DA LI JE MESTO PREMIJERA ŽRTVOVANO DA BI SRBIJA MOGLA DA SE U RUSIJI NAORUŽA?

Piše: Željko CVIJANOVIĆ

1.
POŠTO je dao mandat Brnabićevoj, nadobijah se javno i privatno sile otrovnih čestitki od naših rodoljubaca protivnih Vučiću.
Javili su se i tviteraši, ostali spomeničari Fejsbuka i, naravno, Vlah. I, umesto da likuju drugosrbijanci, radovali su se rodoljupci.

 

Čak je među ovim prvim izostao svaki znak trijumfa, dok su jedva skrivali nelagodu, strahujući da bi Brnabićeva – jedna od njih, pritom i odlikašica – mogla odigrati ulogu Vučićevog smokvinog lista.

Rodoljupci takve strahove nisu imali; sijali su od zadovoljstva i sreće: „Eto ti tvog Vučića, šta ćeš sad!“
Tako su me rodoljupci – iluminirani poput sveta koji je Bog posle dugo vremena pogledao – naterali da pomislim koliko li ću tek od njih čestitiki dobiti ako sad Srbija pod Vučićem ne dobije one ruske Migove.

A koliko li će tek sreće za podeliti sa mnom imati ako nas, opet pod Vučićem, neko napadne, a tek ako nas zgazi.
Svet koji je, od Sterije do danas, po pravilu, uvek više ratovao protiv „domaćih izdajnika“ nego protiv stranih okupatora, uvek bliži revoluciji nego slobodi, naši rodoljupci samo jednu stvar ljube više od Srbije. Ljube da su u pravu.

Ali – osim što su pokazali kako je naš rodoljubački diskurs duhovitost uglavnom napustila sa Vinaverom, a otmenost sa Crnjanskim i Kašaninom – naši rodoljupci još uvek nemaju razloga za sreću.

Ponovo nisu u pravu, još Srbija nije toliko pala da bi je podizao svet koji svako njeno posrtanje ispuni tolikom srećom i nadom.
2.
To što samo jedan pogled na njegove protivnike, i s leva i zdesna, postaje najbolje što se Vučiću u korist može reći, to ne znači da se može braniti davanje mandata Ani Brnabić. To je jedna od onih odluka za koje, naravno, postoji objašnjenje, možda čak i suvislo, ali čak i tad ju je teško pravdati, čak i onda kad još ne proizvodi konkretnu i očiglednu političku štetu. Zašto?

Zato što je reč o Vučićevom ekstremnom potezu jakog simboličkog naboja, poput imenovanja Tonija Blera za savetnika ili onog tužnog lupanja po ramenu sa Bilom Klintonom.
Stvari od simboličkog značaja, važno je znati, za razliku od nekih drugih oblasti, u politici nisu stvari drugog reda. Ceo jezik politike jezik je simboličkih činova.

Hoću da kažem da je možda postojao jak politički razlog i za Blera, i za Klintona, i za Brnabićevu, ali ima jedno mesto gde su veberovci limitirani. Svesni da sa pozicije etike odgovornosti, dakle sa stanovišta proizvođenja posledica, imenovanje Brnabićeve ne mora da poluči političku štetu, Vučić je zanemario da to imenovanje proizvodi ozbiljnu štetu po sebi, kao simbolički čin koji isijava jasnim značenjima u političkom polju.

Da budem sasvim jasan, nije problem ni to što je Brnabićeva hrvatskog porekla ni što je gej. Ni jedno ni drugo Srbiji nije prvina; mali je Brnabićeva Hrvat u poređenju sa Brozom, a mali je i peder za generala Petra Živkovića. Nikad do sad, međutim, Srbijom nije upravljao neko ko je od temena do palca na nozi proizveden u američkom političkom inkubatoru da ne možeš čak ni da strahuješ da taj neće braniti državne i nacionalne interese. Taj ih neće prepoznati čak ni u nastupu najbolje volje.

 

Unutar političkih kauzalnosti gledano, Brnabićeva je – hvala Zorani Mihajlović – daleko od najgoreg što nam se moglo desiti. Ukoliko je budu držali dalje od politike (kažu da će to biti Dačićev posao), još bolje. Rekao bih da je rezon postavljanja Brnabićeve u tome što bi trebalo da na nekoliko meseci (do godinu) zaustavi Vučićevo urušavanje na Zapadu, odakle mu sve više postavljaju onaj tip pitanja koji sledi kad neki vladar pokuša da vodi sopstvenu igru. Dakle, od nepštovanja ljudskih prava do slobode medija.

