Home / TEMA DANA / BIVŠI CIA ANALITIČAR: BOSNA JE VEŠTAČKA DRŽAVA, NASILNO STVORENA OD STRANE ZAPADA!

BIVŠI CIA ANALITIČAR: BOSNA JE VEŠTAČKA DRŽAVA, NASILNO STVORENA OD STRANE ZAPADA!

Stiven E. MEJER, američki stručnjak za Balkan koji je do 2011. bio analitičar CIA

MOGLO bi se reći da su napetosti na Balkanu danas veće nego ikad od završetka ratova za jugoslovensko nasleđe 1990-ih godina.

Odnosi između Federacije BiH i Republike Srpske su jedva održivi. Beograd i Zagreb se i dalje međusobno prepucavaju, dok Hrvatska i dalje istrajava u svom pokušaju bega sa Balkana.

Severnu Makedoniju i dalje tišti bugarsko odbijanje podrške njenom putu ka EU, a Sofija je još uvek ljuta zbog poraza u Drugom balkanskom ratu iz 1913. godine! Zapravo, Sofija nikad nije ni prihvatila postojanje Severne Makedonije u bilo kom obliku ili pod bilo kojim imenom.

Crna Gora je mala, krnja država, koja se i dalje muči sa korupcijom i verskim pitanjima dok pokušava da postane relevantna.

Bosna je i dalje veštačka država koju su sklepale zapadne sile zarad sopstvenih interesa, a ne interesa ljudi iz regiona.

Srbiji je skoro nemoguće da se bavi ključnim nacionalnim pitanjima poput Kosova. Kosovo je mini-država utonula u kriminal i korupciju, uprkos pojavi novog, ”umerenijeg” predsednika vlade.

A sve ovo je samo vrh ledenog brega kad je reč o napetostima koje su zahvatile region.

Mislim da se balkanske napetosti mogu objasniti kroz dve međusobno povezane pojave.

Prva se tiče zaostavštine 25 godina zapadne – uglavnom američke – politike, koja nikad nije razumela političku dinamiku regiona, a pogotovo veliku važnost etniciteta i uticaja istorije. Uz to, SAD nikad nisu u potpunosti priznale interese balkanskih država, već su svoju politiku i delovanje krojile u skladu sa zapadnim interesima, a na uštrb balkanskih.

Glavni zapadni cilj je ležao u sprečavanju gubitka legitimeta i funkcionalnosti NATO saveza. Najzad, SAD nikad nisu shvatile psihološku i političku štetu koju je vekovna dominacija spoljnih sila nanela Balkanu.

Na drugom mestu, ”teška” zapadna ruka je regionalnim zapadnim rukovodstvima usadila nespremnost, pa i strah od donošenja čvrstih, hrabrih odluka.

U Srbiji se često može čuti kukanje u stilu ”isuviše smo mali i nebitni i ne postoji način na koji se možemo suprotstaviti Zapadu”.

Istina je da mnogi Amerikanci smatraju da je kraj Trampove administracije veoma dobra stvar. Međutim, Bajdenova administracija ima sopstvene probleme, i Balkan neće biti među njenim glavnim prioritetima. Ona će biti mnogo zainteresovanija za Kinu, Rusiju, Iran i još neka pitanja koja smatra bitnim za američke interese.

To ne znači da će Bajdenova administracija potpuno ignorisati Balkan, ali znači da će ona nastaviti sa suštinski istom politikom za koju se SAD zalažu već 25 godina. Američku politiku u regionu, koju će sprovoditi američke ambasade i Stejt department, vodiće neki od istih ljudi koju su bili zaduženi za balkansku politiku u proteklih nekoliko godina.

Razmišljanje Demokratske partije i Bajdenove administracije je uglavnom oblikovano događajima koji su obeležili vreme odmah posle pada Sovjetskog Saveza.

Jasno je da Bajdenova administracija izjavom ”Amerika se vratila” poručuje da će pokušati da oživi svet američke hegemonije (što je nemoguće), izgradnje demokratije, izgradnje nacija, tradicionalnih savezništva i hladnoratovske logike.

