Home / TEMA DANA / Cvijanović: Evo šta stoji iza obaranja Đukanovića u Crnoj Gori…

Cvijanović: Evo šta stoji iza obaranja Đukanovića u Crnoj Gori…

Piše: Željo Cvijanović

zeljko-cvijanovic

Malo ih je koji su za ovih četvrt stoleća Srbima i Srbiji ostali dužni koliko Milo Đukanović. Nije bilo akcije protiv Srbije – od agresije NATO do Kosova u Unesko – da on nije imao svoje prste u njoj.Sa strašću predatora i mrežom agenata, javnih intelektualaca, poslovnih ljudi i medija, sve do sporta, koju mu je ovde skupio još pokojni obaveštajac Vukašin Maraš, često je Milo u Srbiji imao više uticaja u javnom prostoru od pojedinih srpskih vlada.Konačno, teško da bi se našao ijedan ovdašnji samomrzac a da ne uzdiše za Milom kao idealom prosvećenog srpskog vladara.

Džaba što je napravio državu u kojoj se ni trećim okom ne vidi gde prestaje vlast a počinje mafija; uzalud što ga pola Evrope vidi kao suroviju repliku Tonija Montane; koga briga što ormari sa njegovim kosturima veličinom nadmašuju Ermitaž; pa šta ako svih ovih godina u Srbiji nije bilo kriminalnog i političkog ološa da svoju oazu nije našao u njegovoj Crnoj Gori.

Džaba, jer sva prosvećenost ovog gospodara stoji na uverenju da je u Crnogorcima ubio Njegoša – hvale vredan poduhvat samoporicanja izveden za rekordno malo vremena.

Tek, Milov pad na kolena – bizaran, baš onako kako tirani padaju na kolena – trenutak je da se izmeri šta je ostalo od mita o večnom životu tipa koji je uvek umeo da ukrade malo više od drugih, da prevari malo bolje od najboljih. Tek, nije on vladao više od 25 godina zato što je 25 puta bio bolji od drugih, ne zato što je nahranio Crnogorca, ni zato što im je doneo točak i vatru, već što je gotovo toliko vremena bio tačka oslonca za bezmalo svaku stranu polugu kojom je trebalo prevrnuti Srbiju, a eto trebalo im je taman toliko da je prevrću.

I zato nad Milovom nevoljom ne treba biti zloban, već pragmatičan. Dakle, možda će u subotu uveče pasti, možda će vladati još četvrt stoleća, kako god, on je za Srbiju završena priča, jer će od sad do poslednjeg časa na vlasti biti zagledan u svoj pupak i svoju krvavu vladavinu. Defanziva, kraj priče.

Srbija je dakle sa Milom završila; dugovi iz prve rečenice biće namireni na jednom od dva sveta za koje znamo. Ali ta činjenica – od krunskog značaja za Srbiju – još uvek nam ne daje odgovor šta se zapravo događa u Crnoj Gori. Šta se to dogodilo da su Đukanovićevu vladu, koju nisu uzdrmali ni mnogo ozbiljniji igrači, zatresle dve stranke koje zajedno nisu imale više od 5-6 odsto podrške? Da li Rusi izvode svoju prvu „obojenu revoluciju“ u istoriji? Da li je reč o akciji evropskih zemalja – Nemačke pre svih – koje takav tip vladara nikad nije impresionirao, a sada još manje pred vratima NATO, gde ga one svakako ne žele. Jesu li Amerikanci, Milovi zaštitnici, rešili da promešaju karte? Ili je sve miks spontanosti, čudnih događaja i naroda, kome je svega dosta.

Hajde da krenemo od kraja. Nikad nije bilo više mesta na svetu na kojima je narodima svega dosta, ali je malo njih u kojima se vlast drma. Jer nezadovoljstvo naroda za tehnologe revolucija samo je jedan od faktora uspeha. Ako ga ima, kao što ga je bilo u Srbiji 2000, dobro je; ako ga nema, kao što ga nije bilo u Libiji 2011, onda ga valja stvoriti. Elem, iako je Crna Gora po tome danas bliža Srbiji 2000. nego Libiji 2011, narod je samo jedan od faktora revolucija, često precenjen, dok spontanost i slučajnost ostaju stvari koje nisu za racionalnu raspravu.

A Rusi? Jedina indicija za to jeste nešto ovdašnjeg sveta koji urla protiv Mila i lažno se predstavlja kao sa posebnim vezama u Moskvi. Istina, znam za neke Ruse koji će otvoriti šampanjac ako Milo padne. Ali zar je Crna Gora za njih toliko značajna da bi pravili tako krupan principijelni presedan sad, kad Putin pokušava da planeti predstavi svoju viziju sveta sutrašnjice, koja isključuje smenjivanje vlasti u drugim državama. Drugo, obojene revolucije ne prave se preko noći, skele za njih – od medijskih do personalnih – podižu se godinama. A Rusi tu vrstu kontinuiteta u Crnoj Gori nemaju niti ih je interesovao.

Može li se dokazati sumnja na Nemce, čije su medijske akvizicije u Crnoj Gori, poput lista Vijesti, u službi protesta? Čak i ako bi se njihovo prisustvo moglo dokazati – kao što je moglo u Srbiji 2000 – Nemci nisu samostalan faktor koji bi mogao da radi takve stvari mimo volje SAD. Elem, ako su Nemci, to samo znači da su Amerikanci.

