Home / TEMA DANA / Cvijanović otkriva: „Dosadašnje krize koje su tresle Evropu– od finansijske, preko ekonomske, do migrantske– biće luk i voda prema onom što sledi..“

Cvijanović otkriva: „Dosadašnje krize koje su tresle Evropu– od finansijske, preko ekonomske, do migrantske– biće luk i voda prema onom što sledi..“

zeljko-cvijanovic
Piše: Željko Cvijanović
Možda smo taman navikli da budemo ovce, ali u predstavi koja sledi će se tražiti vukovi

1.
Dok je Amerika na putu da se izbori sa šokom od pobede Donalda Trampa, koji joj se dogodio, za Evropu, kojoj će se tek dogoditi, to ne važi. Naravno, to je samo još jedan detalj koji ilustruje vitalnost Amerike i dekadenciju Evrope, koja ponovo više liči na raspadajuću Muzilovu „Kakaniju“ od pre sto godina nego na sebe od pre pola veka.

Iz te kakanijske vreće izmigoljila je i rezolucija Evropskog parlamenta, u kojoj je bilo umesno poređenje ruskih medija sa Islamskom državom. Ali ona ne ilustruje odnos Evrope prema Istočnom Carstvu, tek posredno pokazujući eksploziju straha i zebnje evropskih elita pred Trampovom pobedom. Sam centar te bedne rasističke rezolucije bio je jedan od onih evropskih sentimenata kakvi su kontinent umeli da zapljusnu uoči velikih katastrofa.

Da evropska muka bude veća, odlazeće američke elite ne pokazuju nameru da svoju odsudnu odbranu pred Trampom postave na Menhetnu, nego u Berlinu. A to će reći da su dosadašnje krize koje su tresle Evropu – od finansijske, preko ekonomske, do migrantske – biti luk i voda prema onom što sledi. Sa Fransoom Fijonom i Marin le Pen, kao najozbiljnijim predsedničkim kandidatima, Francuska će, po svoj prilici, dezertirati iz te besmislene odbrane, što će za početak uvećati nerazumevanje među najvećim evropskim centrima, u kojima Viktor Orban više nije usamljeni jahač na konju „neliberalne demokratije“.

2.

Dok američke elite svedoče o svojoj vitalnosti, a evropske o svojoj dekadenciji, srpske svedoče o svojoj neznavenosti. Ne može se drugačije opisati apel ovdašnjih liberalnih elita Saši Jankoviću da uđe u predsedničku trku. Jer uhvatiti se ukoštac sa problemima savremenog sveta godine 2016. sa Jankovićem isto je što i tražiti „poštenog komunistu“ da povede zemlju 1991. Rečju, jedno sasvim evropsko odbijanje da se razume Duh Vremena.

Na istom tragu je nezaobilazni primerak te neznavenosti Ivan Medenica, koji, sasvim paradigmatski, žali što još uvek živimo u zemlji u kojoj su identitetska pitanja još aktuelna, a ne kao u „razvijenom zapadnom svetu, gde su apsolutno apsolvirana“, zaboravljajući malu sitnicu: tektonske promene kojima prisustvujemo u svetu grupisanije su oko identitetskih pitanja nego oko hleba. Sličnih budalaština tek ćemo se naslušati, tepih je tek počeo da se izmiče.

Srećom, ovdašnje političke elite, šta god o njima mislili, nisu moronske koliko društvene. Zato je dobro što Srbija kao svoj evropski prozor otvara sve više onaj Orbanov, utoliko pre što se kroz taj prozor jasnije vide pitanja suvereniteta i identiteta nego integracija.

Naravno, događaji koji slede duboko će vremenom promeniti smisao evropskih integracija Srbije. Mantre Brisela o daljem proširenju više nisu više od odjeka davno izgovorenih reči. Vodeće evropske zemlje, pre svih Nemačka i Francuska, gube interesovanje prema zemljama kandidatima, bez mogućnosti da im posvete bilo kakvu pažnju, ni u političkom ni u ekonomskom smislu.

Ne treba sumnjati da će biti novih zahteva o ispunjenju „demokratskih standarda“, ali iza tih zahteva neće stajati nikakva ideja o integracijama, već samo nova posttrampovska zapanjujuća antiruska retorika Evrope. I, što je još važnije, iza tih zahteva neće više stajati ništa – ni štap ni šargarepa, samo eho jednog sveta koji je propadao mnogo brže od sopstvene spoznaje toga.

3.

Balkan, nažalost, neće izbeći političku krizu koja će pogoditi Evropu. Ali umor od evrointegracija i svest o tome da se EU u godinama koje dolaze neće širiti neizbežno će menjati koordinate balkanskih političkih elita.

Svest da se ta nepoznata sila koja menja stvari neće pojaviti povećavaće njihovu samosvest i odlučnost da te zemlje mogu da se oslone samo na sopstvene snage. Bez evropske, u punom svetlu će se pokazati i američka mantra o „evroatlanstskim integracijama“, kao drugo ime za predaju suverenitata pojedinih zemalja u ruke NATO, i ništa više od toga. Još jedna ispušena lula.

Iako će mnogo toga u njoj propasti, Evropa, naravno, neće. Ali će, na ivici recesije, ući u godine svog identitetskog i strukturnog samoispitivanja. Zemlje koje su uspeh tražile i razvijanju svog vazalnog identiteta, posebno onog koji se nudio da bude iskorišten protiv neposlušnih zemalja, ulaze u fazu nepodnošljive samoće, i u predstojećoj krizi neće imati mnogo šansi.

Zemlje koje su ovih decenija umele da sanjaju o svojoj slobodi dobiće priliku da svoju sudbinu u priličnom delu uzmu u svoje ruke. Da se razumemo, neće taj svet biti ni bolji, ni ugodniji ni humaniji, možda će čak biti i manje predvidiv.

Međuzavisnost zemalja i dalje će postojati, ali ništa više neće biti isto. Biće to svet u kome ćemo češće izgovarati imena pojedinih evropskih zemalja, a ređe ime kontinenta. Možda smo navikli da budemo ovce, ali u ovoj predstavi će se tražiti vukovi.

(Standard.rs)

Check Also

MIHAILO MEDENICA: KOLIKO JE TO KOSOVA I METOHIJE SRBIJI I VUČIĆU DOVOLjNO?

Šta je to, kako veliš Aleksandre Vučiću: “nikome sve- svakome dovoljno”?! Kompromis za koji se …