Cvijanović: Srbiju je već zahvatio vrtlog sukoba Amerike i Rusije.. Zapad sprema njen slom.. Evo šta se dešava..

Piše: Željko Cvijanović

Ni za Ruse ni za Amere Srbija nije u redu najvažnijih država. Ali, kad se reči „Srbija“ pridruži „NATO“, akcije Srbije rastu.

1.

Očekivano: Rusi i Ameri su zaoštrili. Ali ne u Siriji, gde su, naprotiv, omekšali; ne ni u Ukrajini, gde će se hunta na neodređeno vreme baviti samo sobom.

Zaoštrili su na Balkanu, u Srbiji, i to je, koliko me oko služi, trenutno jedina tačka na globusu gde su na obe strane njihovi kapaciteti za konflikt (naravno, posredan) na uzlaznoj putanji.

Koliko prošle nedelje, činilo se da je Vučić imao uspeha sa Mekejnom i da je, prinevši kao žrtvu jedan dugačak korak Srbije prema NATO, rešio bar deo svojih problema s Amerima. Čak se i Kurirumirio, a Mekejn govorio o vojnoj neutralnosti Srbije gotovo kao da razume o čemu se radi.

2.

A onda je u napadu američkih aviona došlo do ubistva Jovice Stepića i Slađane Stanković, dvoje otetih srpskih diplomata u Siriji. U preovlađujućim prozapadnim medijima sve je bilo spakovano da kao krivci vise Ivica Dačić i ambasador Potežica.

U Srbiji niko osim Dačića – a i on u samoodbrani – nije pominjao američku krivicu.

To će reći da u ubistvu srpskih diplomata, koliko god to apsurdno zvučalo, nije bilo mnogo prostora za konflikt; bilo je sasvim dovoljno da Ameri izbace nešto iz svog arsenala sažvakanih besmislica poput „kolateralne žrtve“, „nismo znali“ ili „shit happens“, i šta bi Srbi drugo nego da klepe ušima i nastave dalje.

Pa još da su promrmljali neko nemušto sorry, ne verujem da bi im globalni ugled pao, posebno ne posle miliona mrtvih na Bliskom i Srednjem Istoku, kao što ne verujem ni da bi se posle toga među Srbima našao Kraljević Marko da ih pozove da ubicu iz aviona privedu zakonu.

Ozbiljan zaokret, međutim, dogodio se kad su američki politički spikeri saopštili da diplomate uopšte nisu nastradale u avio-udarima, već da su pre toga bili mrtvi i da su do takvog zaključka došli videći fotografije poginulih u libijskim novinama.

Dodatni problem predstavlja to što su Ameri izneli svoju tezu u momentu kad su već bili poznati nalazi i libijske i srpske obdukcije, koje su obe utvrdile da su dvoje Srba ubijeni u raketnim detonacijama.

libija-srpski-drzavljani Slađana Stanković i Jovica Stepić

3.

Naravno, stvar se zakotrljala prema prema novom brutalnom poniženju Beograda, i to bez preke potrebe da tako bude. Preostalo je samo da potvrdimo da su Ameri kadri da izvuku pouzdanije zaključke gledajući novinske fotografije nego Srbi vršeći obdukciju.

Toliko da progutaju nisu mogli ni Srbi, stvar se zategla do mere da je Vučić u jednom momentu shvatio da je ugrožen „pozitivan trend u razvoju odnosa sa SAD“.

Šta se dogodilo za samo nekoliko dana? Da li je neko nečim izašao iz dogovora, ne mogu da znam. Šta god da je bilo, međutim, upućuje na sličan zaključak.

Velike sile o svojoj politici prema malim ne odlučuju svaki dan. Odluku obično donesu jednom, a onda rade sve da bi je provodili.

Taktičkih odluka koje ne doprinose tom cilju odriču se lako i u hodu, ne obazirući se na to da li su one možda proizvele i neke obaveze prema malima.

Prevedeno na srpski: ne bi me začudilo da je u Stejt departmentu dogovor Vučića sa Mekejnom protumačen kao uspeh ovog prvog, da je time kupio malo vremena za sebe i Srbiju.