Vučićev pokušaj sa Brnabićevom bio bi utoliko uspešniji što su u ofanzivi američke „duboke države“ gotovo bez otpora pale Crna Gora i Makedonija i što su jasne ruske akcije da im se pomogne izostale.

Naravno, uspeh Brnabićeve na mestu premijera neće značiti isto za Amerikance i za Vučića. Za njega idealno bi bilo kad ona ne bi učestvovala u politici, kad bi preko svojih zapadnih veza i lobija uspela da sa zapada utera neki dolar u Srbiju i kad bi bar neko vreme bila garancija Vučićevog zapadnog kursa po svakom pitanju. Ameri opet nisu ovo dete podizali prethodne dve decenije da bi igralo tako epizodnu ulogu. Njen posao je da sa pozicije ustavno moćnog predsednika vlade faktički razvlasti Vučića, nateravši ga prethodno da zaokruži seriju ustupaka na Kosovu i Metohiji.

Ko je video kako se od Emanuela Makrona pravi politička figura, i to pošto je doneo Francuzima katastrofalan zakon o radu, taj zna da je to moguće i sa Brnabićevom, bez obzira što je reč o neispisanoj ploči, što ne znamo njen politički stav ni o čemu osim o LBGT (bolje da ne znamo ni to).

Elem, Vučić bi, rekao bih, da mu Brnabićeva bude ono što je Miloševiću bio Milan Panić, ona bi da Vučić njoj bude isto ono što je njemu bio Toma Nikolić. Kako god, biće to početak jednog velikog neprijateljstva. Jer u budućnosti kakvu su Ameri sa Brnabićevom namenili Srbima za Vučića mesta neće biti.
4.

 

Intenzivni simbolički akti, poput Miloševog ubistva Karađorđa, ne pravdaju se retoričkim figurama ni političkim objašnjenjima, već očiglednom svrhom koju ostvaruju. Svaka Miloševa snishodljivost prema Turcima mogla se jasno meriti brojem koraka ka ostvarenju samostalnosti srpske države.

Ako su Vučićevi simbolički akti sa Blerom i Klintonom i imali političko opravdanje, nismo do sada videli njihovu jasnu svrhu. Ne vidimo je ni u simboličkom činu imenovanja Brnabićke, osim ako to nije akt zadovoljavanja zahteva američke strane da bi, na drugoj strani, Srbija uspela da sačuva ruski humanitarni centar u Nišu i naoruža se u Rusiji.
Elem, simboličko postavljenje Brnabićeve moglo bi svoju svrhu da nađe u ojačavanju ruskog centra i, sledstveno tome, ojačavanju srpske odbrane.

Naravno, ne radi se tu o ustupku Rusiji, već o odgovoru na pitanje imali Srbija i sa Anom Brnabić na čelu vlade nameru da se brani ako bude napadnuta ili je smisao njenog postavljenja u tome da bi se Srbija možda i branila, samo kad bi imala šta da brani.

Valja biti pravedan: nijedan srpski vladar posle Miloševića nije učinio toliko simboličkih akata kojima je sugerisao potrebu Srbije za istoričnošću i suverenietom – od redovnog obeležavanja Jasenovca, preko pogroma Srba iz Krajine 1995, do agresije iz 1999. godine i zahteva za naoružavanjem vojske.

Ali, nijedan vladar nije učinio ni toliko simboličkih akata dostojnih poražene kolonije, kojima je ponizio svoje građane, i to baš one koji predstavljaju Vučićevu izbornu bazu, izmeštajući ih iz polja svakog političkog dostojanstva.

Svrhu postavljenja Brnabićeve Vučić će Srbiji dati brže nego što bi se tako važan odgovor mogao očekivati. Dakle, uskoro ćemo znati da li je za Brnabićevu žrtvovano mesto premijera da bi Srbija mogla da se brani ili je ona na tom mestu da Srbiji ne ostane ništa što bi imalo da se brani.

Taj odgovor očekuje se od Vučića, i očekuju ga pre svega oni kojima, za razliku od mojih rodoljubaca, nije potrebna još jedna revolucija u Srbiji da bi branili svoju zemlju.

(Agencije)