Da li će papa postati „patrijarh“ svih Srba i da li ćemo svi uskoro postati katolici?!

Do velikog raskola došlo je 1054. godine, a tada su liturgijsko jedinstvo prekinule Pravoslavna i Rimokatolička crkva.

Foto: AP, Tanjug

Raskol traje punih 960 godina, a u vikendu iza nas desilo se nešto što je protreslo ceo hrišćanski svet. Papa Frančesko zatražio je blagoslov i poklonio se pred vaseljenskim patrijarhom, a mnogi ocenjuju ovaj akt kao ključni korak ka ponovom pomirenju dve crkve. Međutim, da li je to tako jednostavno i šta je potrebno da se desi da dođe do pomirenja?

Da bi razumeli sve prepreke koje se nalaze između Pravoslavne i Rimokatoličke crkve, neophodno je da se vratimo nekoliko vekova unazad. Još 598.godine na pomesnom saboru u Toledu (Španija), došlo je do prvih razmimoilaženja. U nikejski Simvol vere unosi se dodatak “Filiokve”, i pored toga što je papa Lav III bio protiv tog umetka.

U početku, ta promena nije bila toliko primećena, ali kasnije će postati jedan od glavnih teoloških razdora Istoka i Zapada.

Problemi su počeli da se produbljuju kada je formulisan papski centralizam od strane pape Nikole I koji je 853.godine odlučio da ne prizna svetog Fotija kao patrijarha. Naslednici pape Nikole još više su uredili papski centralizam, pa su potonji kanonisti izradili papski “Dictatus” koji proklamuje superiornost papstva nad Vaseljenskim saborima.

Još jedan od važnih perioda, koji je doveo do kasnijeg raskola 1054.godine, bila je i “fotijevska kriza” ili “Fotijev raskol” izazvan prodorom rimokatoličkih misionara u Bugarsku, koja je pripadala tadašnjem Carigradu. Patrijarh Fotije šalje poslanicu upućenu Istočnim patrijarsima i navodi spisak pravoslavnih primedbi protiv Rimske Crkve.

Patrijarh Mihailo Kerularije 1052.godine zatvara latinske hramove u Carigradu zbog toga što su upotrebljavali beskvasni hleb čija materija nije valjana za evharistiju (pričešće).

Godine 1053, na poziv cara Konstantina Monomaha, papski izaslanici dolaze u Carigrad, ali patrijarh Kerularije odbija da ih primi. U toj situaciji vođa delegacije, kardinal Humbert, koga je papa opunomoćio da odgovori Lavu, episkopu ohridskom, koji je spremio spisak latinskih grešaka i novotarija, polaže na presto Crkve Svete Sofije „presudu isključenja“ patrijarha. Sa svoje strane, Mihailo Kerularije osuđuje postupak kardinala.

Do konačnog cepanja dolazi 1054.godine, a Crkva je podeljena na Rimokatoličku sa centrom u Rimu i Pravoslavnu, sa centrom u Carigradu.

ŠTA SE DEŠAVALO POSLE VELIKOG RASKOLA?

Samo pedesetak godina posle velike šizme, dolazi do Četvrtog krstaškog pohoda, koji je, između ostalog, imao za cilj i da istočne patrijarhe zameni zapadnim. Krstaši su usput skrnavili pravoslavne hramove, te je neraspoloženje pravoslavaca prema latinima bilo sve žešće.

Foto: AP, Tanjug- Nemanja Jovanović

Do pokušaja pomirenja dolazi već 1274.godine, a “sabor Grka i Latina” održan je u francuskom Lionu. Iako je Mihailo ratifikovao lionski sabor, a patrijarh Jovan XI pomirenje, Grčka crkva nije prihvatila ponovnu uniju sa Latinima.

I pored ovog neuspeha, vizantijski vladari nastavili su iz političkih razloga da forsiraju priču o pomirenju, a posle Lionske unije, došlo je i do Florentinske unije 1439.godine u italijanskoj Firenci. Ovaj sabor obeležila je žestoka polemika pravoslavnog episkopa Marka Efeskog i latinskih teologa Jovana od Montenera i Jovana Torkvemade. Iako Grci prihvataju određene odredbe, unija je bila kratkog daha.