Prevedeno na sasvim jasan srpski: u trenutku kad je Crna Gora gotovo sasvim slomljena, kad se odlaganjem makedonskih izbora još jače priteže zavrtanj na Skoplju, ni Srbiji ne može biti dato da kupuje vreme. I Srbija mora biti slomljena.

4.

Novina je, međutim, pritisak iz Moskve. Iako su u prvim reakcijama na ratifikaciju sporazuma sa NATO i Aleksandar Čepurin i Marija

Zaharova delovali dosta pomirljivo, čini se da je u međuvremenu i iz ruskog ministarstva diplomatije stigla direktiva o zatezanju.

Nedugo zatim Čepurin je dosta rezolutno rekao da ne postoji nijedan razlog da Beograd ne potpiše sporazum sa Moskvom o humanitarnom centru u Nišu, i to već tokom aprilske posete Dmitrija Medvedeva.

Zaharova je posle ubistva srpskih diplomata oštro izjavila da NATO, uvlačeći Srbiju u sebe, nameće žrtvi stokholmski sindrom, dok je Čepurun jednako oštro od Amera zahtevao da isplate odštetu porodicama ubijenih srpskih diplomata.

Od tada nema dana da neki ruski funkcioner ne pomene kako je vreme da Srbija sa Rusijom potpiše ugovor o centru u Nišu.

Možda je najdalje u pritisku otišao zamenik predsednika Dume Sergej Železnjak sa inicijativom da istog dana kad se u Srbiji budu održavali izbori bude raspisan i referendum o NATO.

Za tu inicijativu Železnjak je uspeo da pridobije i nekoliko ovdašnjih nacionalnih stranaka, koje sad tu ideju šire preko dostupnih im medija.

Dva su problema sa tom inicijativom: iako bi ideju o referendumu o NATO svakako valjalo podržati, njeno vezivanje za izbore drastično bi povećalo ionako visok stepen društvenog konflikta koji izbori nose.

Stvar može biti opasna, i zato je bolje referendum i izbore razdvojiti. Drugi problem je u tome što Železnjak, koji poslednjih meseci dosta prati Balkan, nije čovek prva dva ešalona ruskog establišmenta i što se njegova inicijativa dosta razlikuje od oficijelne ruske politike.

Elem, ako je nastupio kao samostalan strelac, ni po jada, ali, ako je političar srednjeg kalibra iskorišćen da bi se formirala alternativna ili paralelna ruska politika prema Srbiji, to za Srbiju ne može biti dobra vest.

5.

Šta se dakle događa i šta će biti sa ruskim centrom u Nišu. Koliko znam, taj ugovor je na Vučićevom stolu već više od godinu dana. On nije odbijao ugovor, ali je tražio vreme i dva puta odložio njegovo potpisivanje.

U ovom momentu aktuelan je dogovor da stvar bude potpisana u aprilu, kad Medvedev bude u Beogradu.

E sad, na stranu da li Rusi Vučiću veruju ili ne, tek, posle ratifikacije sporazuma sa NATO, još jedno odlaganje srpsko-ruski ugovor bi učinilo potpuno deplasiranim. Rečju, sad ili nikad.

Tako podignuti ulozi potrošili su rusko strpljenje i njihov pritisak treba čitati kao obezbeđivanje da ovaj put stvar neće biti odložena.

6.
Da se razumemo, ni za Ruse ni za Amere Srbija ne spada po važnosti u prvi red država. Kad se, međutim, reči „Srbija“ pridruži reč „NATO“, i za jedne i za druge akcije Srbije drastično rastu.

Za Amere Srbija u NATO bila bi najslađi mogući plen, koji bi direktno odredio i sudbinu svih zemalja Centralnog Balkana.

Za Rusiju, to bi bila neka vrsta istorijskog poniženja da, u trenutku kad njena globalna moć raste, ostane bez jedinog prirodnog i istorijskog saveznika izvan ruskog sveta, retke zemlje koja je uvek rasla kad je rasla Rusija i padala na kolena kad je padala Rusija.

