Cvijanović: „Veliki događaji u Srbiji počeće već ovog meseca..!“

Piše: Željko Cvijanović

Veliki događaji u Srbiji počeće već ovog meseca i, pre nego što prihvatite stav čaršije o njima – mislite, mislite, mislite

1.

Časni Majkl Kirbi rekao je da Amerika ne radi o glavi srpskoj vladi, nego je on samo zalegao za ovdašnju slobodu medija, za koju se, kaže, zalagao još kad je „bio dete“. Dakle, gde bi Amerika atakovala na vladu koja i tako ispunjava sve njene zahteve, nagoveštava Kirbi, zatim u horu izvikuju lokalni podlaci, a kao pesmicu ponavljaju lokalni glupaci. Naravno, to je samo početak.

Narednih meseci u Srbiji će se, kao prosuto perje, širiti opšta pojmovna zbrka, gde će svako ko pokuša da zaista sagleda stvari – i ustvrdi da se ovde ništa, od politike i ekonomije do kulture i medija, ne može sagledati izvan uloge zapadnih sila i njihovih službi – biti dočekan omalovažavajućim „CIA, snajka, CIA“. Kao da je CIA humanitarna organizacija, a mi, pregaženi teorijama zavere, tvrdoglavo verujemo da je nešto drugo.

Naravno, ta vrsta pojmovne zbrke dolazi sa prozapadnog i liberalnog pola ovdašnjeg javnog prostora, od istih onih koji su nas, lakoćom svojstvenom samo njima, onomad ubeđivali da Kosovo neće da izađe iz Srbije, već da se Albanci samo bore za malo više slobode, potom da se Milo Đukanović ne otcepljuje od Srbije, nego od Miloševića, i napose kako zapadne sile od Srbije hoće da naprave moderno i stabilno društvo, dok problem pravimo mi, koji se tome nerazumno otimamo.

2.

Drugi korpus pojmovne zbrke radiće na tome da Srbiji iscrta Vučića, takvog i tolikog da se od njega ne vidi Srbija, taman onako kako se onomad crtao Milošević i kasnije Koštunica. Rezultat toga biće da se svako ko pored Vučića i dalje bude video Srbiju diskvalifikuje kao beznadežni vučićevac, što će, kako se stvari budu odvijale, zadesiti i one koji istrajavaju na tvrdnji da najveće probleme Srbije ne prizvodi njena vlada, već njeni zapadni neprijatelji.

Konačno, treći korpus pojmovne zbrke ticaće se priča „iz poverljivih izvora“, koje za sada ostaju na pragovima javnog prostora. Prema nekim od tih konfabulacija, na primer, sastanak Putina i Vučića završen je punim fijaskom, i ta priča, nadevena prikladnim detaljima, nastavila je da se širi mrežama, čak i pošto je srpska strana potvrdila zadovoljstvo susretom, dok je ruska čak govorila o najsadržajnijem sastanku u poslednjih nekoliko decenija.

Prema drugim konfabulacijama, sve što će se naredne godine događati na Balkanu biće stvar dogovora Rusa i Amerikanaca, koji su se složili da sa vlasti odlete Gruevski, Đukanović, Vučić i Dodik, posle čega će sve da procveta. Naravno, smisao takvih priča, koje se odašilju iz centara zaduženih za to, je dvojak. Najpre bi trebalo Srbiji objasniti kako su Đukanović i Vučić jedno te isto, u čemu se već istakla jedna ovdašnja škola mišljenja vezana za Kurir i televiziju N1, a ni Dodik nije daleko od toga. Drugi cilj takvih priča – dogovor Rusa i Amera – jasno će nas voditi zaključku da nam Rusi baš i nisu prijatelji koliki se predstavljaju, dok nam, sledstveno tome, ni Ameri ne mogu biti toliki neprijatelji, koliko mislimo da jesu.

3.

Pojmovnu zbrku pratiće adekvatan haos na javnoj i političkoj sceni. Posle nekoliko godina, u kojima je izgledalo da je Srbija legla, ponovo su među nama hibridi nevladinih organizacija i medija, koji za pare već poznatih zapadnih fondacija (NDI, Soros, Rokfeler) uvode red u Srbiju, za koju su valjda i sami bili zabrinuti još dok su „bili dete“.

Za isto vreme valja očekivati i završetak započetog preformatiranja postojećih organizacija i stranaka, pravu poplavu novih i najneverovatnije saveze i sukobe među njima. Ući će pare, trgovci uticajem dobiće krila, i mnogi od tih svata biće sve sem oniog za šta se predstavljaju. Ne, cilj toga neće biti proizviđenje novih političkih lica i snaga, već atak i zatiranje svakog kredibiliteta na javnoj sceni, uz tome obrnuto srazmernu proizvodnju haosa.

Nije naodmet reći da će dobar deo tih organizacija biti „patriotskog“ i „proruskog“ karaktera, taman za onoliko za koliko je srpska vlast ranjivija sa te strane nego sa krila moralno i politički bankrotiranih prozapadnih stranaka i organizacija. Elem, biće to velika zbrka koju će, rekoh, realizovati najpokvareniji među nama, dok će je po kapilarima društva širiti najbudalastiji, cele legije ovdašnjih ambicioznih korisnih idiota.

