Home / TEMA DANA / Cvijanović otkriva hoće li biti rata: Ubrzavaju se dešavanja na Centralnom Balkanu.. Evo šta se dešava..

Cvijanović otkriva hoće li biti rata: Ubrzavaju se dešavanja na Centralnom Balkanu.. Evo šta se dešava..

Piše: Željko Cvijanović

zeljko-cvijanovic

1.

Dodatno ubrzanje na Centralnom Balkanu dovodi do toga da posmatračima sve češće ispod radara ostaju važni događaji i njihova tumačenja. Poput sastanka Upravnog odbora Veća za provođenje mira u Bosni, tela koje čine diplomate i predstavnici međunarodnih organizacija u Sarajevu. Od diplomata – gde je ruski predstavnik Ivancov branio srpsko pravo na referendum, dok su zapadni bili bez rezerve protiv – očekivalo se dugo natezanje i nastojanje da se dođe do zajedničkog saopštenja o referendumu koje bi, naravno, bilo rezultat konsenzusa. Uostalom, kad hoćeš konsenzus, šalješ diplomate.

Ali nije ga bilo. Sastanak je trajao kratko, ruski ambasador ga je napustio, objavljujući da nema dogovora, dok je ostatak Veća, koji su činili zapadne diplomate, izašao sa oštrim saopštenjem, osuđujući Srbe i podržavajući Sarajevo. Ako uprostimo stvari, u Veću su dominirale dve sile – SAD i Rusija. I to su bile dve suprotstavljene političke volje oko srpskog referenduma, nošene dvema najmoćnijim silama na Balkanu. Izostanak, čini se, čak i ozbiljnog pokušaja za dogovor može da upućuje na dve stvari. Prvo, da su njihovi stavovi bili toliko udaljeni da je obostrana procena bila da ne vredi gubiti vreme na približavanju, nego se brzo prešlo na preglasavanje Rusa i njegov izlazak sa sednice. I, drugo, da nijedna strana nije imala interes za približavanje stavova.

2.

Šta god da je od to dvoje po sredi, nije dobro. Jer, ako je jedna velika sila za sukob, a druga njoj suprotstavljena u temeljnom stavu nije, neke šanse da se sukob izbegne, još postoje. Ako su obe van raspoloženja za kompromis, tu je sukob izvestan. Da li sam u pravu, videće se brže nego što mislimo čim stavovi Beograda, s jedne, i Sarajeva i Zagreba, s druge strane, počnu još još više da se udaljavaju. Hapšenje hrvatskog špijuna, kao prvi ofanzivan potez Srbije u tim sukobu, svedoči o tome. U svakom slučaju, konflikt je trenutno verovatniji od dogovora, i priče u javnosti o fingiranom sukobu Srba i Hrvata privilegija su lakomislenih budala.

Druga škola mišljenja – koja kaže da bi krizu ugasilo srpsko igranje isključivo po zapadnim notama – nije samo budalasta nego je i opasna. Prema tom stavu, Srbija ne bi smela da bude oružje Rusije, koja bi se rado potukla sa NATO preko srskih posrednika u dubini zapadne teritorije, nego bi, ne ugrožavajući američku hegemoniju na Balkanu, svoje mesto morala da potraži u nekoj vrsti treće Jugoslavije, koja bi opet, kao i prethodna, bila pod kontrolom NATO. U taj projekat „balkanske stabilnosti“ Srbija bi u startu trebalo da investira svoje odricanje od Rusije, a onda bi već naši zapadni prijatelji imali sasvim odrešene ruke da odluče hoćemo li Srbi u to treće kozaračko kolo ući sa Vojvodinom ili bez nje, sa Srpskom ili banjalučkim kalifatom, sa ekonomijom ili netaknutim oranicama u mirazu. Ne sumnjam da će taj zavodljivi plan naći svoje pristalice, posebno među onima koji se sećaju da su pod Titom naše krave jele samo detelinu sa četiri lista i onima koji su nas posle Dejtona uveravali da je samo važno smeniti Miloševića i doneti Srbiji demokratiju, pa će albanski pokret na Kosovu izduvati kao balon.

