Dmitrović: Demokratija je ubila srpsku kulturu!

Piše: Ratko Dmitrović

Šta je to izvorno a vredno, nesporno vredno, niklo iz kulturnog miljea demokratske, višestranačke Srbije; koji roman, koji film, velika predstava? Ne računajte Kusturicu, on je proklijao i odrastao u „onom“ sistemu. Svakako i Srđan Dragojević, bez obzira na to što je dva žanrovski odlična filma snimio devedesetih: „Mi nismo anđeli“ i „Lepa sela lepo gore“. Prvi je remek-delo omladinskog filma.

Zašto je tako? Zašto i u kulturi, ovde u Srbiji i kod Srba, sloboda ne ume da peva kao što su kulturnjaci pevali o njoj. Šta se to dogodilo da oni čiji glas je trajno promukao od višegodišnjeg ogovaranja „totalitarnog, nedemokratskog sistema“ sada kad je, sami to kažu, došla sloboda, ne mogu da napišu ni pažnje vrednu novelu, kamoli roman; pozorišni komad koji će ostati upamćen kao kvalitetan a ne kao politički angažovan; izložbu za sećanje po dosegnutom umetničkom nivou a ne po tzv. instalacijama: bodljikavim žicama, starim krevetima, slomljenim lusterima i ve-ce-šoljama unetim u galerijske prostore.

Odgovor je samo na prvo gledanje komplikovan, ali nije, kao što nije teško povući liniju koja deli kulturu od nekulture ili privida kulture, talenat od proseka, pravu, istinsku umetnost od, na primer, nečega što krstimo kao savremena umetnost iza koje, po pravilu, u ogromnoj većini, čami bledo lice netalentovanih ljudi s velikim ambicijama a nikakvim mogućnostima. Njihovo relativizovanje svake tradicije i umetnosti koja je ostvarena ili dolazi iz nacionalnog kruga, ne umanjuje niti devalvira tu umetnost (prava umetnost brani se sama i neuništiva je) već predstavlja dokaz sopstvene nemoći, umetničke jalovosti.

U takvim situacijama kvaziumetnik se brani spajanjem kulture i politike, svoje političke projekcije i ubeđenja pakuje u oblandu nečega što naziva kulturom, a svako osporavanje takvog napora proglašava političkim činom.

Evo vam najnoviji primer iz Kulturnog centra Beograda (KCB). Tamošnji direktor(ka), Mia David, označila je svoju smenu kao politički atak nove vladajuće većine u glavnom gradu (Miu je u KCB doveo Čedin LDP) i obračun s kulturom. U svoja najveća dostignuća na direktorskoj poziciji navela je organizovanje izložbe u Beogradu o stradanju albanske porodice Bogujevci, iz Podujeva. Njih su pobili Srbi, „Škorpioni“ i za to su osuđeni, ovde, u Beogradu.

Kakve to veze ima s kulturom i umetnošću… sami procenite. Tu je i najkraća definicija dileme s početka teksta.

(Večernje novosti)