Najzaslužniji za odbacivanje unije sa Latinima bio je Marko Efeski, koji je napravio protestni pokret protiv onih koji su potpisali uniju. Ubrzo su svi “unijati” bili proterani iz pravoslavnih zemalja, a Sabor sazvan 1484.godine odbacuje sve odluke sabora u Ferari.

U prošlom veku bilo je, takođe, ozbiljnijih pokušaja pomirenja Rimokatoličke i Pravoslavne crkve. U januaru 1964. papa Pavle VI posećuje Jerusalim, gde se susreće sa vaseljenskim patrijarhom Atinagorom I. U jesen iste godine, Svepravoslavna konferencija na Rodosu odlučuje da se započnu pripreme za otvaranje teološkog dijaloga „na ravnoj nozi“ sa Rimskom crkvom.

U predvečerje završetka Drugog vatikanskog koncila, 7. decembra 1965. godine, papa Pavle VI, u Katedrali Svetog Petra u Rimu, a patrijarh Atinagora u Patrijaršijskoj katedrali u Istanbulu, dižu u isto vreme anatemu koja je između dve Crkve trajala devet vekova.

Dva poglavara Crkava ipak su istakli da “ovaj gest pravde i uzajamnog oproštaja nije dovoljan da bi se stavio kraj razlikama, novijim i starijim, između Rimokatoličke i Pravoslavne crkve”. U naše vreme, najozbiljniji pokušaj pomirenja je upravo ovaj koji se desio za vikend, a videćemo koliko su i jedni i drugi ozbiljni u nameri da ponovo dođe do jedinstva.

ŠTA SU TO FILIOKVE I PAPSKA NEPOGREŠIVOST?

Po drevnom učenju Crkve, Sveti Duh ishodi od Boga Oca. To učenje je sankcionisao II vaseljenski sabor u osmom članu Simvola vere na kome su bili predstavnici cele Crkve. Tokom vremena na Zapadu se počelo javljati novo učenje, najpre u Španiji, da Sveti Duh ishodi i od Sina (latinski filius – sin, kve – i).

Takvo učenje je bilo osuđeno i na Istoku i na Zapadu. Međutim, to učenje se iz Španije širilo po celoj Zapadnoj crkvi i početkom XI veka, oko 1014. godine, u vreme pape Benedikta VIII, a po nastojanju nemačkog cara Henrika I, to učenje je uneto u Simvol vere u Rimokatoličkoj crkvi.

Kasnije će postati centralno pitanje oko koga će “koplja lomiti” teolozi i jedne i druge crkve, a danas se smatra za jedan od glavnih problema zbog koga ne može doći do pomirenja. Pored još nekoliko pitanja oko kojih se spore dve crkve, pored “Filiokvea”, možda i najvažnije je pitanje papske nepogrešivosti.

Po učenju Pravoslavne crkve Isus Hristos je glava Crkve, a episkopi kao naslednici svetih apostola upravljaju Crkvom blagodaću Svetoga Duha. Rimokatolička crkva uči da je Hristos nevidljiva glava Crkve na nebu, a rimski episkop — papa, kao naslednik na katedri apostola Petra koji je bio prvi apostol Hristov, jeste vidljiva glava Crkve na zemlji.

Tako je, po njihovom učenju, papa zamenik Božji na zemlji (vikarius Fili Dei – zamenik Sina Božjeg). Kao takav on mora biti i nepogrešiv (kao Bog). Ovo učenje je na Zapadu dugo trajalo nezvanično.

Papa Pije IX na Vatikanskom saboru 1870. godine, ovom učenju dao je snagu dogmata i svečano ga objavio: „Kada rimski papa govori sa svoje katedre ima onu nepogrešivost kojom je Spasitelj obdario svoju Crkvu”. Ovo učenje ima protivnike i na Zapadu, a posle pomenutog Sabora jedan deo vernika nije prihvatio njegove odluke, nego se izdvojio od Rimokatoličke crkve. To su starokatolici.

