Antonić otkriva: „Dualno obrazovanje“ je legalizacija robovlasništva! Za kompanije u Srbiji radiće deca, 6 sati dnevno za 100 evra mesečno!

Naša vlada i do sada je obezbeđivala zapadnim kompanijama, kroz program „10.000 evra za svako radno mesto“, besplatnu radnu snagu (ovde). Od sada će, pošto je usvojen Zakon o dualnom obrazovanju (vest ovde; zakon ovde) zapadne kompanije u Srbiji moći da koriste i obaveznu dečiju radnu snagu.

Srbi koji gledaju Pink i čitaju Informer misle da je dualno obrazovanje isto što i nekadašnje „škole učenika u privredi (ŠUP)“ ili, docnije, „šuvarice“ (usmereno obazovanje). Đavola.

Ranije „obrazovanje uz rad“ bilo je u nadležnosti Ministarstva prosvete. Sada pak kompanije u koje će deca ići da rade bira i kontroliše Privredna komora Srbije. Ranije je naglasak bio na učenju – zato deca nisu dobijala platu. Sada je naglasak na radu – deca će prvenstveno raditi i za to biti plaćena. Ako pri tome nešto nauče dobro, a ako ne – nije važno.

Sada će se i do 80% stručnih časova obavljati u kompaniji, pri čemu deca mogu da rade i do 30 sati nedeljno (pet dana po šest sati; čl. 6). Za to će dobijati tek 70% od minimalne cene rada (čl. 34).

Čak i u Nemačkoj javljaju se slučajevi zloupotrebe dečijeg rada u dualnom obrazovanju(ovde). Imajući u vidu raširenost sistemske korupcije kod nas, lako je zamisliti firme koje će dečiji rad beskrupulozno upotrebljavati za najjednostavnije i najprljavije poslove:

„Uslovi (iz zakona) postavljeni poslodavcima su takvi da je sasvim jasno da ih svaki poslodavac može formalno ispuniti, a da nema garancije da će ih poštovati. To zapravo znači da se poslodavcima obezbeđuje ekstremno jeftina radna snaga. Da li je potrebno dualno obrazovanje za čišćenje toaleta? Za nošenje teških tereta? Koliko je zapravo prakse potrebno da bi se naučilo slaganje kablova, kada sam poslodavac, inače, izvodi jednodnevnu obuku novozaposlenih za ovo `zanimanje`? A to će zasigurno biti poslovi na kojima će se naći deca u ovom režimu rada“ (isto).

„Robovska država Srbija“ – bio je naziv teksta posvećenog bezočnoj eksploataciji radne snage kod nas, prenetog i na FSK (ovde). Stručna javnost, prosvetni sindikat i opozicija odlučno su bili protiv Zakona o dualnom obrazovanju (recimo: ovde, ovde, ovde, ovde ili ovde). No, jedna volja odlučila je da zakon mora biti donet – „mada se iza hira jednog čoveka mogu prepoznati i pritisci strane privrede i stranih poslodavaca, a u cilju pretvaranja građana u jeftinu radnu snagu za strane poslodavce“ (ovde). I zakon je donet.

Ista volja verovatno leži i iza odluke da juče otpočnu zajednički manevri srpske i američke vojske (ovde). Naši padobranci skakaće zajedno s američkim, a sve u sklopu ratnih napora NATO da se organizuje placdarm prema Rusiji. No ako bismo zapitali naše vlasti zašto to čine, dobili bismo odovor da je ulazak u američki stroj u trenutku dok on vežba napad na Rusiju izraznaše vojne neutralnosti, i da radimo to ne zato što smo slabi, većšto smo jakiipametni.

„Vučić je pritisnut, mora. On time kupuje vreme za patriotski preokret“, neprestano ponavljaju rodoljubive apologete režima. „Da li Vučić mora da prima genseke NATO-a ili imperijalne političare, dokazane srbomrsce? Mora. Da li mora da im iznosi hleb i so (kao Bajdenu)? Ne mora“ (ovde). Ne mora ni da daje izjave poput: „Ne treba nam novac, nego američko znanje, odnosno kako da Srbe promenimo, kako da imamo taj gen koji oni imaju“ (ovde). Taj višak tipično vazalskog entuzijazma upravo je ono što pokazuje da ipak nije reč o moranju, koliko o htenju. 

Što se preokreta tiče, čuo sam procenu da će se najmoćniji čovek u Srbiji prelomiti „na patriotsku stranu“ tek kada ruski tenkovi, u kakvoj kontraofanzivi, uđu u Berlin i parkiraju se ispred Bundestaga. Ali, da li će se do tog vremena išta od Srbije sačuvati?