I baš zato, koliko god se trudila da ostane izvan sukoba velikih, oni je u taj sukob uvlače, i Srbija postaje mesto novog zaoštravanja.

Sasvim konkretno, potpisivanjem sporazuma sa Rusijom, sa svim onim što on povlači, Srbija će povećati kapacitete svoje neutralnosti i svoje samostalnosti, preteći da na Balkanu ponovo bude ono što je bila ceo 19. vek – virus slobode.

Ameri se s tim neće lako pomiriti, i zato je važno da Srbija bude slomljena u kratkom roku, možda i pre nego što Vučić dođe u priliku da bilo šta potpiše sa Medvedevom.

Ako ne potpiše, Rusi će umeti da razumeju poruku. Srbija će dospeti u fajl u kome je već zaapisano ime Crne Gore. Neće biti više nikog ko će stajati na putu realizacoje one pomenute odluke Amera o Srbiji.

Postoji li neko srednje rešenje, nešto što bi moglo da zadovolji i jedne i druge? Vidim da ga Vučić traži, ali lično ga ne vidim ni u mašti.

7.
Ima tu još jedna stvar.

Kao što važnost Srbije i za Ruse i za Amere raste ako se ukrsti sa NATO, slično je izgleda i sa Srbima. I njima važnost Srbije raste ako se uz nju pomene NATO.

Rečju, kao što su pokazale ulične demonstracije prošlog vikenda i generalno raspoloženje Srba, ne postoji legalan način da Srbija uđe u NATO.

Na srpskom: Srbija u NATO može ući samo ako prvo NATO uđe u Srbiju; a NATO u Srbiju može ući samo preko neke vrste proksi sukoba (unutrašnjeg ili regionalnog).

Dakle, nema ulaska u NATO bez sukoba, jedno bez drugog neće ići. A, ako to znam ja, NATO zna i mnogo bolje i mnogo više. I to je najveći aktuelni rizik za Srbiju.

E sad, o NATO će se ovde govoriti još dugo, on neće skoro sići sa liste najvažnijih srpskih tema. Kako se vidi, ta tema u duboku zavetrinu gura sve one proNATO stranke levo od naprednjaka, a centar društvenog sukoba izmešta, sa jedne strane, unutar SNS, a, sa druge, između SNS i desnice.

vucic zorana vlada ljajic rasim vujovic

A to će reći da bi uspostvljanje neke vrste razgovora – da ne kažem razumevanja – na toj tačci, makar ne javnog, drastično smanjilo kapacitet za unutrašnji sukob, osim što bi povećalo kapacitet za odbranu zemlje u slučaju regionalnog sukoba.

I ne samo to: postojanje tog vektora između dve političke grupacije, po definiciji, unapređuje smisao pojedinačnih politika svake od njih.

Znam da i među naprednjacima i na desnici vrvi od nepojamnih budala, koje okom muve vide samo fragmente, i to samo one za koje su neposredno zainteresovane.

Ali ima i sveta koji je u stanju da vidi celinu, i na tom svetu – pre svega onom na vlasti, jer kod njega su i nož i pogača – stoji velika odgovornost u teškim danima koji dolaze. Davanje diplomatskog statusa Rusima u Nišu moglo bi da bude polazna tačka tog razgovora.

8.
Kad Sonja Biserko kaže da bi NATO, EU i domaće prozapadne snage morali da pomognu Vučiću da se „odupre ruskim pritiscima“, ona upravo govori da do tog dijaloga nikako ne sme doći, već da se između Vučića i desnice mora podgrevati sukob, u kome će on njih gurati u iracionalnost, a oni njega prema Sonji. A Sonji treba verovati, bar u tim stvarima.

Na kraju, tradicionalni problem naših vladara i pretendenata na presto bio je u tome što su i jedni i drugi redovno više zazirali od nekih „engleza“ nego jedni od drugih.

A, kad su se skidale glave, tradicionalno su to radili jedni drugima; „englezi“ su tu samo trljali ruke, čak i bez potrebe da ih posle obezglavljivanja operu.

(Standard.rs)