Aleksandar Pavić: Da li Pentagon pere ruke od Obame u Siriji?

Ako je verovati „neimenovanom višem savetniku“ vrhovne komande oružanih snaga SAD, američki vojni vrh je od 2013. godine radio sopstvenom vrhovnom komandantu, Baraku Obami, iza leđa u Siriji.

[i] Prema pisanju poznatog američkog istraživačkog novinara Simora Herša, Pentagon se aktivno protivio Obaminoj politici podrške islamistima u Siriji radi svrgavanja legalne vlasti predsednika Bašara el Asada.[ii] Ocenjujući, međutim, da bi otvoreno protivljenje Obaminoj politici bilo „osuđeno na neuspeh“, američki vojni vrh, predvođen doskorašnjim predsedavajućim Združenog štaba američke vojske, generalom Martinom Dempsijem, rešio je da, mimo „političkih kanala“, posredno podeli svoje obaveštajne podatke o islamističkoj „opoziciji“ sa vojskama drugih država, uz razumevanje da će ti podaci doći do samog Asada. Te države su bile Nemačka, Izrael i Rusija.

Prema Heršovom neimenovanom sagovorniku, ove države su izabrane zbog svojih veza sa sirijskom vojskom, i zbog toga što su imale zajednički interes za saradnju sa Asadom:

„Nemačka se bojala šta će se desiti sa njenih šest miliona muslimana ako bi se Islamska država proširila; Izrael se brinuo o bezbednosti svoje granice; Rusija je bila dugogodišnji sirijski saveznik, i bila je zabrinuta pretnjom njenoj jedinoj sredozemnoj pomorskoj bazi, u Tartusu“.
Dakle, aranžman je prema ovoj priči bio sledeći: Nemci, Izraelci i Rusi su sirijskoj vojsci prenosili američke obaveštajne podatke o lokaciji i namerama radikalnih džihadista a, za uzvrat, Sirija je njima davala informacije o sopstvenim kapacitetima i namerama.

Navedeni Heršov vojni izvor insistira na tome da je to bila isključivo vojna saradnja, „a ne neki zli plan Združenih načelnika štaba da se zaobiđe Obama i podrži Asad. Sve je rađeno mnogo lukavije. Ako bi Asad ostao na vlasti, to ne bi bilo zbog našeg delovanja, već zato što je bio dovoljno pametan da koristi obaveštajne podatke i kvalitetne taktičke savete koje smo davali drugima“.

Ipak, isti izvor otkriva da je posredna komunikacija između američkog vojnog vrha i Asada očigledno postojala. Pozivajući se na raniju saradnju sa Asadom u borbi protiv Al Kaide i drugih islamista, pa čak i na Asadovu predaju Amerikancima rodbine Sadama Huseina koja je, posle njegovog svrgavanja, potražila utočište u Siriji – američki vojni vrh je, opet posredno, ponudio Asadu sledeću trgovinu: oni njemu obaveštajne podatke o njegovim islamističkim protivnicima, u zamenu za sledeće:

1. Da Asad spreči napade Hezbolaha na Izrael,

2. Da obnovi pregovore sa Izraelcima o Golanskoj visoravni,
3. Da prihvati ruske i druge strane vojne savetnike,
4. Da se obaveže da će organizovati otvorene izbore po završetku rata, u kojim će moći da učestvuju razne opozicione frakcije.

Sa svoje strane je Asad, između ostalog, „tražio glavu“ saudijskog princa Bandara bin Sultana, dugogodišnjeg ambasadora te zemlje u SAD i donedavnog direktora saudijskog Saveta za nacionalnu bezbednost. Naravno, prema Heršovom izvoru, to od strane američkog vojnog vrha nije prihvaćeno. Ali je zato, navodno, nađen drugi, još šokantniji način „iskazivanja dobre volje“.

Naime, kako navodi Heršov izvor, CIA je, po Obaminom nalogu, još od 2012. organizovala tajno snabdevanje sirijskih pobunjenika oružjem koje je pripadalo libijskoj vojsci

Moamera el Gadafija, preko Turske.

Drugim rečima, američki vojni vrh je direktno sabotirao ne samo kolege iz CIA, već i svog vrhovnog komandanta:

„’Nije bilo načina da se zaustave isporuke oružja (iz Libije – prim. aut.) koje je autorizovao predsednik (SAD – prim. aut.)’, rekao je savetnik (američke) Vrhovne komande. ‘Rešenje je ležalo u apelovanju na novčanik. Predstavnik (američkog) Združenog štaba je predočio CIA da je u turskim arsenalima bilo mnogo jeftinijeg oružja koje bi do sirijskih pobunjenika moglo da dođe za svega nekoliko dana, i to bez pomorskog prevoza.

