Anđelković: „Turkegzit” i njegov (geo)politički smisao.. Evo šta se krije iza okretanja Turske Rusiji..

Piše: Dragomir Anđelković

Mediji su, kao nešto senzacionalno, objavili da se posle osam meseci negiranja krivice Erdogan izvinio Putinu za smrt ruskog pilota. Izvinjenje nije došlo u formi u kojoj je to zahtevala Moskva, to jest iskazano je tako da Ankara može da sačuva „čast”, ali se radi o ozbiljnom pokušaju spuštanja lopte.

Samo naizgled u pitanju je nešto neočekivano! Već nekoliko meseci Ankara je slala Moskvi tople poruke, te je nudila izvesne ustupke kako bi došlo do popuštanja napetosti. Sada je na tu tortu dodat šlag. Pojačavanje poteza u pravcu pomirenja nesumnjivo je plod nove geopolitičke realnosti koja se rađa posle „bregzita”, ali suštinski razlozi za intenzivno tursko nastojanje da do izmirenja dođe postojali su i pre nego što je Engleska rekla „ne”.

Turska već duže ne krije svoje neoosmanske težnje. To vodećim zapadnim krugovima nije smetalo, kao ni njeno koketiranje sa islamističkim ekstremizmom. No, kada je postalo jasno da Erdogan ne vidi svoju zemlju kao običnog američkog „bulterijera”, počeli su njegovi problemi sa Zapadom. Vašington ne želi partnere, već vazale, što očito nije kompatibilno sa Erdoganovom velikodržavnom vizijom i ličnom ambicijom.

Proporcionalno njegovom udaljavanju od Moskve, postepeno je intenzivirna njegova medijska satanizacija na Zapadu. Od autokratskog stila vladavine do sklonosti islamizmu – sve što je postojalo i dok je tretiran kao pozitivac – odjednom je primećeno. A turski premijer Davutoglu – koji sve negativno što karakteriše Erdogana deli sa njim, ali je bliži Zapadu – počeo je da biva tretiran kao njegov kontrast. Na tim osnovama je trasiran razlaz među njima.

Jasno je da se tu radi o zapadnim dvojnim standardima. „Fini momak” je onaj ko služi njihovim interesima, a kakav je uistinu nije bitno. To važi i za „loše momke”, među koje je svrstan Erdogan. A kao opasan igrač on dobro shvata kuda ga to u kombinaciji sa geopolitičkim ćorsokakom u koji je usled sukoba s Rusijom dospeo – tačnije, prema prilično kredibilnim izvorima, uz pomoć zapadne „pete kolone” uguran – vodi!

Za služenje evroatlantskim interesima na ruskom frontu, umesto da je nagrađen, on je otpisan jer je doživljen kao neko ko više nema kud. Pokazalo se da nije tako. Rasplet koji mu Zapad sprema Erdogan neće krotko da čeka.

Stoga je – sada kada je usled „bregzita” evroatlantski konzorcijum ozbiljno uzdrman – povukao potez koji je Kremlj obznanio. Rusi se neće preko noći odljutiti, ali za očekivati je da će fazno otpočeti proces normalizacije rusko-turskih odnosa. Naravno, iz toga ne treba izvoditi zaključak će Rusi i Turci postati iskreni prijatelji. Svako će nastaviti da igra svoju igru, ali će se kao i pre 2015.

Ankara i Moskva truditi da prave kompromise gde je to moguće, a tamo gde nije, da izbegavaju otvorenu konfrontaciju. To je značajan element u daljoj promeni odnosa snaga na evroazijskoj šahovskoj tabli. Pozicije Vašingtona i njegovih evropskih klijenata na njoj slabe, ali evroatlantska elita se ne predaje. Izazivanje sukoba u Ukrajini i guranje EU zbog toga protiv Rusije dovelo je do marginalizacije ideje uspostavljanja osovine između Moskve i prestonica vodećih sila stare Evrope.

Po sličnom receptu otvoren je front između Rusije i Turske. Sada, posle engleskog udaraca po evroatlantskom konceptu (u čijem epicentru je i veliki deo britanske elite), iz kombinacije koja za cilj ima obuzdavanje jačanja moći Rusije i proporcionalno kočenje slabljenja SAD – počinje da izlazi i Turska („turkegzit”).

Videćemo šta će se u narednom periodu u tom duhu dešavati u kontinentalnoj Evropi. Međutim, i da se tu ne dogodi ništa, jasno je da će se nastaviti geopolitička tranzicija koja nama odgovara, ali je neko vreme delovalo da je zaustavljena. Vašington i Brisel su nas nekada brutalno gazili, a to u nešto perfidnijoj formi nastavljaju da i sada rade. A naše lidere koji su pristajali da im, makar do neke svoje crvene linije, služe – bacali su na politički otpad čim im je delovalo da su odradili svoje.

Otuda mislim da je za Srbiju, kao i aktuelnu vlast, racionalno da energičnije krene putem pružanja otpora pritiscima. U krajnjoj liniji, više smo mi sada potrebni EU nego ona nama. Zamislite samo koliko bi u evroskeptičnom smislu podsticajno delovalo na sve one koji se u EU kolebaju oko smisla njenog opstanka kada bi Srbija odbacila put evrointegracija.

Znaju to u evroatlantskim središtima moći, i sada kada im se od Engleske do Turske ljulja tlo pod nogama, počeće mnogo pažljivije da se ophode prema Beogradu. Uslov za to je da prethodno mi – ne nužno i odmah odbacujući evropski kurs – zauzmemo odgovarajući stav.

(Politika)