legalizovanju državnog statusa ruskog jezika i federalizaciji

U slučaju neučestvovanja na izborima Istoka i JugaUkrajine, Rusa i ruskojezičnog stanovništva, u Kijevu mogu nastati sukobi između radikalnih nacionalista, koji imaju svoje oružane razbojničke formacije, i takozvanih liberala-zapadnjaka

To može da dovede do velikih sukoba kako u Kijevu, tako i u čitavoj Ukrajini. Avaj, takva situacija, uz potpuno odsustvo želje Rusije da se meša u poslove Ukrajine, u rastući i sve dublji haos, nekontrolisanost, slabost institucija i građanske sukobe, može primorati predsednika Putina da iskoristi mandat i da zaštiti živote i osigura bezbednost ruskog i ruskojezičnog stanovništva u Ukrajini

Nije isključeno da trupe mogu biti iskorišćene da stabilizuju situaciju, pre svega na levoj obali Dnjepra, gde većinu čine Rusi i ruskojezični građani, u Odesi i na Jugu i sve do Pridnjestrovlja. Pri tom, čak i Pridnjestrovlje može da ostvari svoje snove, tim pre što je sasvim nedavno na referendumu i na toj teritoriji više od 90% stanovništva glasalo za ponovno ujedinjenje sa Rusijom

Ovo neće biti namerni izbor Rusije, ali će se, nažalost, pokazati kao veoma verovatna varijanta, neophodna za sprečavanje nasilja velikih razmera i građanskog rata na čitavoj teritoriji Ukrajine. Ruska strana biće samo primorana da pribegne takvom krajnjem sredstvu. Naravno, to će izazvati novu fazu eskalacije konflikta u odnosima Rusija-EU i Rusija-SAD

Piše: Andranik MIGRANJAN, politikolog i amerikanolog (Moskva)

Očigledno je da su potrebni spoljni rukovodioci koji bi mogli da spreče dalju degradaciju te kompanije-države, eskalaciju nasilja i produbljivanje konfrontacije bremenite veoma ozbiljnim posledicama kako za Ukrajinu, tako i za susedne države.

Ja vidim dva izlaza iz nastale situacije. Jedan je optimistički i sasvim moguć. Drugi je – pesimistički, bremenit veoma ozbiljnim posledicama za Ukrajinu, Rusiju, Evropu i međunarodnu zajednicu.

Počnimo od dobrog.

Ostavljajući po strani pitanje Krima, koje je već konačno rešeno, očigledno je da se u nastaloj situaciji ne može pretpostaviti da bi pojedinačno Evropa ili SAD ili Rusija, ili čak, Evropa i SAD zajedno, mogle da izvuku ukrajinsku ekonomiju i državnost iz tako teškog stanja u kojem se ona našla. Najverovatnije je da će biti potrebno trostrano delovanje zato što ni Evropska Unija ni SAD ne drže kontrolni paket u odnosima sa Ukrajinom, nego Rusija.

Prvo, za ukrajinsku robu rusko tržište je – osnovno, a njegovim zatvaranjem ukrajinska ekonomija će se potpuno ugasiti. Drugo, Ukrajina u potpunosti zavisi od ruskog gasa. Treće, treba uzeti u obzir i dug od 16 milijardi, koji se kao preteško breme nalazi na plećima Ukrajine.

Zapad, naravno, želi da pruži Kijevu određenu podršku. Međutim, podrška linijom MMF uslovljena je čitavim nizom faktora koji u kratkoročnom nacrtu samo mogu da pogoršaju situaciju u zemlji. Drugo, teško da bi, čak i taj novac mogao da odigra bitnu ulogu i da izvuče ukrajinsku ekonomiju i državnost iz krize.

Koji su neophodni uslovi za trostrano delovanje Rusija – SAD – EU? O kakvom programu bi mogle da se dogovore ove tri strane?

