Andrej Koribko: Dodikova podrška Vučićevom planu „razgraničenja“ za Kosovo je iz lične koristi…

Piše: Andrej Koribko (Eurasia future)

Ime Milodrad Dodik obično pobuđuje osećaj ponosa kod mnogih Srba, s obzirom da se smatra da je on njihov najrodoljubiviji vođa u regionu, ali to bi se uskoro moglo pretvoriti u isprazan osećaj razočarenja ako ljudi razmisle o ličnoj koristi koja stoji iza njegove  podrške Vučićevom planu za podelu (“razgraničenje“) Kosova.

Predsednik Republike Srpske u Bosni i Hercegovini je prvobitno stupio na položaj moći kao političar blizak Zapadu, ali je ubrzo vešto odbacio ovu sliku prilagođavajući se promenljivim političkim okolnostima, da bi naposletku nastupao kao šampion anti-imperijalizma na Balkanu. Njegova retorika i postupci bili su još privlačniji za Srbe jer se nikad nije snebivao da stvari prozove i nazove ih pravim imenom i stoga se činio nesputan lancima „političke korektnosti“ koje je lidere ostalih Srba razotkrivala kao američke kvislinge.

Njegova je reputacija teško zarađena i zaslužuje poštovanje, ali nažalost Dodik je u opasnosti da izgubi naklonost koju je stekao među svim rodoljubivim Srbima nakon svojih skorih izjava u vezi sa Kosovom.

Reagujući na Vučićev plan podele („razgraničenja“), on je izjavio: „Ako dođemo u poziciju da o tome razgovaramo, spreman sam da se okupe svi državni i nacionalni faktori u Srba, a tu ubrajam i nas iz RS, i da se najozbiljnije i ta tema stavi na dnevni red, jer se čini kao jedina koja bi mogla da bude relevantna za razmatranje. Treba izneti sva stanovišta za i protiv, bez emocija i kalkulacija, Na kraju krajeva, ovde nisu ni postavljenje trajne granice“.

Na površini ta izjava izgleda kao da je povezana sa njegovom drugom izjavom da će Republika Srpska traži isti status UN-a kao Kosovo, ukoliko bi ono ikada dobilo univerzalno priznanje, a to je predstavljeno od strane nekih kao čisto pragmatična reakcija, u situaciji u kojoj može da bude da je neizbežno da će se Beograd odreći svoje istorijske teritorije. Međutim, tu može biti više stvari u pitanju i, ako se ljudi zamisle nad njima, mogu trajno promeniti način na koji posmatraju Dodika.

U vezi s tim, čitalac treba da bude svestan još jedne od nedavnih Dodikovih izjava o ovom pitanju, u kojoj on licemerno izražava upravo stav emotivni koji je prethodno osudio. On je zastrašivao u vezi sa spajanjem Kosova sa Srbijom rekavši Srbima u Srbiji: „Da biste se legitimisali pred međunarodnom zajednicom morali biste Albancima da date 30 odsto mesta u parlamentu, mesto premijera, ili predsednika Skupštine ili mesto predsedika države. Morali biste da uvedete njihov jezik barem u parlament.

Ako neko misli da to možemo, hajde to da guramo„. Njegova uznemirujuća insinuacija je da Srbi i Albanci ne mogu mirno živeti jedni s drugima, čime sugeriše beskrajan ciklus podela unutar Srbije, gde bi se od državotvorne većine teritorijalno cepalo svako rastuće stanovništvo manjinskih grupa unutar granica, a posebno one čije je prebivalište blizu međunarodne granice.

Neki kosovski Srbi su odgovorili na Dodikovu mračni scenario retoričkm pitanjem kako mnogo manji procenat Srba u Bosni može uspevati, ali Srbi u Srbiji navodno ne bi mogli.