Osim što je odvratan koliko i udaja za silovatelja, taj stav ne stoji i zbog jedne male činjenice. Jer nije problem Srba – jednako i u Beogradu i u Banjaluci – to što ne mogu da se odreknu ruske podrške, već oni ne mogu da se te podrške odreknu zato što već četvrt veka imaju problem sa zapadnim silama, koje stabilnost Balkana grade na političkoj, teritorijalnoj i svakoj drugoj dezintegraciji srpskog faktora.

3.

Kako ta stvar ukupno izgleda, možda je najbolje sagledati u novom odnosu Vučića i Dodika, koji se gradi povodom referenduma u Srpskoj. Razmatrajući stvar po površini, Dodik je, raspisujući ga, pogrešio. Naime, njemu je jasno da SAD podižu Bošnjake i Hrvate, destabilizujući Centralni Balkan i usmeravajući oštricu protiv Srba. Sarajevo i Zagreb nisu u prilici da u tom sukobu kalkulišu sopstvene rizike i dobitke – rizike će, veruje ta vrsta marionetske pameti, preuzeti Ameri, a dobitak je već u tome ako Srba više ne bude – nego se, po istorijskoj navici, povinuju volji zapadnog patrona. U takvoj situaciji, kad Srbi ne pretenduju na delove teritorije Hrvatske i Federacije BiH, već da zadrže ono što politički i teritorijalno već imaju, a i zbog mnogo drugih razloga, dominantan srpski interes je mir. Hrvatski i bošnjački, naravno, nije.

E sad, ako ti je interes mir, onda ne daješ nikakve povode za rat. Srpski referendum to jeste, ne kao neka objektivna politička kategorija – utoliko pre što Srbi imaju i konstitucionalno i političko pravo i na taj referendum i na svoj praznik – ali jeste u doživljaju njihovih neprijatelja i njihovih patrona. Naravno, ako bude rata, neće ga biti zbog referenduma, on neće poslužiti ni kao povod. Ali biće jedan u nizu faktora koji će služiti daljem produbljivanju sukoba. Uz važnu napomenu da obratno ne važi: odlaganje referenduma ne bi donelo smirivanje, nego bi se tražili novi razlozi i povodi. Isto onako kao što ni njegovo održavanje neće doneti korist Srbima.

4.

Tako stvar izgleda na površini. Ameri na Centralnom Balkanu igraju tvrdo i unekoliko predvidivo, kao svet koji je poslednji put tom teritorijom prošao kao kroz sir. Podržavaju svoje stare saveznike, istovremeno nudeći Srbima maglovite koncesije pod uslovom da postanu deo tog sveta, gde nije na prvom mestu ni ulazak u NATO, pa ni dalji teritorijalni ustupci, već samo odricanje od Rusa. Samo ta mala stvar. Bilo bi glupo na to ne pristati – čuje se od nekih analitičara, pa čak i u nekim koridorima vlasti. Ali i Dodik i Vučić sa Amerikancima mogu da rade šta hoće i koliko moraju. Jedino što ne smeju to je odricanje od Rusa, prijateljske sile koja nam, istinabog, ne može garantovati spasenje, ali će učiniti više od bilo koga drugog da nam u tome pomogne.

Do sada su Vašington i London Vučiću i Dodiku neprestano skraćivali manevarski prostor, dok im ga je, sa druge strane, Moskva neprestano širila, tako da se balans njih dvojice u jednom momentu sveo na ispunjavanje političkih zahteva Zapada i održavanje veza sa Moskvom. Po pitanju referenduma u Srpskoj, međutim, Moskva je zaigrala neočekivano tvrdo, čak bi se moglo reći tvrđe i od samog Dodika. I, sa te strane gledano, referendum je morao da ide.

5.

Odakle tako tvrd ruski stav prema referendumu, utoliko pre što, osim izvesne mobilizacije stanovništva, Srpska ne dobija mnogo njime, Rusija još manje? Možda su stvarno u pravu oni koji nas ubeđuju kako Rusi hoće da se posredstvom Srba potuku sa NATO u dubini zapadne teritorije? Možda, ali – od Gruzije, preko Ukrajine, do Sirije – Rusija nije izazvala nijednu krizu u kojoj je učestvovala, nego je sveki put reagovala na nju. Zašto bi Balkan bio prva? Možda znaju ono čega mi još nismo sasvim svesni: da je sukob neizbežan i da vremena za gubljenje nema? Možda je njihov nastup potreba da se Srbi za što kreće vreme prekale, prestanu da lutaju u geopolitičkim spekulacijama i sanjaju kako će uzeti rusku pomoć, a onda s njom otići na Zapad, gde bi nas S-300 sasvim dobro branio od ruskih aviona. Šta god da je, jedno je sigurno: i Rusi su zaigrali tvrdo.