Zapravo, što se tiče Bajdenove administracije, Hladni rat se nikad nije ni završio. Poseta novog šefa Stejt departmenta zemljama pacifičkog regiona sredinom marta upravo to pokazuje.

Ta ”politička ludačka košulja” nam govori da Balkan može da očekuje da će Vašington nastaviti da insistira na Bosni kao jedinstvenoj multietničkoj državi, na tome da Srbija treba da prizna Kosovo, da balkanske zemlje treba da uđu u NATO i EU, a da ne treba da gaje bliske odnose sa Kinom, Rusijom i Iranom – jer, po Vašingtonu, takvi odnosi nisu u skladu sa lojalnošću prema Zapadu.

Nažalost, Vašington ne shvata da se svet promenio.

Na nedostatak interesovanja Bajdenove administracije za Balkan treba gledati kao priliku za balkanske vlade da preduzmu kreativne i hrabre političke korake koji će biti u interesu regiona.

Prvi korak je taj da treba da prestanu da brinu o tome šta SAD – i druge zapadne sile – misle. To ne znači da treba u potpunosti ignorisati Vašington i evropske prestonice, već samo to da treba prihvatiti njihove savete kad je to u interesu balkanskih naroda.

Smatram da postoje tri pravca koja vredi uzeti u obzir. Ključ je, po mom mišljenju, u snažnom i maštovitom vođstvu.

Prva preporuka je nešto što balkanske zemlje već preduzimaju, ali u nedovoljnoj meri. Balkanskim zemljama je potrebna veća interakcija sa nezapadnim zemljama. Članstvo u EU – a još bolje, asocijacija sa EU – mogli bi predstavljati dobitak za Balkan. Međutim, to nije dovoljno.

Balkanske zemlje bi trebalo da nastoje da traže nova uvozna i izvozna tržišta gde god je to ekonomski isplativo. To znači proširenje trgovinskih odnosa – što se već i dešava – sa Kinom, Rusijom i Iranom. Ali, takođe treba uraditi više kad je reč o tržištima zemalja kao što su Indija, Brazil, Argentina, Japan, Nigerija, Južna Afrika i druge.

Takođe bi moglo biti isplativo ispitivanje ekonomskih odnosa sa organizacijama poput Asocijacije nacija Jugoistočne Azije (ASEAN) i Ekonomske zajednice država Zapadne Afrike (ECOVAS). Ali, ovim ispitivanjima bi trebalo pažljivo pristupiti, kako bi se izbegla mogućnost rasprodaje nacionalnih resursa balkanskih zemalja, što se već pojavilo kao realna opasnost u nekim od njih, poput Srbije.

Drugo, možda bi bilo uputno za Beograd da razmotri sporazum o razmeni sa Prištinom. Pitanje Kosova se razvlači već 22 godine, bez naznaka da će se postići ozbiljan sporazum. I dok god su Srbija i Kosovo usredsređeni na ”taktička” pitanja, ozbiljnog dogovora neće ni biti. Štaviše, ”taktički” sporazumi su postepeno podrili srpsku poziciju po pitanju Kosova.

Ako se žele pomirenje i napredak, potrebno je usredsrediti se na dva glavna pitanja – suverenitet i teritoriju.

Da bi se postigao sporazum sa Prištinom, od vitalnog je značaja za Beograd da shvati da Srbija neće uspeti da povrati većinu Kosova. Pokušaj Srbije da povrati celo Kosovo će dovesti do rata, dodatnog ubijanja, uništavanja i patnje, što ne bi bilo u interesu ni Srbije ni Kosova, i garantovalo bi ponovni zapadni vojni angažman u regionu.

Jedino funkcionalno rešenje je povratak staroj ideji podele – uz neke promene.

Po takvom sporazumu, Srbija bi priznala kosovsku nezavisnost južno od reke Ibar a Priština bi priznala srpski suverenitet nad teritorijom severno od Ibra. Uz to, Srbija bi Prištini trebalo da ponudi pomoć za posrnulu, korumpiranu kosovsku privredu, u zamenu za ekonomsku korist za Srbiju. Dodatno, Srbija bi trebalo da podrži deklaraciju Prizrenske lige iz 1878. godine i ne protivi se ujedinjenju južnog Kosova i Albanije.