Nemački ambasador u Beogradu nam je ove nedelje poručio da je „uslov za stolicu Srbije u EU stolica Kosova u UN“ (ovde). To je, verovatno, zahvalnost što je Srbija podigla spomenik podunavskim Švabama u Bačkom Jarku – kojom prilikom je naš predsednik izjavio da se „ne bi složio sa crkvenim velikodostojnicima koji su o predstavnicima nemačke države govorili kao o `našim gostima`, jer u Srbiji svako ko je pozvan nije gost, već domaćin“ (ovde). Pošto su, dakle, i Nemci ovde domaćini, jasno je zašto je Srbija jedina zemlja u Evropikoja vraća imovinufolksodjčerima (ovde).

Domaćin je, verovatno, i francuski „ambasador“ u Prištini koji nam sada poručuje da je pomirenje Francuske i Nemačke, posle Drugog svetskog rata, „primer koji dve, nedavno razdvojene države, Srbija i Kosovo, moraju preuzeti i moraju uložiti napore da postignu puno pomirenje kao dve susedne države, potpuno suverene“ (ovde). Nisam znao da je Nemačka bila zapadna pokrajina Francuske, od koje se otcepila pošto su Nemci prethodno proterali većinu Francuza, a preostale starosedeoce jedno vreme koristili kao besplatni izvor organa za presađivanje? Istorijske paralele su čudo.  

Ovaj mozaik događaja tokom protekle nedelje, zapravo, samo reljefno ocrtava stvarni pložaj Srbije. Na delu njene teritorije, posle vojne okupacije i proterivanja većine Srba koji su tamo živeli, napravljena je – nazovimo to pravim imenom – marionetska država „Kosovo“. Ostatak Srbije stavljen je pod jednu vrstu kolonijalnog protektorata SAD i EU, a kao protektor se nakon 2012. godine sve više javlja Nemačka.

Vidimo kako aktuelno kolonijalno namesništvo uredno ispunjava svoj osnovni zadatak sadržan u reči od tri slova: još. Još državnih i ekonomskih koncesija, još odricanja od suverenosti, još preumljivanja, još pokornija radna snaga, još prostora za imperijalnu pljačku, još manja Srbija, još marionetskih državica…

Izgleda da danas Srbi više nemaju državu. Republika Srbija je ukradena, Republika Srpska (još) nije država. Da je Srbija očigledno prestala da bude srpska država vidi se i po tome što zvanični Beograd aktivno pomaže marionetsku vlast u Prištini da što brže „integriše“ – a zapravo asimiluje – ono što je preostalo od kosmetskih Srba. I Nedić je bio kolaborant, ali bar nije radio na tome da se Srbi „integrišu“ u NDH.

I Beograd teško da je više glavni grad srpske države. Da neko vremeplovom dovede Beograđane iz 1917. godine u današnji Beograd većina njih ne bi mogla da pročita nijednu firmu ili ulični natpis. Mislili bi da autrougorska i nemačka okupacija nikada nije ni prestala i da još uvek traje.

Dakle, na teritoriji Srbije imamo marionetsku državu i protektorat. I tek kada se oslobodi Beograd, može se razmišljati o oslobođenju Prizrena. Ali, ko da oslobodi Beograd? Atlantistički agenti od kojih jedni glume opoziciju, drugi NVO sektor, treći nezavisne novinare, a četvrti stručnjake? Princ opozicije koji se već proslavio izjavom da se „Vučić smeje dok nas gazi ruskom čiszmom“ (ovde), a koji je prošle nedelje rekao: „Ja sam prilično siguran, da ne kažem da znam, da on (Vučić) jeste obećao Rusima diplomatski status za misiju u Nišu, koja se zove humanitarna, ali neke čudne aktivnosti se sa tog aerodroma odvijaju“ (ovde, 54:12)? Kakve sad „čudne aktivnosti“!?

Srbija se očigledno nalazi u mreži čuvara atlantističke ideologije, koji su raspoređeni po svim delovima aparata društvene percepcije – od medija do univerziteta. Time se obezbeđuje da atlantistička ideologija bude jedini, ili makar dominantni način mišljenja u Srbiji. Time se onemogućava da istina prodre do društva, kako nikada ne bismo sagledali svoj stvarni položaj: mi smo sada kolonija.

Nije lako prihvatiti ovu istinu; i meni se katkada čini da u njoj ima izvesnog preterivanja. Ali, pogledajmo još jednom šta se desilo tokom protekle nedelje: dualno obrazovanje, vežbe s američkim padobrancima, izjave nemačkog ambasadora i francuskog „ambasadora“… – sve to samo u jednoj nedelji. A zar će naredne nedelje biti drugačije?

I tako će deca našihgospodara postatigospodarinaše dece…

Slobodan Antonić