„Dok Hrvatska sprema proslavu „Oluje“ a Srbija traži kuglicu, nepristrasnom posmatraču zapada za oko kako se na javnu scenu vraćaju devedesete!“

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

Dok se u Hrvatskoj užurbano pripremaju za spektakularnu proslavu dvadesetogodišnjice „Oluje“, vojne akcije koja je Hrvatsku očistila od preko 250.000 Srba, u Srbiji se odvija svakodnevni život: hiljade i hiljade izbeglica iz zemalja trećeg sveta u kojima su snage „istine i pravde“ donosile demokratiju, razarale im privredu, svrgavale im vlade i sravnjivale ih sa zemljom, sada pešače kroz Srbiju u pokušaju da stignu do obećanog raja koji se nalazi negde iza bodljikave žice koju je Mađarska podigla na granici sa Srbijom.

Za to vreme, Srbija je zaokupljena „sedmicom“ na lotou, sedmicom koje nema, zaokupljena je oštećenom kuglicom, poligrafskim ispitivanjima učesnika u prevari decenije i opravdanom sumnjom da ništa nije onako kako izgleda, i onako kako smo mislili da jeste. Tako da, čak ni Rodni i Del Boj više ni simbolički ovde nemaju šta da traže: iluzije su nam raspršene i niko od običnih ljudi više ne sme ni da pomisli onu čuvenu krilaticu iz „Mućki“ – „Sledeće godine u ovo doba, bićemo milioneri“. Jer, nećemo. Struja nam je poskupela, kao što je i bilo najavljeno, tako da niko ne može da kaže da Vlada ne ispunjava ono što je obećala, uključujući i veliku istragu oko kuglica i lotoa, koju su najavili iz ministarstva unutrašnjih poslova.

Dok Hrvatska duva balone kojima će ukrasiti Trg u Kninu i obeležiti spektakularni egzodus preko dvesta hiljada Srba, i dok Tompson uvežbava domoljubne hitove u kojima će po ko zna koji put očistiti Hrvatsku od Srba, premijeri Velike Britanije i Francuske ovih dana su poslali pisma podrške srpskom premijeru, posebno ističući njegovo veliko zalaganje za mir u regionu. Za to vreme Milorad Pupovac u Hrvatskoj podseća da nakon oslobađajuće presude hrvatskim generalima nije nastavljeno suđenje onima koji su počinili zločine u „Oluji“ i da u poslednje tri godine u Hrvatskoj ponovo jača neprijateljstvo prema Srbima.

A Sonja Biserko uzburkala je srpsku javnost prigodnim intervjuem pred „Oluju“ u nekim hrvatskim novinama, u kome je, između ostalog, primetila da je celokupna srpska istorija jedna velika laž, optuživši usput Srbiju za „brutalni raspad SFRJ“. Istroričar Predrag Marković je tim povodom kratko objasnio: „Pristojnost nalaže da se emisija ‘Parovi’ i Sonja Biserko ne komentarišu“, izazvaši salve smeha na društvenim mrežama, iako ništa više ovde nije smešno.

U vreme dok Hrvatska sa pompom sprema proslavu „Oluje“, a Sonja Biserko po ko zna koji put pokazuje svoj patriotizam, u Srbiji je počelo suđenje nekom liku iz desničarskog pokreta, koji je objavio spisak srbomrzaca. Taj famozni spisak je u srpskoj javnosti s pravom izazvao ogromnu ogorčenost, i kao zločin govora mržnje trenutno se nalazi pred sudom. Zanimljivo je, međutim, spomenuti kako srpska javnost uopšte nije reagovala na potpuno ideološki identičan predložak Sonje Biserko od pre nekoliko godina, u kome je taksativno navela profesore univerziteta koji su po njenom mišljenju nacionalisti i šovinisti. Na njen spisak srboljubaca, Srbija je ćutala, jer se helsinškom spisku u zube ne gleda.

Dok, dakle, Hrvatska sprema proslavu „Oluje“, a Srbija traži kuglicu, nepristrasnom posmatraču naših prilika zapada za oko kako se na javnu scenu vraćaju devedesete. Da, „Parovi“ i Sonja Biserko su neki od očiglednih dokaza, ali ponovo otvaranje značaja Memoranduma SANU, rasprave o lažljivoj srpskoj istoriji, helsinško zakucavanje srpskih mitova, ali i naša kolektivna rastuća beda i gubitak nade. Tu kolektivnu depresiju ne mogu da poprave čak ni spektakularni naslovi da je u Boru pronađena najbogatija zlatna žica na svetu – jer ta žica odavno nije naša.

Srbija, nema šta da slavi, što jes’, jes’. Oluja je ovde, ponovo, samo vetar, a srpski put ka bodljikavoj žici kojom je ograđena bolja budućnost nesmetano se nastavlja.

Dok Hrvatska sprema pobedničke bubnjeve kojima će oglasiti zaista nečuvenu pobedu u Evropi, naš jedan jedini bubanj za koji smo vezivali sve naše nade nalazi se pod znakom pitanja.

Ovde, gde miš beli sreću deli, gde pevačice pod šatrama i dalje uz dobar bakšiš pevaju „sa olujom“ i „bez oluje“, i gde šibicari zamajavaju publiku, gde postoji drogirani lav, klovnovi, i šećerleme, ringišpil i veliki mađioničar, mi smo više nego zabavljeni.

(Večernje novosti)