Realno, Srbija nema čega da se tu plaši. Srpska vojska svakako može da zaštiti Srbiju od bilo kakvog upada mnogo slabije ujedinjene Albanije. A takav potez Beograda bi predstavljao diplomatsku pobedu, poboljšao izglede Srbije za članstvo u EU i poslužio kao primer za Republiku Srpsku.

Konačno, Srbi koji žive u enklavama na južnom Kosovu a ne žele da ostanu na toj teritoriji posle sklapanja sporazuma bili bi premešteni – o trošku UN – na sever Kosova ili u samu Srbiju. A Srbi koji bi ostali da žive na jugu, kao i svi tamošnji srpski istorijski, kulturni i verski spomenici, bili bi zaštićeni uz garancije Saveta bezbednosti UN.

Istu zaštitu bi uživali i Kosovari severno od reke Ibar.

Treće, kao što je već prethodno rečeno, Bosna je oduvek bila veštačka država, nasilno stvorena od strane zapadnih sila, a pogotovo SAD. To je jedna višeslojna, višestepena država sa jednom od najbrojnijih birokratija i jednom od najvećih zvaničnih stopa nezaposlenosti na svetu.

U 2020. je nezaposlenost u Federaciji bila 38,6%, a u Republici Srpskoj 27%, s tim što je realna stopa nezaposlenosti nešto niža zbog sive i crne ekonomije. Bosna takođe pati od ”odliva mozgova”, pogotovo mladih. Sadašnji sistem je neodrživ! Vreme je da rukovodstva zauzmu drugačiji kurs.

SAD, a pogotovo ambasada u Sarajevu i srednji nivoi Stejt departmenta će nastaviti da podržavaju i utiču na Federaciju a da se protive Republici Srpskoj, i nastaviti da se slepo drže mita o bosanskom jedinstvu.

Zvanični stav Republike Srpske je da se Dejtonski sporazum mora strogo poštovati, s obzirom da joj taj sporazum obezbeđuje najveći mogući stepen nezavisnosti i slobode. Međutim, jedan drugi oblik političke zajednice bi zapravo još više doprineo slobodi i ekonomskom rastu Republike Srpske.

Vreme je da vlada Republike Srpske ponudi dvokružni referendum, sa tri pitanja za narod Republike Srpske. U prvom krugu glasanja, postavilo bi se pitanje da li narod želi da: 1) proglasi nezavisnost, 2) traži ujedinjenje sa Srbijom ili 3) zadrži status entiteta u Bosni.

U drugom krugu bi se ponudile one dve opcije koje su dobile najviše glasova u prvom krugu, što bi osiguralo poštovanje narodne volje i prava na samoopredeljenje.

U isto vreme bi Narodna skupština Republike Srpske usvojila zakon po kom bi se Visoki predstavnik i Savet za sprovođenje mira proglasili ništavim i nevažećim. Posle 25 godina, krajnje je vreme da se ova dva anahronizma konačno ukinu.

Svakako će biti razumljiva zabrinutost muslimanskih vođa i naroda nad mogućom promenom prirode političke zajednice u Bosni.

Za razliku od Srba i Hrvata u Bosni, muslimani nemaju neku veću državu koja bi im pružila zaštitu i političku, ekonomsku i kulturnu srodnost i pomoć.

Međutim, nema razloga zbog kojih Savet bezbednosti UN ne bi mogao da garantuje bezbednost nezavisne Federacije, a Sarajevo da ne sklopi bezbednosne i ekonomske aranžmane sa Hrvatskom i Srbijom, kao i sa drugim zemljama u regionu.

Check Also

DRAMATIČNO UPOZORENjE KISINDŽERA: SAD HITNO DA SE DOGOVORI SA KINOM I RUSIJOM- U SUPROTNOM DOGODIĆE SE NEŠTO JEZIVO!

Dok Pentagon u poverljivim vežbama simulira rat s Rusijom i Kinom, a Bela kuća namerno …