Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Istorija ratova nas uči da mobilizovanje za rat, kad jednom krene, posle samo hvata zamah i nemoguće ga je kontrolisati.
Možda se upravo to dešava, pred našim očima, ali neprepoznato.
Ruski predsednik Vladimir Putin je na 70-godišnjicu UN u svom govoru između ostalog rekao da Rusija ne može više da toleriše sadašnju situaciju u svetu. Dva dana kasnije, i na poziv Sirije, Rusija je započela rat protiv Islamske države.
Rusija brzo i uspešno uništava skladišta oružja ID i sirijskoj vojsci pomaže da povrati što je Islamska država okupirala. Rusija je takođe uništila hiljade cisterni čijim se sadržajem finansirala ID, prevozeći ukradenu sirijsku naftu u Tursku, gde je prodavana porodici gangstera na vlasti.
Vašington je za rusku odlučnost bio nespreman. Uplašen da će brz uspeh tako odlučnog delovanja Rusije obeshrabriti mu NATO vazale da podržavaju rat protiv Asada i marionetsku vladu u Kijevu koja služi za vršenje pritiska na Rusiju, Vašington je napravio aranžman da Turska obori ruski lovac-bombarder, i pored toga što između Rusije i NATO-a postoji dogovor da neće biti „susreta“ u delu vazdušnog prostora Sirije u kojem operiše Rusija.
Iako negira bilo kakvu odgovornost, Vašington iskorišćava umeren odgovor Rusije na napad – za koji se Turska nije izvinila – za uveravanje Evrope da je Rusija „tigar od papira“. U izvođenju zapadnih prestitutki, na primer: Turkey Shoots Down a Paper Tiger – WSJ
Umeren odgovor ruske vlade na provokaciju Vašington koristi za uveravanje Evrope da nije opasno nastaviti s pritiskom na Rusiju na Bliskom istoku i sa Ukrajinom, Gruzijom, Crnom Gorom itd. Napad Vašingtona na Asadovu vojsku se koristi za učvršćivanje uverenja usađenog evropskim vladama da je odgovorno ponašanje Rusije znak straha i slabosti.
Nije jasno u kojoj meri ruska i kineska vlada shvataju da njihovu nezavisnu politiku, koju su predsednici Rusije i Kine potvrdili 28. septembra, Vašington smatra za „egzistencijalnu pretnju“ svojoj hegemoniji.
Osnova američke spoljne politike je predano sprečavanje pojave sila sposobnih za suzbijanje jednostranih akcija Vašingtona. Takva sposobnost Rusije i Kine čini ih metama.
Vašington nije protiv terorizma, namerno ga stvara već dugi niz godina. Terorizam je oružje Vašingtona za destabilizaciju i Rusije i Kine, tako što se „izvozi“ njihovom muslimanskom stanovništvu.
Vašington koristi Siriju, kao što je i Ukrajinu, da rusku nemoć demonstrira Evropi – ali i Kini, jer će joj impotentna Rusija biti manje poželjan saveznik.
Za Rusiju je primeren odgovor na provokaciju postao obaveza, jer ovako ohrabruje još provokacija.
Drugim rečima, Vašington i blentavost vazala mu su čovečanstvo doveli u veoma opasnu situaciju, jer Rusija i Kina sada imaju samo jedan izbor: biti vazal Sjedinjenim Američkim Državama ili se pripremiti za rat.
Putin je čovek kojeg se mora poštovati i zato što ljudski život ceni više nego Vašington i vazali, i što izbegava da vojno odgovara na provokacije. Međutim, Rusija mora učiniti nešto ne bi li članice NATO-a postale svesne da je povisoka cena udovoljavanju zahtevima agresije Vašingtona na Rusiju. Na primer, ruska vlada bi mogla da odluči da je besmisleno više prodavati energente evropskim zemljama, kada one, de fakto, učestvuju u ratu protiv Rusije. Ako ruska vlada sada, pred zimu, saopšti da neće više prodavati energente zemljama članicama NATO-a, izgubila bi dosta novca, ali to je jeftinije od gubitka suvereniteta ili rata.
Da bi okončala sukob u Ukrajini, ili ga eskalirala do nivoa koji bi Evropi bio neprihvatljiv da u sukobu učestvuje, Rusija bi mogla da prihvati zahtev otcepljenih oblasti da se ujedine. Ako bi Kijev hteo nastavak sukoba, onda bi Ukrajina morala da napadne samu Rusiju.
Ruska vlada se oslanjala na odgovorne, neprovokativne odgovore. Rusija je postupala diplomatski, nadajući da će se evropske vlade dozvati pameti, shvatiti da su njihovi nacionalni interesi različiti od interesa Vašingtona, i prestati da omogućavaju vašingtonsku hegemonističku politiku. Takva politika Rusije nije uspela. Da ponovim, Vašington je odmerenost Rusije i njenih odgovora iskoristio da Rusiju prikaže kao tigra od papira od kojeg se ne treba bojati.
Čime smo se našli u paradoksalnoj situaciji: odlučnost Rusije da izbegne rat direktno vodi u rat.
Bez obzira da li to razumeju ruski mediji, ruski narod i cela ruska vlada, ruska vojska mora razumeti. Što nije teško. Sve što rusko vojno rukovodstvo treba da učini jeste da se osvrne na sastav snaga koje je NATO poslao u „borbu protiv Islamske države“. Džordž Abert je dobro zapazio da su američki, francuski i britanski avioni poslati na ID avioni za vazdušnu borbu, a ne za napad na ciljeve na zemlji. NATO nije poslao lovce na Islamsku državu, već na ruske lovce-bombardere koji je napadaju.
Nema sumnje da Vašington tera svet u Armagedon i da mu Evropa u tome ispomaže. Evropske marionete koje je Vašington kupio i „pošteno platio“ su ili glupe i bezvoljne, ili nesposobne da se izvuku iz stiska Vašingtona. Ukoliko Rusija Evropu ne razbudi, rat je neizbežan.
Da li su apsolutno zli dupeglavi krvožedni neokonzervativci uspeli da u to uvere Putina?
Autor: Pol Krejg Roberts, Izvor: War Is On The Horizon: Is It Too Late To Stop It? — Paul Craig Roberts – PaulCraigRoberts.org, Prevod: Ćirilizovano