Mnogo ih je koji stranu ruku prepoznaju po tome što je opozicija s početka protesta, zajedno sa crnogorskim zastavama, mahala i srpskim, koje su, kad se stvar razgorela, nestale. I to što su tajming protesta i motivi mogli da liče na antinato akciju, koja u sadašnjoj fazi izostaje. Ali to ne mora mnogo da znači: svako ko se u tu tehnologiju malo razume zna da se na proteste ne ide sa pitanjima koja građane dele, već koja ih okupljajuju.

Ponašanje Mila i njegovih saradnika, međutim, upire prst u Amere. Objašnjavajući prirodu protesta, Milo je svojim ljudima prepustio da ukažu na umešanost Rusa, dok on insistira na druge tri stvari. Dakle, ruše ga Koštuničini ljudi (aman!), zatim protiv njega je svet koji hoće da poništi nezavisnost Crne Gore, i, na kraju, tuku ga oni koji neće u NATO. Dakle, kome su upućene takve poruke? Crnogorcima, koji plaše decu Koštunicom kad ne jedu spanać? Koji ne mogu da dočekaju da budu na istoj vojnoj strani sa Turskom? Koji se, kad im pomeneš Ruse, u času pretvore u Litvance?

Naravno, poruke su upućene Amerima, a svaka od njih u vezi je sa Srbijom. Milo zapravo kaže ovo: nećete valjda pustiti da me smene i da obrišete sve ono čime sam ojadio Srbiju. A, ako upozorava Amere, to ne radi zato što mu o glavi rade Rusi, jer tad bi Ameri došli sami. Upozorava ih jer zna da mu oni to rade!

Osim toga, kad bi to bili Rusi, Milo, koji je srušio mostove sa Moskvom, imao bi odrešene ruke za otpor. Pa bi sazvao kontramiting, kao što je hteo u ponedeljak. Ali to prihvatanje političke borbe neko mu nije dozvolio. Ko to može čoveku koji je spalio sve međunarodne mostove sem sa Amerima? Sa druge strane, budimo pošteni, i opozicija pokazuje da prihvata pravila igre. Kako? U nedelju uveče držali su ga za vrat, imali su priliku da sa Milom završe. Zašto nisu, nego su mu dali ultimatum od celih šest dana? Zato što je to neko od njih tražio, i to je bio onaj s kim su razgovarali tih šest dana.

Za to vreme, Milo ima šest dana da uradi nešto. I ne radi ništa osim što se i on dogovara i javno apeluje na Amerikance. Deo tog apela čak je i njegov odgovor opoziciji: može izbori, ali tek kad stigne poziv za članstvo u NATO. Drugim rečima, braćo Ameri, poslali ste na mene antinato ekipu! Evo vam dokaz!

Sve to znači da u Crnoj Gori u trenutku punog usijanja gotovo da nema direktne političke borbe, nego se borba dve ekipe, koje pristaju na pravila igre, odvija preko posrednika, koji, uzgred, odlučuju. Dok akteri podižu uloge. Zato se čini kako je u Crnoj Gori izglednija smena vlasti nego promena sistema. Po čemu to vidimo? Po tome što okoštali kriminalizovani režimi posle četvrt veka ne padaju bez mrtvih – od onih uhvaćenih u pretrčavanju, do onih koji zauzimaju nove pozicije. Ne prizivam krv, ali znam da bez toga u istinskoj borbi ne bi moglo. Ovde je sve previše mirno.

Šta dakle može da bude američki plan sa drmanjem svog najstarijeg klijenta na Balkanu? Neki su već upozorili da je moguće da se Crna Gora, gde je većina građana protiv NATO i gde se ulazak u članstvo ne može dogoditi u miru, hoće pacifikovati situaciju tako što će se opozicija pustiti na vlast ili primaći njoj u zamenu za pristanak za članstvo. Teško je biti siguran, jer dogovori će trajati sve do subote, ali to nije nemoguće. Međutim, nije dovoljno. Na ovom mestu možda bi bilo važnije postaviti pitanje da li je Đukanovićevim drmanjem počelo raspakivanje Balkana, pre nego što na njemu Rusi postanu nepomerljivi?

Da li to znači da treba biti ravnodušan prema Milovom padu ili da mu se valja suprotstaviti? Ne, makar onoliko koliko odbrana Mila ne može biti položaj na kome se može braniti bilo šta časno. Drugo, nemoguće je, bar sad, zamisliti novog lidera Crne Gore koji bi sa toliko manijakalne predanosti radio protiv Srba i Srbije. Osim toga, u opoziciji ima i časnih ljudi, makar koliko ih je bilo i u srpskoj pre 2000, što, ako ne više od toga, obećava političku borbu. Elem, treba pozdraviti Milov pad, ali ne treba se paliti na velika očekivanja. Samo to.

Na kraju, kakav uticaj će sukob u Crnoj Gori imati na Srbiju? Ogroman, pao Milo ili ne, bez obzira što se Beograd nije umešao u taj sukob, pa se i oglušio o Milove zahteve da ga ove nedelje podrži posetom na visokom nivou. Ali, bez obzira na sve, ništa od krupnih stvari koje se događaju u Crnoj Gori i Srpskoj ne može proći bez posledica u Beogradu. To je, međutim, priča za sebe, za sledeću nedelju.

(Novi Standard)

Check Also

TAJNE IGRE OKO IZBORA NOVOG SRPSKOG PATRIJARHA

Politikolog Cvijetin Milivojević ocenjuje da će izbor novog patrijarha SPC dovesti do novih podela u …