Anđelković: Pitanje je dana kada će biti zapaljen novi ratni požar na Balkanu!

Piše: Dragomir Anđelković

Od pada Berlinskog zida odnosi Srbije sa ključnim državama evroatlantskog bloka odvijaju se po principu jednostrane ucene. Od nas se stalno nešto traži a uporedo nam prete da će nas snaći neko zlo ako to ne damo. Bilo što će nam biti uskraćeno nešto što zasluženo očekujemo ili da će nam, što je još brutalnije, nešto naše – deo teritorije Srbije, srpski nacionalni interesi u njenom okruženju, ekonomska perspektiva ili ma šta drugo – biti oteto, uništeno, oštećeno. Već zavisno od značaja traženog ustupka za Vašington, Berlin, Brisel.

Tako definisane mehanizme zapadnog „rešavanja problema“ na srpskom prostoru vrlo vešto koriste svi naši regionalni neprijatelji. I ne radi se tu samo o tome da realizuju naloge svojih zapadnih mentora, odnosno igraju poverene uloge i tako „zarađuju“ određene nagrade.

Ne. Albanci, tzv. Bošnjaci, Hrvati – znajući da su Srbi stigmatizovani i da malo treba da se nađu pod udarom samozvanih atlantskih gospodara sveta – kad god za to imaju pogodnu priliku idu i mnogo dalje. Nastoje da od nas na svoju ruku ali ne sopstvenim snagama, izvuku neki ustupak, tako što prete da će nam stvoriti dodatne teškoće na relaciji sa Zapadom ili čak u prilog toga sistematski rade kada ne pokleknem pred pretnjama i ne udovoljimo njihovim hirovima. A Zapadu ne treba mnogo da bude nahuškan na Srbe. Sve to dobro znamo, ali nedovoljno uočavamo koliko istu antisrpsku ucenjivačku matricu NATO maljem, i to sa teritorijalnim pretenzijama protiv svoje zemlje, koriste i neki – bar po poreklu a donedavno i nominalno ako ne i po osećanjima – Srbi. O tome će nadalje biti reči!

NAKOSTREŠENI LIGAŠ

Zamenik predsednika Lige Socijaldemokrata Vojvodine (LSV) – kako prenosi Tanjug – pre neki dan je izjavio da je pitanje autonomije Vojvodine stalno „otvoreno“ što preti da preraste u „problem“, a ako se tako nešto desi to neće biti dobro ni za Vojvodinu, ni za Srbiju. A sve je prema rečima pomenutog lidera LSV-a počelo od „jogurt revolucije“ 1988. godine, kada je Miloševićeva vlast oduzela Vojvodini široku autonomiju. Da bi potom – preko vladavine DOS-a, vlade Vojislava Koštunice, vlade Borisa Tadića i aktuelne vlade – razvoj događaja bio takav da nije dobijen jasan odgovor na pitanje koji nivo autonomije Vojvodina treba da ima. „Kada se dogovorimo oko tog ključnog pitanja, onda možemo da idemo dalje“, ocenio je Bojan Kostreš.

Dodao je da ga ohrabruje najava predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića da će u maju mesecu biti razgovora o donošenju zakona o finansiranju Vojvodine. „Ali, dok se jasno i precizno ne dogovorimo kakva je vojvođanska autonomija, koje nadležnosti ona treba da ima, i to u novom Ustavu Srbije – a mi u LSV zalažemo se za zakonodavnu, izvršnu, sudsku vlast, izvorne prihode imovinu garantovane Ustavom – mislim da će i zakoni o finansiranju i zakoni o nadležnostima koje će eventualno donositi Skupština Srbije, biti privremeni“. Jer, kako Bojan Kostreš tvrdi, suština problema je u tome što svaka sledeća skupštinska većina može da promeni i jedan i drugi zakon, što znači da je pitanje vojvođanske autonomije stalno otvoreno, „dok tako ne postane problem“.

GEOPOLITIČKI „PROBLEMAŠI“

Ukratko, Kostreš na zavijen način traži federalizaciju Srbije, odnosno ustavno a ne tek zakonsko – što je karakteristično za unitarne države kakva je naša a skoro i sve članice toliko veličane Evropske unije – regulisanje statusa AP Vojvodine. To nije problematično, niti bilo šta novo. LSV se već duže vreme zalaže za pomenuti vid preuređenja Srbije. Na to u demokratskoj državi kakva je naša ta partija ima pravo. Problem je što nam se preti da će Vojvodina „postati problem“. Zna se kakav: globalno-geopolitički! A na osnovu kosovskog i sličnih scenarija znamo šta to znači: plasiranje priča o lažnoj ugroženosti, internacionalizacija (unapred pripremljena od strane atlantskih sila), strana intervencija (koja može da preraste i u agresiju nalik onoj iz 1999. godine).

Vojvođanski autonomaši ili pak, već zavisno od tumačenja njihovih poteza, separatisti, već više puta su pretili pa i pokušavali da internacionalizuju tzv. „vojvođansko pitanje“. To im nije uspelo zato što NATO, iz nekih razloga, nije želeo da raspiruje novu veliku krizu na Balkanu. No, nikada se ne zna kada će vojni blok koji je ključni generator sukoba u svetu proceniti da mu se isplati da kod nas zapali novi veliki geopolitički krizni ako ne i rati požar, a Vojvodina mu se za tako nešto učini pogodnom. Da se sada šire ne bavimo namerama zapadnih stratega da potpuno pokore Srbiju i uvuku je, kao topovsko meso, u NATO ili da je – ako se prvo pokaže neizvodljivim ili im pak drugo bude delovalo svrsishodnije – dalje komadaju. Dovoljno je konstatovati da u tom slučaju maksimalno dolazi do izražaja, za sada mali ali ako Srbija ne bude suzbijala delovanje vojvođanskih „problemaša“, u budućnosti mnogo veći, eksplozivni potencijal Vojvodine.