Za sada ću ostaviti po strani ukrajinski faktor zato što se pri upravljanju spolja ne uzimaju u obzir menadžment i saradnici kompanije, jer su oni već razorili sopstvenu kompaniju. Uslovi za izlazak iz ukrajinske krize su jasni i izloženi u prilično opštoj formi u obraćanju ruskog MIP-a kontakt grupi za rešavanje krize u Ukrajini. Dati uslovi se svode na sledeće.

Prvo, po svoj prilici treba odložiti predstojeće majske izbore, pridržavati se sporazuma od 21. februara i čak – ako ne  odmah vratiti Janukoviča u Kijev – onda, barem, odložiti izbore do kraja godine, kako su i bili usaglasili ministri spoljnih poslova evropskih zemalja, da bi uspeli da razmotre čitav niz pitanja koja je potrebno rešiti do sprovođenja izbora.

Drugo, potrebno je uneti čitav niz izmena u ukrajinski Ustav da bi se obezbedila ozbiljna politička reforma koja bi više odgovarala nastalim okolnostima u Ukrajini i mogla da otkloni ozbiljnu konfrontaciju i napetost na relaciji Zapad Ukrajine – Istok i Jug.

Pre svega radi se o dva veoma važna pitanja: ustoličavanju ruskog jezika kao drugog državnog jezika i prelazak na federalno uređenje Ukrajine, što bi obezbedilo veću samostalnost regiona zemlje. Već danas svi, sem „pravih mesečara“ vide da je zemlja duboko podeljena po etničkim, jezičkim, verskim i regionalnim linijama i da je za očuvanje jedinstva te države neophodno da njeni sastavni delovi sami određuju kojim jezikom će da govore, koje knjige da čitaju i kako svoju decu da vaspitavaju.

Postoji i treće, veoma važno pitanje – priznavanje vanblokovskog, neutralnog statusa ukrajinske države, koji je svojevremeno definisan u Deklaraciji o državnom suverenitetu Ukrajine od 16. juna 1990. godine.

I na kraju, potrebno je da se razoružaju nelegalne razbojničke formacije i da se iz struktura vlasti proteraju predstavnici krajnje nacionalističkih snaga iz partije Svoboda, koja je prema rezoluciji Evropskog parlamenta iz 2012. ksenofobska, antisemitska i rasistička partija. U svoje ime dodaću: uz to i neofašistička – i po ideologiji i po simbolima.

Da li su ovi uslovi iole revolucionarni, poražavajući i neprihvatljivi za Evropljane i SAD? Na to pitanje ja imam nedvosmislen odgovor – ne, naravno. Treba reći da su tokom ove krize dva tako različita, ali jednako mudra čoveka (iako, možda, jedan mudriji od drugog zbog pripadnosti drevnijem narodu), kao što su Kisindžer i Bžežinski, nastupili – jedan u „Vašington postu“, drugi u „Fajnenšel tajmsu“ – sa idejama približno analognim predlozima ruskog Ministarstva inostranih poslova

Bžežinski je direktno predložio „finski model“ Ukrajine, a Kisindžer je naglasio posebne interese Rusije u Ukrajini i svrsishodnost neutralnog vanblokovskog statusa. To znači da se, u principu, ono što predlaže Rusija generalno prihvata, makar od strane ozbiljnih i odgovornih ljudi, kao potpuno realna varijanta.

Mogu li ove tri strane – EU, Rusija i SAD – usaglasiti opšte pozicije i nametnuti ih sadašnjim kijevskim vlastima, objasniti im da će samo u takvom slučaju dobiti novac, da se samo u takvom slučaju može garantovati teritorijalna celovitost,  razume se, izuzimajući Krim. Sa stanovišta zdravog razuma trebalo je da se ukrajinski političari hvataju za tu mogućnost, ako su, naravno, pri zdravom razumu, trezveni i u stanju da objektivno procene u kakvom stanju se nalazi njihova država.

Istina, veoma je teško govoriti o zdravom razumu i razumnim stavovima povodom ukrajinske političke elite, zato što je ta elita podeljena i krajnje neodgovorna. Unutar same elite praktično nikada nema dogovora zato što svako pokušava svakog da odbaci plašeći se, ako on to ne učini, da će onda to prvi učiniti njegov partner ili suparnik.