’ Ali od toga ne bi samo CIA imala korist. ‘Sarađivali smo sa Turcima u koje smo imali poverenja, a koji nisu bili lojalni Erdoganu,’ rekao je savetnik, ‘i nagovorili smo ih da džihadistima u Siriji isporuče svo zastarelo oružje u arsenalu, uključujući karabine M1, koji se nisu koristili još od Korejskog rata, kao i gomilu sovjetskog oružja. To je bila poruka koju je Asad mogao da razume: ‘Imamo moć da razvodnimo tekuću politiku samog (američkog) predsednika.’“

Heršov izvor podvlači da je ova pomoć Asadu došla u „kritičnom trenutku“ za njega, kada je sirijska vojska trpela ozbiljne gubitke od strane islamista. Šta više, iznosi se neverovatna tvrdnja da je Asadova vojska počela da ponovo jača tokom 2013. godine upravo „uz podršku Združenih načelnika štaba“ američke vojske. Međutim, tada na scenu stupaju Turska, Saudijska Arabija i Katar, koji reaguju tako što pojačavaju finansijsku i oružanu podršku islamistima Nusra fronta i Islamske države.

Amerikanci su, navodno, pokušali da ubede Saudijce da svoju podršku, umesto islamistima, usmere ka „umerenoj opoziciji“, ali su ih Saudijci jednostavno ignorisali. Međutim, najveći problem, prema Heršovom izvoru, su bili i ostali Turci, odnosno Erdogan, koji „ima velike snove o obnovi Otomanskog carstva“.

Prema Heršovom izvoru, najpouzdaniji američki saveznik bila je – Rusija. U članku se podvlači da je rusko-američka vojna saradnja i komunikacija „konstanta“ još od 1991. godine, od zajedničke tajne operacije uklanjanja bojno upotrebljivog uranijuma iz neobezbeđenih skladišta u Kazahstanu, ruskog otvaranja vazdušnih i kopnenih koridora za snabdevanje američke vojske u Avganistanu, ruskog deljenja obaveštajnih informacija o bin Ladenu i pomoći u sklapanju ugovora o korišćenju vazduhoplovne baze u Kirgiziji, do održavanja stalnih međusobnih komunikacija tokom samog sirijskog rata.

U samom članku se, osim skoro neverovatne tvrdnje da je američki vojni vrh sam od Asada tražio da prihvati ruske vojne savetnike, pokazuje dosta razumevanja za rusku poziciju. Herš citira reči generala Majkla Flina, bivšeg šefa američke vojno-obaveštajne agencije (DIA) od 2012-2014, iz njegovog nedavnog intervjua za nemački časopis „Špigl“:

„Moramo da radimo konstruktivno sa Rusijom. Voleli mi to ili ne, Rusija je donela odluku da uđe i da vojno deluje (u Siriji). Oni su tamo, i to je dramatično promenilo dinamiku. Dakle, ne možete da govorite: Rusija je loša, oni moraju da idu kući. To se neće desiti. Budimo realni“.[iii] Dodatno, Flin je Heršu direktno rekao da Obamina administracija „nije želela da čuje istinu“ da je sirijska opozicija pod kontrolom džihadista. A već pomenuti neimenovani

savetnik američkog Združenog štaba je još konkretniji:

„Naša politika naoružavanja Asadove opozicije je bila neuspešna i zapravo imala negativan uticaj… Združeni načelnici štaba su verovali da Asada ne treba da smene fundamentalisti. Politika administracije bila je protivrečna. Želeli su Asadov odlazak, ali su ekstremisti dominirali opozicijom. Dakle, ko bi ga zamenio? Bilo je lepo govoriti da Asad mora da ode ali, ako tu misao dovedete do kraja – ispada da je svako drugi bolji.

Upravo je to gledište – da je „svako drugi bolji“ – bilo ono u čemu se Združeni načelnici štaba nisu slagali sa Obaminom politikom“.
Šta misliti o svemu izloženom u Heršovom dugačkom, šokantnom članku? Prvo pitanje je, naravno, koliko mu se uopšte može verovati?

Što se samog Herša tiče, u dugačkoj novinarskoj karijeri on se profilisao kao oštar kritičar američke intervencionističke spoljne politike i militarizma, otkrivajući skandale poput ratnog zločina američke vojske u vijetnamskom selu Mi Laj i surovog američkog zatvora Abu Grajb u okupiranom Iraku, ali i doprinoseći razotkrivanju afere Vatergejt, zbog koje je Ričard Nikson je postao prvi i jedini američki predsednik u istoriji koji je podneo ostavku.

Protivio se američkoj agresiji protiv Libije, kao i sadašnjoj američkoj politici prema Siriji, objavljujući više zapaženih članaka na tu temu. Dakle, nema razloga za sumnju u Heršov novinarski integritet, bar ne kad je ova tema u pitanju.