NACIONALNI „VOJVOĐANI“

Da NATO budno prati Vojvodinu, i sa njenom opakom zloupotrebom u po sebe pogodnom momentu kalkuliše, podsetio nas je nedavni poziv predstavnicima Skupštine Vojvodine da posete sedište tok pakta u Briselu, što je vladajuća većina u našoj severnoj pokrajini – uprkos činjenici da ta vrsta odnosa nije u nadležnosti AP Vojvodine – rado prihvatila. Tako je pre nekoliko meseci došlo do srdačnog susreta delegacije naše severne pokrajine i predstavnika NATO struktura u srcu njihovog agresivnog sistema, što je samo nastavak i pre toga prijateljske saradnje dve strane (da pomenem ranije održanu konferenciju o Severnoatlantskom paktu u Skupštini Vojvodine).

Dok tako NATO merka Vojvodinu sa namerom da ako mu to zatreba u pogodnom momentu razvija tzv. „vojvođanski problem“ do „pucanja“, oni koji sa njegovom pomoću računaju na severu Srbije, na razne načine uporno rade kako bi proizveli i uskladištili što više baruta koji sutra, kako se nadaju, lako može da bude potpaljen. Iz tog ugla treba gledati i na kampanju iz vremena prošlog popisa stanovništva (2011) da se građani nacionalno izjašnjavaju kao „Vojvođani“. Njenu udarnu pesnicu predstavljao je LSV, a da ona nije propala govori malo poznata činjenica da se skoro 31 hiljada građana u nacionalnom smislu deklarisala „vojvođanski“. Oni čine nešto više od 1,5% stanovništva AP Vojvodina, a među njima je – ako je verovati podacima koje navodi Vikipedija (a koje zamenik predsednika LSV nije demantova a imao je mnogo vremena) – i Bojan Kostreš.

KORUPCIJA I FANATIZAM

Sve u svemu, ako zalaganje dela građana za autonomiju ne bude dovoljno (zbog malobrojnosti autonomaša), stvara se osnov da neko ustvrdi da je izmišljeni vojvođanski narod u svojoj „matičnoj“ Vojvodini izložen teroru (koji se takođe, kako smo već videli, lako inscenira). To što se preko noći pojavilo, i to svega nešto više od 30 hiljada tzv. nacionalnih „Vojvođana“, bilo bi zasigurno ignorisano, dok bi se putem globalnih medijskih sredstava za ispiranje mozgova širom sveta ponavljalo da se stotine hiljada Vojvođana srpskim „državnim terorom“ zastrašuju da se izjasne kako žele dok su oni koji su to ipak učinili izloženi „gnusnom„proganjanju“. Onda bi se pojavila NATO konjica da ih „spašava“.

Nadam se da se – u okolnostima kada globalni otpor NATO agresivnim planovima jača (sa akcentom na ulozi Rusije) – navedeno neće desiti. Ipak, ne smemo ignorisati to što razni, u odnosu na Srbiju maliciozni, političari u Vojvodini na razne načine rade u prilog razvoja kapaciteta da prostor naše severne pokrajine za nas postane opasan problem. Zato hvala Kostrešu što nas je podsetio na procese koji tome vode. Doduše, nije mu to bila namera, već da u okolnostima kada predizborna kampanja počinje jakim rečima i nagoveštavanjem namere da se ucenjuje oficijelni Beograd, mobiliše demoralisane pristalice svoje raznim aferama istrošene stranke. No, efekat je za Srbiju pozitivan jer je upozorenje o opasnosti koja nam preti nedvosmisleno. A mi smo narod koji lako manje jasno iskazane opasnosti previđa dok naši vlastodršci poslovične retko kada strateško misle i zaokupljeni su samo svojim dnevnim lično-partijskim računima pa reaguju sa zakašnjenjem.

Stoga bi naša patriotska javnost, pogotovo sada kada se približavaju pokrajinski izbori, morala da se probudi i u vezi sa sprečavanjem razvoja potencijala za državno destruktivno delovanje na severu Srbije dosledno pritiska vlast. Ono što bi ona inače ignorisala polazeći od toga da nije previše opasno (previđajući da adekvatno ne pariranje negativnim trendovima može da dovede do toga da se stvari otrgnu kontroli), verovatno će se naći u fokusu njene pažnje i delovanja ako proceni da će je drugačije ponašanje skupo koštati. U protivnom, i dalje će koketirati sa Čankom, Kostrešom i sličnima, što ti neretko bivši Srbi a sadašnji tzv. nacionalni „Vojvođani“, koriste za svoje po naše nacionalne interese štetno delovanje. Oni jesu politički nakupci i u nekoj meri tek profesionalni vojvođanski „problemaši“, što neki u vlasti neformalno navode kao argument zašto je dobro zalivati korov zvani LSV. Međutim, ne treba zanemariti da njegovi lideri svojim delovanjem malo po malo stvaraju osnove da se na severu Srbije sutra pojavi neki tamošnji Tači, odnosno nova generacija fanatičnih (više nego korumpiranih) antisrpskih ekstremista. A to što će oni biti najčešće srpskih korena stvari čine samo opasnijima. Mržnja konvertita je najgora, to smo u prošlosti mogli da vidimo na primeru naših otpadnika od Zapadne Hercegovine do oblasti u kojima preovlađuju islamizirani Srbi, a danas je aktuelno i od istorijski srpske Crne Gore do ništa manje ruske Ukrajine.

(Pečat, Vidovdan.org)