Kao što mi je jednom o tome pričao uz šoljicu čaja, u Kijevu, prvi predsednik Ukrajine, Kravčuk, „pa, šta da se radi, naša elita potiče sa sela, a seljak je po prirodi svojoj veoma sumnjičav, zato se dogovara uveče, plaši se da će ga ujutru sused ili partner odbaciti i nastoji da on njih odbaci pre nego što oni njega odbace“. Zato je u nastalim okolnostima teško očekivati promišljene i odgovorne postupke.

Međutim, kad bi takvih postupaka bilo, onda bi se moglo očekivati da Jacenjuk, Turčinov, Timošenko i svi pretendenti na status liberalnih prozapadnih snaga moraju da shvate da se u današnjim uslovima jedina mogućnost da se obnovi poverenje u Kijev od strane Istoka i Juga, sadrži u legalizovanju državnog statusa ruskog jezika i federalizaciji;treba angažovati Jug i Istok u rešavanju opštih nacionalnih problema pokušavajući da se vremenom i realno oblikuje bolje integrisano društvo i država. Sumnjam da ljudi tipa Jacenjuka, Turčinova i Timošenko danas komanduju paradom u Kijevu.

Uostalom, ako bi ovakvu varijantu ponudili današnjem ukrajinskom rukovodstvu, njihova reakcija bila bi još i veoma dobar test za procenu koliko ozbiljan uticaj na današnji politički proces imaju nacionalističke snage i razbojničke formacije koje podržava Zapad. Zato što u zapadnim medijima i od strane zapadnih političara i analitičara konstantno slušamo da Rusija preuveličava njihovu ulogu i značaj, a oni, u stvari, imaju ništavan uticaj na čitav taj proces.

Sumnjam da čak, i ako bi se ljudi koji dovoljno razumno rasuđuju, pragmatični ljudi, Jacenjuk, Timošenko (istina, posle objavljivanja njenog poznatog telefonskog razgovora počeo sam da sumnjam u njenu sposobnost zdravog rasuđivanja) i drugi složili sa ovakvim trostranim predlogom ukrajinskim vlastima, teško da bi oni mogli i da ga prihvate. Čini mi se da je danas uticaj naoružanih formacija, koje stoje iza nacionalističkih snaga u Kijevu, mnogo jači od mogućnosti prozapadnih liberala.

U.S. Secretary of State Kerry shakes hands with Russian Foreign Minister Lavrov at the Russian Ambassador's residence in Paris

Ako plan tri strane (Rusija – EU – SAD) usaglašen na osnovu ruskih predloga plana za spasavanje ukrajinske državnosti ne bude realizovan, onda će to, po mom mišljenju, biti bremenito veoma ozbiljnim posledicama za Ukrajinu, Rusiju, EU, za rusko-američke odnose i za odnose Rusija-EU. I za stabilne države izbori su –potres, a u takvim failedstate ili bankrotiranim državama izbori su – dodatni faktor za jačanje konflikta, tim pre, sa veoma slabim strukturama za primenu zakona i slabim državnim institucijama.

Ako se predsednički izbori, ipak, održe krajem maja, onda će se vlast koja se pojavi posle izbora najverovatnije pokazati kao manje stabilna. Danas u Ukrajini nema nijednog političara sposobnog da nastupi u ulozi ličnosti koja konsoliduje društvo i zemlju.

Najvažniji kandidat je Julija Timošenko. Ona je uspela da se pročuje u čitavoj zemlji kao korupcionaš koji je prevazišao svog mentora Pavla Lazarenka, bivšeg premijera Ukrajine (još uvek je u američkom zatvoru).  Timošenko je već boravila u zatvorskim krevetima, pošto je bila pod istragom  u vreme predsednika Kučme, „nemilosrdno“ se borila sa predsednikom Juščenkom, bila u zatvoru u vreme Janukoviča. Prema najskromnijim proračunima zaradila je u državnoj službi mnogo stotina miliona dolara i postala čuvena ne toliko po tome što je dobro upravljala ekonomijom svoje zemlje, koliko po tome što je dobro ratovala sa političkim neprijateljima i krala.