6.

Uostalom, bilans Dodikovog referenduma biće sledeći: on zapadnog političara posle ovog više neće videti. A zašto bi ga i video, pitaće se oni čija pamet svet deli na heroje, izdajnike i ništa između, kad mu već godinama ne donose ništa dobro? Zato što, ako živiš na Balkanu a nisi za stolom, ako nisi u zapadnom političkom procesu, onda si njihova meta. Treća pozicija u politci ne postoji osim ako nisi Vladmir Putin, pa posle zapadnih sankcija organizuješ sopstveni politički proces. Iz ruske pozicije gledano, Dodik se referendumom konačno prekalio: spalio je sve svoje mostove prema Zapadu.

Zato za je Dodika pozicija Vučića i Nikolića – koji su po pitanju referenduma javno ostali uzdržani – svakako mnogo bolja nego da su ga bezrezervno podržali. Njihova uzdržanost, posebno Vučićeva, ostavlja ih u zapadnom političkom procesu, odakle će Srpskoj biti od pomoći. Naravno, i Vučić je u tom procesu pretrpeo štetu – iz ofanzivne pozicije, u kojoj mu se otvorilo da danonoćno zasipa Brisel pitanjima zašto tolerišu agresivno ustaštvo u Hrvatskoj, moraće bar neko vreme da odgovara na pitanja zašto nije zaustavio Dodika, što se jasno videlo u danima kad je sa Zapada sva odgovornost za referendum u jednom momentu bila lepljena za njega.

7.

I Dodik je, sa svoje strane, od koristi Vučiću i Nikoliću: ako uspe da se zadrži na vlasti pre raspleta, to je neka garancija da neće Srpska spaliti svoje mostove sa Zapadom da bi ih potom Srbija spaljivala na suprotnoj strani. Dodik je bacio sidro za sve nas, i zato je važno da preživi, kao što je važno da se Vučić odupre pritiscima da ga ruši, utoliko pre što će ti pritisci sad biti jači od onih za Kosovo.

Rečju, osnov za razumevanje između Vučića i Dodika nije samo pitanje odanosti Srpskoj, već jedna vrsta posebne identifikaciije. Naime, Dodik bi morao da razume Vučića i njegovu današnju poziciju budući da je i sam bio u njegovoj koži, zaobilazeći i isporučujući zahteve Zapadu, dok je strpljivo gradio odnose sa probuđenom Moskvom iz pozicije zapadnog klijenta. Sa druge strane, i Vučić bi morao da ima razumevanje za Dodika jer neće proći mnogo, a i sam će kao Dodik biti isključen iz zapadnog političkog procesa, posle čega će se naći na meti i kad će morati još suptilnije nego danas da osluškuje signale koji dolaze iz Moskve.

Iako nije vreme da se pravi presek situacije oko referenduma, raspored srpskih aduta ne izgleda rđavo: i Dodik, koji je referendum raspisao, i Vučić, koji ga nije zaustavio, ostali su lojalni prvoj liniji srpske međunarodne podrške – Rusiji. Istovremeno, Vučić je ostao prisutan u zapadnom političkom procesu, i to učešće još će neko vreme Srbima moći da kupuje vreme za izbegavanje ili bar odlaganje sukoba. Koliko je to važno, najbolje govori činjenica da je Srbija danas za sukob – pre svega zahvaljujući pokretanju namenske industrije i najavom o isporuci ruskog oružja – spremnija nego pre dve godine. Jednako tome, činjenica je i to da još uvek nije spremna i da će za dve godine biti spremnija no danas. I to su činjenice, a sve drugo je spisak lepih želja, očaj, bes i kurčenje.

(Standard.rs)

Check Also

SRPSKI ANALITIČAR: UBEDLJIVA POBEDA BORISA DŽONSONA U BRITANIJI I “BREGZIT” SRUŠIĆE EU

Pobeda Borisa Džonsona na izborima u Velikoj Britaniji i ubrzan „bregzit“ uticaće na slabljenje EU, …