Home / TEMA DANA / Cvijanović otkriva: Srbija je u predratnom stanju..!

Cvijanović otkriva: Srbija je u predratnom stanju..!

zeljko-cvijanovicŠest pozicija koje će Srbija morati da po svaku cenu brani sa novom vladom

1.
Jedna loša i jedna dobra vest. Loša je da je, koliko god mediji i analitičari to krili od građana i sebe, racionalno i smisleno na Srbiju gledati kao na zemlju u predratnim okolnostima, a ne kao na zemlju u razdoblju posleratne konsolidacije, kako bi u Vašingtonu i Briselu voleli da vidimo sami sebe. Rečju, Srbija je u predratnom, a ne u posleratnom stanju.

Dobra vest je da je njena vlada, iako kasneći, toga postala duboko svesna. Da nije tako, ne bi bilo potrebe da joj se najavljuje Bajden, prvi vašingtonski ekspert za uvrtanje ruku, nego bi posao obavili Nulandova i Keri; ne bi Medvedev bio među prvim gostima vlade, sa namerom da opipa koliko su joj ruke snažne da podiže teške stvari i završava ranije dogovore; ne bi Vučić obilazio i ojačavao vojne specijalce u Pančevu umesto da otvara firme i kilometre autoputa.

Ne bi ni Nebojša Stefanović iz Banjaluke najavljivao zajedničku vežbu antiterorističkih jedinica Srbije i Srpske. Naravno, da nije tako, ne bi se iz prestonice RS ni obračunavao sa Bakirom Izetbegovićem, utoliko pre što je ovaj imao i jačih provokacija od posete Novom Pazaru, ali teško da ih je imao u atmosferi kad je regionalna politika ovoliko natopljena benzinom.
2.
Naravno, atrofirana srpska javnost i njene elite imaju druge prioritete – uglavnom sebe, uz večito pitanje: gde smo mi tu – tako da jedva i da primećuju šta se zapravo događa. A, i kad primete neko komešanje na potezu Zagreb – Sarajevo – Beograd – Priština – Skoplje, tad kapitalni primerci naše javne scene nadmeno konstatuju kako smo svi mi sa tog poteza nekako neprilagođeni i odmah grade svoj izvežbani optimizam na nadi kako nam „međunarodna zajednica“ valjda neće dozvoliti da se potučemo. Svašta!

Rečju, prilike su da se između pete i šeste kolone u Srbiji gubi svaka razlika: prvi neće braniti nikakvu Srbiju; drugi bi branili svaku, ali Vučićevu, eto, ne mogu. A sad, što je ova Srbija koja je napadnuta Vučićeva, a ne nekog pristojnijeg tipa, šesta kolona žali slučaj…
3.
Naravno, dobar deo te „međunarodne zajednice“ – čija racionalnost i moralna superiornost bi trebalo da spreči atavistične Balkance da isuču „nože pozlaćene“ – zauzet je sopstvenim demonima, i ni malo se ne libi da nam ih izruči u dovoljnom broju.
Uostalom – ne moraš da je voliš, tek nije lako gledati nekad veliku Francusku položenu na leđa pod terorizmom, u kojoj banku i dalje drži Bernar-Anri Levi.

Dok se ovaj nadmeni evropski petokolonaš pretvara u portparola terorizma, tvrdeći kako se sad „svaki ubilački ološ krije iza imena ISIS“, pravi gorući problem Zapada smešta negde između „izdajnika“ Trampa i „ubice“ Putina. Francuska, rastočena političkom dekadencijom, svoje okupatore danas gleda preplavljena divljenjem i kompleksom inferirornosti, u dlaku isto kao naciste 1940. S tom razlikom što je onda De Gol uspravljao Francusku sa talasa BBC, iste one stanice koja danas Levija, avaj, predstavlja „najvećim filozofom današnjice“.