Jasno je da je Dodik politički oportunista i koji neće prezati da podržiljude koji su mu povereni na vlast što je pohvalno, ali to treba da bude stavljeno u kontekst da se tu radi samo o stanovništvu Republike Srpske, a ne o svim Srbima kao što su neki možda mislili. Kada bi on mislio na interes svih Srba, onda nikada ne bi mogao podržavati ni na kom nivou Vučićev plan podele, posebno zbog visokog rizika koji to podrazumijeva za katalizaciju lančane reakcije graničnih promena na Balkanu, posebno u Bosni i Republici Makedoniji.

Promena granica u Bosni bi privremeno bilo povoljna za Dodika – barem gledano iz njegovog ugla, jer on flertuje sa idejom promena granice Bosne – ali to opasno može da se katapultira natrag kao bumerang ako bi Hrvatska povela tzv. „Međunarodnu zajednicu (podržanu od NATO-a)“ ka „uspostavljanju teritorijalnog integriteta Bosne“, dok bi promena granice Makedonije utirala put ka stvaranju „Velike Albanije“.

Oba ova ishoda su štetna za srpske interese i nemoguće je im se suprotstaviti bez izazivanja još jednog regionalnog rata, zbog čega je Dodikova podrška podeli Kosova daleko od „pragmatične“.

Čak i ako se u „najboljem slučaju“ ove katastrofalne promene granica Bosne i Makedonije ne bi odigrale (ili bar ne odmah), postoji mogućnost da se država Srbija na kraju iscepka u „decentralizovane“ regije kao rezultat centrifugalnih procesa koji bi se ponovo otvorili na Balkanu, što bi na taj način podstaklo dugoročni (ključna reč) razvoj mentaliteta „klanova“ kod Srba, koji je postoji kod Albanaca.

Takav razvoj bi možda mogao biti lično poželjan za Dodika, jer se on mogao predstaviti kao najmoćniji „(ratni) gospodar“ najstabilnijeg srpskog „feuda“ u preostalom transnacionalnom kulturnom prostoru svog naroda. U vezi sa time, ovaj političar koji je ranije bio blizak zapadu je možda već primio uveravanja od svojih „starih“ (bivših) prijatelja „da se SAD neće protiviti eventualnoj integraciji ovih novih srpskih područja na Balkanu kao deo „Master plan-a“ za region Timotija Lesa.

Verovatnoća da bi SAD održale datu reč u tom pogledu je minimalna, ukoliko su se takvim obećanjima uopšte koristili kao šaragerpom da ubede Dodika da podrži Vučićev plan podele („razgraničenja“) Kosova, ali može biti da toga nije svestan sam lider koji deluje kao da ide stopama Lukašenka iz Belorusije u periodu 1990-ih. Taj post-sovjetski političar je verovao da bi mogao vladati budućom „ujedinjenom državom“ sa Rusijom, ako bi se te dve države ujedinile, imajući u vidu koliko je Jeljcin bio potpuno nesposoban.

Nije slučajno što je Lukašenko zaustavio koračanje u tom pravcu kad je na vlast došao Putin jer je shvatio da je njegov san sada neostvariv. Dodik naprotiv može da misli da njegov san još ostvariv i, za razliku od Lukašenka, da je namamljen mogućnošću (ali važno, ne i garancijama) da će se to ostvariti ako pruži svoju podršku Vučićevom planu podele.

Ako je to slučaj,  onda ako postoji greška u proceni epskih razmera, onda to ova, jer Dodik žrtvuje svoju ugled u potrazi za neostvarivim snovima zasnovanim na sopstvenom interesu.

NAPOMENA: Autor piše ovaj članak u privatnom svojstvu, koji ne predstavljani ni jednu osobu niti bilo koju organizaciju, već samo lično, autorovo  mišljenje. Ništa napisano od strane autora nikada ne sme biti povezano sa uređivačkim stavovima ili zvaničnim stavovima „Eurasia future„ ili bilo kojeg drugog medija ili institucije.

(KM Novine)