Sledeći kandidat je – oligarh Pjotr Porašenko, takođe čuven po svojim podvizima „unutar-narandžastih“ spletki i koji je takođe svojim delovanjem u administraciji Juščenka i Janukoviča ostavio veoma žalosne uspomene.

Vitalij Kličko kao spasilac otadžbine – samo je gorka šala za nesrećni ukrajinski narod. Ostaju još poslenici krajnje nacionalističkog pravca, tipa Dmitrija Jaroša i Olega Tjagniboka, čiji uspeh očigledno neće doprinositi jedinstvu društva. Prema tome, ko god iz ovog označenog špilapobedi na predsedničkim izborima, vlast u Kijevu biće krajnje nestabilna.  Posebno, ako pri tom Rusija preduzme celi niz mera koje će još više pogoršati krizu ukrajinske državnosti.

Rusija može da ne prizna ishod majskih predsedničkih izbora nezavisno od njihovih rezultata. Ona će se uzdržati od oporavka ukrajinske ekonomije i verovatno će zatvoriti svoje unutrašnje tržište za Ukrajinu. Rusija može da pozove Jug i Istok da ne učestvuju na tim izborima, kao što su to učinile kijevske vlasti u vreme referenduma na Krimu, da svojim učešćem ne bi dali legitimnost novom rukovodstvu Ukrajine, jer teško da će do početka izbora 25. maja biti uzeti u obzir interesi jugoistoka.

Uzimajući u obzir ranije iskustvo kada su predsednici dolazili sa Istoka, kao Kučma, Kravčuk i Janukovič, a pitanja u vezi sa jezikom i federalizacijom, ipak, nisu rešavana, teško je pretpostaviti da će ona biti rešena u sadašnjim uslovima kada nema nikakve šanse da se u izbornom procesu nađu i predstave ozbiljni političari sa Istoka i Juga zemlje. U današnjim okolnostima nacionalističke histerije, uz aktivno učešće naoružanih razbojničkih formacija kako na predsedničkim, tako i na parlamentarnim izborima, neće biti nikakvog smisla za učestvovanje Rusa i ruskojezičnih građana Istoka i Juga Ukrajine na tim izborima.

Mislim da će se u takvim uslovima, van svake sumnje,  ekonomska situacija pogoršavati. Međunacionalnom i međuregionalnom sukobu u pravcu Zapad-Istok i Jug, dodaće se pogoršanje socijalne situacije. Postaće očigledno da je pomoć Zapada i MMF ograničena: da je izdvojeni novac nedovoljan, da mere za poboljšanje situacije u ekonomiji ne samo da ne daju pozitivne rezultate, nego i obrnuto, još više pogoršavaju stanje u ekonomiji.

Ne treba isključiti i početak nemira zbog naglog pogoršanja životnih uslova stanovništva u čitavoj zemlji.

U slučaju neučestvovanja na izborima Istoka i Juga, Rusa i ruskojezičnog stanovništva, tokom izbora, kao i posle njih, u Kijevu mogu nastati sukobi između radikalnih nacionalista, koji imaju svoje oružane razbojničke formacije, i takozvanih liberala-zapadnjaka. Sumnjam da će posle izbora nacionalisti formirati koaliciju između tih snaga, nego će pre radikalni nacionalisti pokušati da silom uzmu vlast u svoje ruke

To može da dovede do velikih sukoba kako u Kijevu, tako i u čitavoj Ukrajini. Avaj, takva situacija, uz potpuno odsustvo želje Rusije da se meša u poslove Ukrajine, u rastući i sve dublji haos, nekontrolisanost, slabost institucija i građanske sukobe, može primorati predsednika Putina da iskoristi mandat koji je dobio od Saveta Federacije – da zaštiti živote i osigura bezbednost ruskog i ruskojezičnog stanovništva u Ukrajini.