Doskoro (policijski) dobro branjena, načeta je i Nemačka, čiji zvaničnici šalju kritične poruke o nenavođenim ludacima kao vinovnicima terorističkih napada. U zemlji koja je svetu dala Karla Šmita, danas ne postoji ni toliko „koncepta političkog“ da bi mogla da glasno prepozna neprijatelje svoje države, nesposobna da odgovori ni na najjednostavnija pitanja. Na primer, kako to da su svi nemački ludaci od 1945. do danas bili kontrolisani pijući svoje lekove, da bi svi prestali da ih piju u jednom danu i eksplodirali u samo jednoj nedelji?

Na drugoj strani okeana – čak i ako ne pobedi u novembru – Donald Tramp biće zapamćen kao neko ko je samom svojom nezgrapnom pojavom precizno raskrinkao ne samo vrednosti postseptembarskih američkih elita već i njen dijabolični pogled na budućnost sveta. Naime, govorio je Tramp u svojoj kampanji svakojake sirovosti i o izbeglicama, i o Meksikancima, i o muslimanima, i o ženama, i bio napadan zbog njih.

Ali, tek kad je izgovorio jednu dvosmislicu o NATO – daleko ispod svojih standarda grubosti – tek kad je blago najavio da stvari sa tim vojnim savezom neće moći da idu kao do sada, tog momenta celo globalističko nebo sručilo mu se na glavu. Taj svet, koji je istoriju ideja zadužio i takvom besmislicom da je izdaja u demokratiji nemoguća, začas je odbacio svoje ljudskopravaške magle, naprasno se očistio od svojih frazetina o govoru mržnje i nije prošla ni nedelja dana, a gotovo svako ko do sebe drži kao do dela američkog establišmenta Trampa je opisao na isti način – kao „izdajnika“.

4.
Taj svet Srbiji ne može da garantuje ni mir ni bilo šta; to je svet toliko sagorelih osigurača da ni sebi ne može da garantuje ništa što i malena Srbija ne bi mogla sebi. U takvom svetu, naravno, postoje i kalkulacije i ideje, postoji sve što bi moglo da ga čini normalnim i udobnim, ali ne postoje verodostojne projekcije budućnosti, povezane čvrstim unutrašnjim kauzalitetom.

Takav svet oko sebe haotično proizvodi i širi konflikt, a ne red; on oko sebe seje minska polja, on proizvodi ekstremne opasnosti. Šta Srbija može u takvim prilikama?
Više nije dovoljno praviti se mrtav, što je proveren metod ovdašnjih „realpolitičara“ i večitih kupaca vremena. Prostor u kome se nalazi Srbija sve je manji, mesta za manevar nema mnogo i ta pozicija mora se braniti. Isto tako, iako tvrdo veruju kako dolazi trenutak istine koji će im dati za pravo, dobro je ne slušati glupake sa obe strane političkog spektra, koji ne umeju drugo nego da kažu kako se više ne može sedeti na dve stolice.

5.
Srbija – gledano prema prioritetima, na prvom mestu – ne sme da ustane sa ruske stolice. Rusija nije niti će biti garant srpske bezbednosti, ali jeste njen glavni, nezamenjivi i jedini krupni faktor.
Drugo, Srbija ne sme da postane isključivi geopolitički Zapad, što će reći i NATO i EU. Iako je to pozicija koju ovako ili onako zagovara većina srpskih elita, na njeno glavno pitanje niko od njih nije odgovorio.

Dakle, da li Vašington i London dve i po decenije politički, društveno i teritorijalno razaraju Srbiju da bi je jednog dana primili kao poštovanog člana svoje zajednice? Naravno, kada naše prozapadne elite zagovaraju takvu poziciju, one samo pokazuju koliko su tragično ostale na fonu jugoslovenske geopolitike, koja je dijamentralno suprotstavljena srpskoj.

