Danas, najveći problem BiH nije referendum o Danu Republike Srpske, već dve žestoko posvađane Jugoslavije..

Piše: Miroslav Lazanski

Kada je u Sloveniji pre više godina raspisan referendum da li prodavnice hrane treba da rade nedeljom, crkva je bila protiv toga jer, zaboga, narod će onda nedeljom u kupovinu, a ne u crkvu.

Država je odlučila da se referendum održi i popovi su izgubili, narod je najdirektnijim demokratskim putem odlučio da će pre u šoping nego u crkvu.

Vatikan se nije pobunio, Slovenija je ostala stabilna država, EU nije uputila protest, niko iz Brisela i Vašingtona nije pozvao Ljubljanu da zaustavi referendum, Hrvatska nije pretila ratom iako su popovi u Hrvatskoj bili zgranuti referendumom u Sloveniji.

Posle toga su građani Ljubljane izašli na referendum po pitanju promene linija gradskih autobusa. Neće majci niko menjati linije autobusa, a da se radni narod oko toga ne pita. Zadivljujuće, i to je prošlo bez protesta međunarodne zajednice, bez ucena i pritisaka jer se međunarodna zajednica i ne vozi autobusom…

Negde u predvečerje raspada naše mile nekadašnje Jugoslavije, a sada politički korektno zvane „region”, održani su i referendumi o osamostaljivanju Slovenije i Hrvatske, odnosno o njihovom izlasku iz Jugoslavije.

Niko iz međunarodne zajednice ni reč protiv tih referenduma, svi su uglas tvrdili da je to demokratsko pravo svakog naroda, koje je upisano i u Povelju UN. Posle su slično uradili i Makedonci, istina malo su „zbunili” narod kapcioznim pitanjem pa je rezultat referenduma bio takav kakav je bio, Makedonija je napustila SFRJ.

Referendumi su nedavno održani u Škotskoj, u Španiji, tj. u Kataloniji, pa nebo nije palo, niti je bio smak sveta. Britanci su ovog leta na referendumu rekli „ne” EU i nikom ništa. Niko da ih optuži da destabiliziraju EU i Evropu u celosti, možda i planetu Zemlju.

Što bi neki zlobnici rekli, imamo „dobar” i loš” referendum, imamo „naš” i „njihov” referendum. Još nedostaje samo „prljav” referendum, mada je u BiH i toga bilo. One noći u oktobru 1991. godine, kada su u Parlamentu BiH u Sarajevu poslanici iz redova hrvatskog i muslimanskog naroda, na tajnoj sednici i bez prisustva predstavnika srpskog naroda, odlučili da izglasaju nezavisnost BiH.

Bez konsenzusa srpskog naroda, što je bilo protivno važećem Ustavu BiH. I tako je krenuo rat u Bosni, a sve ostalo je istorija. I sada to mnogi „zaboravljaju” kada govore da referendum o ustanovljenju Dana Republike Srpske vređa osećaje druga dva naroda u BiH.

Pa se spominje odluka Vrhovnog suda BiH, koji je zaključio da je „obeležavanje 9. januara 1992. kada je deo srpskih poslanika u skupštini tadašnje BiH, bez saglasnosti Bošnjaka i Hrvata, proglasio teritorijalno razgraničenje od druga dva naroda, neustavno jer se time krše prava Hrvata i Bošnjaka kao pripadnika naroda koji su takođe konstitutivni u Republici Srpskoj”.

To što su Hrvati i Bošnjaci u jesen 1991. u parlamentu BiH, bez prisustva Srba i njihove saglasnosti, proglasili izlazak BiH iz SFRJ, to nije „teritorijalno razgraničenje”, to je valjda bio mali teferič. Onako, uz mlaku šljivu pored reke.

Sve po pravnom mišljenju Vrhovnog suda BiH, u kojem sede tri stranca kojima je odavno istekao mandat, dva Bošnjaka, dva Srbina i dva Hrvata. Pa ti Srbine traži pravdu na tom sudu.

I šta sad treba da se uradi da BiH bude stabilna država, koliko vode treba da proteče Miljackom da se Srbi, Hrvati i Bošnjaci opet zavole? Problem je u Sarajevu i nekim centrima moći na Zapadu, pre svega u SAD.

Naime, Vašington smatra da je BiH najveći spoljnopolitički uspeh Klintonove administracije, mnogi u Stejt departmentu smatraju da Dejton nije dovoljan da BiH bude stabilna država, da Dejton nije bi krajnji cilj, već polazna tačka, da BiH ne treba da bude dejtonska, već evropska država.

Ti centri moći brane tezu da je Dejton samo zaustavio rat, da je Dejtonski sporazum, zapravo, ogledalo rata čiji je kraj bio samo odraz borbenih linija i da sada, posle toliko godina, treba spašavati Dejton od samog sebe i da će bez toga Bosna biti doživotni invalid – nemoćna da preživi bez pomoći međunarodne zajednice, te da je jačanje zajedničkih institucija u Sarajevu i ponovno uspostavljanje multietničke Bosne jedina budućnost BiH.

Tragedija BiH neodvojivi je deo jugoslovenske nesreće, a iskra rata u nekadašnju centralnu jugorepubliku preneta je preko reke Save iz Hrvatske, uz pokolj Srba u Sijekovcu.

Danas, najveći problem BiH nije referendum o Danu Republike Srpske, i to u Sarajevu i na Zapadu dobro znaju, već dve žestoko posvađane Jugoslavije: ona oko BiH i njena mini-kopija unutar same BiH. Naime, ako Srbi, Hrvati i Bošnjaci nisu mogli zajedno da žive u velikoj Jugoslaviji, kako će onda zajedno da žive u maloj Jugoslaviji?

Samo zbog bračnog para Klinton? „Bosanski lonac” je funkcionisao samo kao deo spojenog jugoslovenskog suda-lonca. Kada je eksplodirao veliki lonac, proključao je i mali. Nekadašnji „Pijemont jugoslovenstva” propao je po zakonu spojenih posuda. I zato Bosna nikada neće postati Švajcarska, u najboljem slučaju i ako bude sreće, Bosna će biti Sicilija…

(Politika)