U takvom slučaju nije isključeno da trupe mogu biti iskorišćene da stabilizuju situaciju, pre svega na levoj obali Dnjepra, gde većinu čine Rusi i ruskojezični građani, u Odesi i na Jugu i sve do Pridnjestrovlja. Pri tom, čak i Pridnjestrovlje, koje tokom poslednjih 25 godina sanja o pripajanju Rusiji, može da ostvari svoje snove, tim pre što je sasvim nedavno na referendumu i na toj teritoriji više od 90% stanovništva glasalo za ponovno ujedinjenje sa Rusijom.

To neće biti namerni izbor Rusije, ali će se, nažalost, pokazati kao veoma verovatna varijanta, neophodna za sprečavanje nasilja velikih razmera i građanskog rata na čitavoj teritoriji Ukrajine. Ruska strana biće samo primorana da pribegne takvom krajnjem sredstvu. Naravno, to će izazvati novu fazu eskalacije konflikta u odnosima Rusija-EU i Rusija-SAD.

Verovatno će posle toga uslediti pozivi da se pribegne još nekim sankcijama, iako ne verujem da u današnjem svetu pretnje primenom sankcija ili izolacije Rusije uopšte imaju bilo kakvog smisla.

Kao što je o tome nedavno rekao u jednoj od televizijskih emisija američki komentator Džordž Vil, jedino što znamo iz istorije sankcija – to je da sankcije ne funkcionišu. Vil je naveo najbolje ilustrativan primer: odmah preko dvorišta iza kuće najmoćnije zemlje sveta – SAD, samo na nekih 80 milja od Floride, nalazi se Kuba koja je izolovana već više od 50 godina, a sankcije u odnosu na tu zemlju na snazi su kao i ranije. Ipak, tamo su još uvek braća Kastro i još uvek je režim koji su oni stvorili.

Naravno, još smešnije i neumesnije izgleda želja da se izoluje i kazni još uvek nuklearna supersila kakva je Rusija. Tim pre, što mi sada više nismo na početku 1990-ih kada je u svetu postojala bezuslovna dominacija SAD, nego u potpuno drugom svetu u kojem se mogućnosti i uticaj SAD progresivno smanjuju, a uloga i potencijal zemalja, kao što su Kina, Indija, Brazil, Turska i čitav niz drugih, izrazito rastu. Zato, ako Zapad sad iscrpi svoje mogućnosti sankcija, onda, teško mi je da kažem kakve još sankcije mogu da primene EU i SAD da bi „kaznili“ Rusiju, sada već zbog toga što štiti Ruse i ruskojezično stanovništvo na Istoku i Jugu Ukrajine.

Teško je reći kakva će biti sudbina tih teritorija posle uvođenja ruskih trupa. Teško da one mogu biti deo Rusije, mada će mnogo zavisiti od toga kako će se ponašati kijevskih vlasti, ako tamo uopšte bude neka vlast, i kako će reagovati zapadni partneri Rusije .

Eto, zbog čega mi se čini, da bi se izbegla ova druga veoma riskantna varijanta razvoja događaja, da je potrebno da u Vašingtonu, Moskvi, Briselu i Berlinu već sad počnu da razmatraju realizaciju prve – optimalne – varijante, koja se po svojim osnovnim parametrima ne razlikuje tako mnogo od predloga koje su dali zdravomisleći zapadni analitičari, a te predloge je podržao čak i sadašnji premijer Jacenjuk koji povremeno govori ruski i obećava Istoku i Jugu više prava u pogledu izbora sopstvene vlasti, kao i u određivanju – kojim jezikom će govoriti.

Uveren sam da upravo o ovome sada treba da razmišljaju političari na Zapadu umesto što obmanjuju čitav svet i sami sebe smešnim i neostvarivim pretnjama „izolacijom“ i „kažnjavanjem“ Rusije.

(Fakti)