Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Beograđanka Danijela Jeremić je tog 9. septembra 2012. mislila da ide u svoju uobičajenu fotografsku šetnju da snima beogradske fasade. A uhvatila je nešto drugo – jedan od najpotresnijih i najdirljivijih prizora koji je videla na beogradskim ulicama.
Foto: Danijela Jeremić
Šetajući kroz metež Ulice kralja Milana, kroz neprestani rat besnih vozača automobila i klackavih trola, u žamoru sirena i brzih koraka ljudi koji vrve oko Beograđanke, Danijela je naišla na dečaka.
Sedeo je na pločniku, sam, najusamljeniji dečak na svetu. Držao je u krilu kokice. Neko mu ih je verovatno kupio. I izgledalo je kao da je to prva stvar koju jede tog dana. Možda mu je to bio i doručak i ručak i večera, ko zna.
Za ljude koji su prolazili pored njega bio je nevidljiv – da, iako oni verovatno svakog dana imaju i doručak i ručak i večeru.
A onda se desilo nešto zbog čega je Danijeli, kako nam je ispričala, zastala kendla u grlu.
Nekoliko golubova, namamljenih mirisom, počelo je da se skuplja oko njega, a on je, bez sekunde oklevanja, prosuo pred noge svoj doručak, ručak i večeru – i podelio ih s njima.
Smejao se.
Najusamljeniji dečak na svetu, poderanih laktova na prljavom duksu i gladnih pogleda – smejao se od sreće dok je sa pticama delio jedino što ima.
Foto: Danijela Jeremić
„Nisam mogla da ga ne fotografišem. Posmatrala sam ga skamenjena dok su me drugi koji su prolazili gledali kao ludaka… Tako sam se osećala“, prisetila se Danijela koja je sa nama podelila svoje fotografije napravljene tog dana.
Iako je sve trajalo samo nekoliko minuta, ona se i danas seća ovog dečaka, kao da je tu. I seća se lekcije koju ju je naučio tog dana dok je pokušavala da zadrži suze.
„Tako mali, tako malo ima, ali dušu ima… A vi?“
(24 sata)