Svoje viđenje o susretu patrijarha i pape, izneo je za naš portal Živica Tucić, čuveni verski analitičar:

– Ovo je treći susret patrijarha i pape ove godine, oni su svedoci hrišćanske ljubavi, svedoci pravog iskrenog dijaloga a to je zadatak crkava danas – da se zalažu za mir, razumevanje. Ko će prvi da se međusonbno razume ako ne crkve, ko prvi da širi toleranciju ako ne one? Ovo su dvojica prvih svedoka hrišćanstva. Imamo sreću u hrišćanstvu da su njih dvojica poglavari u ovom trenutku.

Međutim, to ne znači da se svim pravoslavnim crkvama ova tendencija sviđa. Neke vole zategnutost, napetost, ali pustimo njih. Prvi u hrišćanstvu su Carigrad i Rim i to ne može niko da ospori. To je istorijska pozicija i zato je nama važno šta kaže Carigrad i Rim, a ne Sofija, Beograd, i ostali gradovi.

Foto: AP, Tanjug- Nemanja Jovanović

Ovo je glavno, ovo je stvaranje istorije – ne stvara se istorija u svakom ćošku sveta i od svakog aktera. Ovaj susret u Carigradu je kruna tih napora u ovom trenutku. Put je dalek ali jedinstvo nije utapanje, to nije gubitak identiteta. Ne bojte se, ljudi, jedinstva – to je biblijski nalog da se razumemo i poštujemo, to je ideal kome treba da težimo.

Papa je govorio o jedinstvu u svim našim razlikama, a ne stapanju – razlike su obredne, tradicionalističke, kulturološke. Taj pluralizam je bogatstvo i ne radi se da se to ukine. Naši fanatici plaše vernike da se radi o utapanju pravoslavlja i katoličanstva. To je netačno. Protiv takvog ekumenizma i jedinstva su i sami patrijarh i papa. Jedinstvo znači međusobno poštovanje, jedinstvo znači imati zajedničko telo koordinacije i saradnje, a ne da papa bude poglavar pravoslavlja i obrnuto – zaključuje Živica Tucić.

Iako je Carigradska patrijaršija “prva među jednakima” u pravoslavnom svetu, važnu ulogu u donošenju daljih koraka i eventualnom pomirenju sa Rimokatoličkom crkvom imaće Ruska crkva, te je papa Frančesko zatražio sastanak i sa patrijarhom Kirilom.

Novonastalu situaciju za Telegraf komentarisao je i protojerej-stavrofor Ljubivoje Stojanović, koji je istekao da je za sve potrebno vreme i da vidimo kakve su namere.

– Za sve je potrebno vreme. Potrebno je da vidimo kakve su nam namere i koliko smo u Hristu. Hristos je mera svega. Samo na taj način možemo prevazići i rešiti mnoga sporna pitanja. Zbog toga mislim da je mnogo potrebno da radimo svako na sebi, da razvijemo kulturu dijaloga i da osmislimo i promislimo razlike i da kroz kreativan pristup vidimo u čemu se možemo složiti i što je najvažnije da izgradimo suživot.

– Da budemo svesni istorijskog trenutka i da krenemo od malih stvari jer put od 1000 milja počinje jednim korakom. Za početak je bitno eliminisati zluradost i razmišljati o sledećim susretima, razgovorima i dogovorima kao o prilici da prihvatimo jedni druge. Nametanjem bilo čega jedni drugima rizikujemo da se udaljimo od Hristove ljubavi – priča Stojanović za Telegraf.

On ipak ističe da pitanje pomirenja nije pitanje za jednog čoveka, već ima dosta šire dimenzije.

– Mislim da je bolje promisliti kako živimo jedni pored drugih, nego da pravimo nagle poteze. Jer, kako kažu, što je brzo to je i kuso – zaključuje Ljuba Stojanović.

I za kraj, da odgovorimo na pitanje iz naslova, kakav god bio ishod budućih pregovora dve strane, teško je očekivati da će bilo koja patrijaršija prihvatiti da rimski papa ima primat nad ostalima i bude vrhovni poglavar.

(M. B. / E. C., Telegraf )