S druge strane, može se postaviti i pitanje da li je Herš (svesno?) iskorišćen od strane delova američkog vojnog establišmenta, i zašto? Da li je nekome bilo stalo da opere svoju savest, odnosno da se opere pred istorijom? Da li je, pak, ovo bio način da se, bar delimično, spase obraz američke vojske, ili bar jednog njenog dela, da bi povratila makar delić moralnog kredibiliteta, pošto je ruska intervencija u Siriji ogolila otvorenu američku podršku džihadistima u Siriji?

Da li je ovo bio način da se bar delimično relativizuje ruski uspeh u odbrani legalne sirijske vlasti, stavljanjem do znanja da je i američka vojska, navodno, imala udeo u tome? Ili možda čak diskretan pokušaj pružanja ruke Rusiji? Da li je ovo, pak, podmukli udarac upućen odlazećem američkom predsedniku, kako bi se krivica za sirijski debakl, i još po nešto, bacila na njega?

Ili je ovo samo trzaj dela poraženog ili potisnutog američkog establišmenta, nejaki pokušaj da se diskredituje ne samo Obama, već i cela neoliberalna intervencionistička spoljnopolitička paradigma, koja je Amerikom ovladala još dolaskom Klintona u Belu kuću početkom 1993 – s nadom da će to moći da bude nekome od koristi u izbornoj 2016. godini?

Možda svega ili većine navedenog ima po malo. U svakom slučaju, u današnjoj medijsko-političkoj paradigmi koja vlada u SAD, Heršov članak nema onaj efekat kakav bi imao, na primer, tokom 1960-ih i početkom 1970-ih godina, kada su afere poput „Pentagonskih dokumenata“ i „Vatergejta“, pokrenute upravo preko istraživačkog novinarstva, potresale vladajući establišment do temelja.

U svom već oprobanom i provereno uspešnom maniru, korporativna glasila političko-medijskog establišmenta su Heršov članak uglavnom – prećutala, ili mu dala nezasluženo mali prostor. A, po novim pravilima „slobodnog i demokratskog sveta“, ako nešto nije na naslovnim stranama ili u udarnim vestima – onda nije ni bitno.

Na kraju, kao odgovor na pitanje u naslovu, ne može se reći čak ni da Pentagon, pa čak ni njegov vojni deo, pere ruke od Obame.

Jer, Dempsi, čak i da je učinio sve ono što mu se u Heršovom članku pripisuje, više nije tu. A šta to znači, prepustićemo samom Heršu da zaključi:

„Posredna veza (američke) vojske sa Asadom nestala je sa Dempsijevim penzionisanjem u septembru (ove godine – prim. aut.). Njegov naslednik na mestu predsedavajućeg Združenih načelnika štaba, general Džozef Danford, svedočeći pred Vojnim komitetom američkog Senata u julu, dva meseca pre stupanja na dužnost, izjavio je: ‘Ako želite da razgovaramo o naciji koja bi mogla da predstavlja egzistencijalnu opasnost za Sjedinjene Države, morao bih da imenujem Rusiju,’ rekao je Danford.

‘Ako posmatrate njihovo ponašanje, ono je u najmanju ruku alarmantno.’ U oktobru, već na dužnosti predsedavajućeg, Danford je omalovažio rusko bombardovanje u Siriji, saopštavajući tom istom komitetu da se Rusija ‘ne bori’ protiv Islamske države, dodajući da Amerika mora da ‘sarađuje sa turskim partnerima u cilju obezbeđivanja severne sirijske granice’ i ‘učini sve što može da bi osposobila proverene sirijske opozicione snage’ – tj. ‘umerenjake’ – da se bore protiv ekstremista.

Obama sada ima poslušniji Pentagon. Neće više biti posrednih osporavanja njegove politike odbacivanja Asada i podrške za Erdogana od strane vojnog vrha…“
Drugim rečima, sve po starom.

Moglo bi se reći da je Heršov članak, ma koliko vredan bar kao pokušaj, samo nova „buka i bes“ starih-novih američkih disidenata, bez ikakvog praktičnog značaja. Ali i svedočanstvo da su stvari u Americi otišle predaleko, i da niko, pa ni pripadnici američkog vojnog vrha – naravno, pod pretpostavkom da su Heršovi sagovornici bili iskreni – odavno nisu u stanju da urade išta više od toga da, kroz pokušaje relativno sitnih sabotaža i medijske gerile, privremeno, i tek delimično, uspore zahuktalu mašinu američkog vojno-korporativnog kompleksa.

Uostalom, bilo je američkih „vojnih disidenata“, poput generala Čarlsa Bojda,[iv] i potpukovnika Džona Sreja,[v] koji se nisu slagali sa američkom politikom podrške bosanskim islamistima i satanizovanja Srba tokom 1990-ih, koji su čak napisali ozbiljne radove na tu temu – pa to nije ništa promenilo.

Naprotiv. Američka politika je danas još opasnija, njeni saveznici još ekstremniji i radikalniji. A snage koje sve to pokreću – sigurno ne nameravaju da se zaustave ili predaju. To je jedini odgovor koji treba da nas zanima.