Treće, Srbija ne sme da ustane sa stolice na kojoj piše „neutralnost“, jer joj to najpre garantuje da neće u miru kapitulirati pred NATO, koji nije samo nekadašnji agresor na Srbiju nego i budući. Uostalom, agresivno i proustaško ponašanje Hrvata prema Srbiji nije deo njihove evropske, već njihove NATO agende. Bez obzira na to što je neophodno da se snabde ruskim oružjem, Srbija mora da zadrži neutralnost i u odnosu na tu stranu, budući da bi svaki ulazak u otvoren vojni savez sa Rusijom terao Srbiju na regionalni zahvat, što je, izvan zaštite srpskog naroda u regionu, veoma rizično u okolnostima kad se nalazi duboko u pozadini NATO sveta.

Četvrto, mnogo više nego kad je u EU vladalo blagostanje, Srbija danas ima razloga da se identifikuje sa sudbinom evropskog sveta. Naime, najvažniji problemi Srbije i Nemačke gotovo su identični; mnogo sličniji nego, recimo, problemi Srbije i Rusije. Na kraju, geopolitički smisao Bregzita sastoji se u tome što Velika Britanija uoči nultog časa svoju sudbinu ne identifikuje sa evropskom (već protiv nje), i što su, taman za toliko koliko je Britanija otišla van Evrope, Srbija i Rusija zakoračili u nju.
Peto, Srbija mora učiniti sve kako bi ojačala svoje poslove sa Kinom, budući da je Kina jedina velika zemlja investitor koja Srbiju vidi na putu svog strateškog, a ne sporadičnog investiranja. Rečju, to jesu poslovi na kojima se gradi ekonomska budućnost zemlje.
6.

I, konačno, šesto: uz SAD i Siriju, ne vidim pored Srbije treću zemlju koja bi morala da sa toliko interesovanja posmatra budući razvoj odnosa Rusije i Turske. Ukoliko taj odnos uspe, imaće, uz podršku Irana, perspektivu najvećeg pravoslavno-muslimanskog saveza u istoriji. (Da je, recimo, takav savez postojao pre skoro hiljadu godina, verovatno bi se o Krstaškim ratovima drugačije pisalo.

Uzgred, pravoslavce kao drugu najveću žrtvu tih ratova, po pravilu, ne pominju zapadni, već muslimanski izvori.)
Ukoliko dakle dve zemlje pronađu modus vivendi u Siriji, postoje ne mali izgledi da će ga postići i na Centralnom Balkanu. Iako je Erdogan ojačan, Turska je vojnim udarom oslabljena i ne može se ovde pojaviti bez partnerstva ili sa Rusijom ili sa SAD. Ako se pojavi sa Rusijom, to će, na jednoj strani, biti ozbiljna sila, dok će, na drugoj, moći da pacifikuje odnose Srba i Bošnjaka. Koliki je značaj toga, biće jasno ako se jedna stvar ima u vidu: bez sukoba Bošnjaka i Srba nema rata na Centralnom Balkanu; Hrvati neće krenuti sami; Albanci, ako bi nešto pokušali, rizikovali bi savez pravoslavnih zemalja kojima su okruženi i protiv koga bi mogli da izgube sve što im je dato u poslednjih 15 godina.
***
I to su pozicije koje će sa novom vladom morati da brani Srbija. Njihovo definisanje, koje se događalo tokom predugog formiranja vlade, konačno je završeno. Onaj kome te pozicije nisu dovoljne, moraće da se izbori za njih, pa onda da traži više; onaj kome je to previše, morao bi da zna da je ispod toga samo dubok ponor i ubrzavanje rastakanja. Ispod toga nema ni Srbije ni Srba.

Željko Cvijanović

 

Check Also

GENERAL DELIĆ OTRIVA: MORAMO BITI SPREMNI, KOSOVO ĆE BITI REŠENO VOJNO! EVO ŠTA SE DEŠAVA..

General Božidar DELIĆ, poslanik u Narodnoj skupštini Kako Rusi kažu, ja sam borbeni general. Hteo bih sa …