4.

Stvari će tako izgledati, a šta će se zapravo događati? Razdirana migrantskom krizom, koja se pretvara u unutrašnju političku krizu, Nemačka više ne može da predvodi čak ni oslabljenu EU. Istovremeno, EU, sa sve Nemačkom, nije uspela da usisa Centralni Balkan, izgubila ga je, i to je trajno stanje. Današnje integracije na svim stranama samo su inercija, izbegavanje posledica suočavanja sa istinom i odblesak ugašene zvezde.

Uostalom, pogledajmo lidere tog dela Balkana i pokušajmo da razumemo procese koji se odvijaju. I Gruevski, i Dodik a danas i Vučić, svaki od njih na vlast je došao kao zapadni klijent, i svaki od njih je – ko pre ko kasnije – pod pritiskom događaja i procesa svoju prvobitnu poziciju doveo u pitanje. Sa druge strane, nije li deo gotovo izvesnog poraza Mila Đukanovića sadržan i u tome što je u poznoj fazi svoje vladavine svoju politiku sveo isključivo na zapadnu paradigmu; nije li deo posleratne tragedije bosanskih muslimana u tome što su njihove elite beznadežno prozapadne, a pastva zdravo antizapadna?

Pad Angele Merkel ozvaničiće konačan kraj balkanskih integracija, završetak nastojanja da se rastući ruski uticaj na tom prostoru zaustavi tim istim integracijama, i njima adekvatnim „reformama“, odnosno usisavanjem perifernih ekonomija iz nemačkog centra.

5.

To je istovremeno i kraj nastojanja da se ruski uticaj i kineski novac zaustave na vratima Balkana političkom integracija i ekonomskim kolonizacijama. Ostalo je da se još pokuša silom. A, govoreći o sili – tvrdoj i mekoj – uvek govorimo o Americi.

Rušenje Briselskog sporazuma u Prištini teško da može biti u službi stabilizacije Centralnog Balkana. Još teže je zamisliti da je reč o samoinicijativnom aktu Jahjage, kojoj nisu klimuli glavom iz Vašingtona. Rečju, otvaraju se pitanja, poput onog da li je Vašingtonu važnije nezavisno Kosovo ili balkanski haos? Zatim hoće li biti moguće oposliti aprilske izbore u Makedoniji bez otvaranja novog kruga duboke krize, uz pretnje nasiljem i terorizmom? Zar neće decembarsko izjašnjavanje NATO o prijemu Crne Gore – kakvo god da bude (a čini se da je Podgorica dalje od poziva nego što je bila pre mesec dana) – dovesti tamo do novih još opasnijih sukoba? Ima li Bakir Izetbegović ijedan realan adut pred svojim građanima sem napada na Dejton i likvidacije Dodika i Republike Srpske? Nisu li događaji oko Kurira i nastupi starog američkog klijenta Vesne Pešić – koja danas govori o „profašističkim falangama“ vlasti, a prethodno je slično govorila o Koštunici i Miloševiću – početak formiranja opšteg fronta protiv Vučića, koji nije opasan po tome što je protiv Vučića, već po tome što će se odvijati po liniji starih jedva zaceljenih opasnih društvenih podela?

6.

Do proleća će Centralni Balkan biti toliko natopljen benzinom da će svaka ambiciozna budala sa upaljačem u džepu biti geopolitički faktor. A na proizvodnji budala se, kako vidimo, radi ozbiljno i serijski, kao na proizvodnji bombi. E sad, dobro je što je Vučić primio borbu, što je u intervjuu Sputnjiku prvi put izašao sa izmenjenom definicijom naših prijatelja i što je kao gotovu stvar najavio posetu Rogozina kao čoveka sa kojim će se realizovati dogovori sa Putinim. Takođe je dobro što je svestan regionalne situacije i što nastoji da neutrališe svaku mogućnost i šansu za sukob tog tipa.

Sa druge strane, međutim, loše je što sa jednakim elanom i umešnošću ne zatvara prilike za unutrašnji sukob, koji bi za Srbiju u ovom momentu mogao da bude čak i pogubniji i izgledniji od spoljnjeg. Istovremeno, veoma je loše što javno govori o opasnosti koja Srbiji preti od delovanja zapadih sila, a ne čini ništa da široko mobiliše sličnomisleće organizacije i društvo oko vrednosti države, građanstva i nacije.

Jer najveći problem će biti ako se sukob bude vodio između onih koji, mrzeći Vučića, ne haju za Srbiju i onih koji za nju jednako ne haju voleći ga. Za Srbiju će biti najgore ako u predstojećim pomeranjima po strani ostanu oni koji sebi neće dozvoliti da zbog Vučića – svejedno voleli ga ili mrzeli – zaborave na Srbiju. Veliki događaji u Srbiji počeće već ovog meseca i, pre nego što prihvatite stav čaršije o njima – mislite, mislite, mislite.

(Standard.rs)