Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
– Da li je Donald Tramp doživeo potpuni poraz od „američke duboke države“ kada je u pitanju odnos sa Rusijom?
– Slažem se u potpunosti da je američka politika u praksi tokom 2017, kalendarske godine, posebno ovde na Balkanu, praktično nastavila svoj prethodni kontinuitet iz perioda Baraka Obame, pre nego što se može reći da je došlo do nekih iole ozbiljnijih promena u njoj – što su mnogi očekivali nakon pobede Donalda Trampa. Tramp je doista najavljivao krupne promene u američkoj spoljnoj politici u predizbornoj kampanji, pre svega u pravcu uspostavljanja strateškog dogovora i u svakom slučaju smanjenja napetosti u odnosima sa Rusijom.
Rusija u ovoj kalendarskoj godini, nailazi na jednu vrstu konsolidacije atlantističkih snaga u Evropi, što se može videti pre svega u pobedi Makrona u Francuskoj, i to ne samo u predsedničkim izborima, već i u uspehu njegove novostvorene stranke na potonjim parlamentarnim, gde nisu uspeli da postignu uspeh i Marin Le Pen i Filon koji geopolitički daleko više odgovaraju ne samo suverenističkim snagama u Francuskoj, već i interesima Rusije i interesima multipolarnih snaga u svetu.
Uvlačenje Crne Gore u NATO bez većinske volje njenih građana, na osnovu sumnjivo organizovanih izbora u oktobru prošle godine u vezi izmišljenog pokušaja državnog udara i nedemokratskog obračunavanja sa opozicijom, sumnjam da je realno poen za Alijansu, mada geopolitički, nakon više godina dolazi do njenog širenja i sada zaokruživanja pomorske akvatorije Balkana. U Makedoniji se uz pomoć NATO uticaja ruši Ohridski dogovor koji je predviđao da nakon izbora vlast formiraju najjača makedonska stranka uz podršku najjače albanske partije, što omogućava u praksi da Zajev dobije mandat premijera.
U vezi sa Republikom Srpskom nastavljaju se pritisci u pravcu nepoštovanja Dejtona «u ime Dejtona», gde je velika prepreka ne samo Dodik, već i ukupan srpski faktor i snaga Srpske. Po pitanju Kosova i Metohije vrše se dodatni pritisci u pravcu zaokruživanja njegove državnosti i pokušaja integracije i njegvog severa pod vlast Prištine. Još samo je severni deo Kosova i pored svih do sadašnjih etničkih čišćenja od strane albanskog terorizma ostao etnički srpski. Na žalost u svim ovim pitanjima zvanični Beograd, odnosno vlast Aleksandra Vučića ne samo da ne pruža pomoć srpskom interesu, već zapravo predstavlja njegovo izneveravanje, pa čak sve više predstavlja važan faktor dodatnog pritiska na naše egzistencijalne interese.
Od saučestvoavanja u potvrdi farse za izmišljeni državni udar na Đukanovića u Crnoj Gori i u svakom slučaju odsustvu bilo kakve, pa čak ni medijske pažnje tamošnjoj opoziciji, do guranja, realizacijom protivrdržavnog Briselskog sporazuma, Kosova i Metohije i čak njegovog severa iz Srbije, čiji bi završni udarac bila ova inicijativa oko KiM koju sada pokreće, a koja ako se ne spreči u svom paklenom naumu, dovešće i do formalnog priznavanja od strane zvaničnog Beograda nezavisnosti naše dosadašnje južne pokrajine i njenog izbacivanja i iz samog Ustava.
U tom pravcu jako je teško da nam Ruska federacija, ali i druge prijateljske zemlje mogu pomoći, ako se ima u obzir ovako pogubna politika zvaničnog Beograda.
– Svedoci smo velike američke ofanzive na Balkan, odnosno na Srbiju, sa ciljem da se Rusija potisne sa Balkana. Potvrda za to je prijem Crne Gore u NATO, ofanziva da se Makedonija primi u NATO, pritisci na Milorada Dodika i RS, kao i pritisci na Srbiju oko Kosova i Metohije. Kako bi Rusija trebalo da se postavi prema Srbiji i Balkanu u novonastaloj situaciji?
Rusija se sa jedne strane bori da održi snagu svog naoružanja u odnosu na spoljne pritiske, potom ima dve velike krize u toku gde je angažovana, a to je sirijska i ukrajinska kriza. Na Balkanu, Rusija stoga igra prilično defanzivno, ne želeći da bude uvučena u novu veliku krizu koja bi angažovala njene kapacitete. Ipak mislim da bi Rusija morala više da ulaže u tzv. «meku moć» a ne samo da insistira na pokušaju dogovora sa zvaničnim vladama, posebno imajući u obzir da same SAD, Britanija pa i neke druge zapadne sile, zemlje regiona uključujući i Srbiju, pretvaraju u protektorat latinoameričkog tipa. Tu se faktički parališe demokratski poredak, kontrolom direktno ili indirektno čitave medijske scene, favorizovanjem dela nametnute domaće kompradorske društvene elite i posebno u političkom smislu gde se suspenduje izborni sistem u pravcu njihovih neokolonijalnih favorita, te ukršanjem ovih faktora te zemlje žrtve se pretvaraju u protektorat «u ime demokratije».
Iz tih zemalja po primeru Srbije se od takvih protektoratskih i nametnutih vlada dobijaju kolonijalne koncesije u vidu eksploatacije prirodnih bogatstava, rasprodaja industrije i privrede, realizuje nametnuti neoliberalni model, što dovodi do enormnog osiromašenja stanovništva, demografskog pada (negativan prirodni priraštaj i iseljavanje najvitalnijeg dela populacije), a u našem slučaju kombinovan i sa teritorijalnim komadanjem, opasnosti od migrantskog pritiska i dr.
Saradnja sa Rusijom, makar rutinska i lišena stvarnog sadržaja od strane režima Aleksandra Vučića zapravo služi da se uz kontrolisane medije za unutrašnju upotrebu zbunjuje dodatno narod da on vodi «izbalansiranu spoljnu politiku», iako zapravo nema napretka po pitanju priznavanja statusa eko baze u Nišu dok se u isto vreme NATO polutajnim sporazumima uvlači u Srbiju i dr. Paradoks je da Sputnjik ovako kako se vodi zapravo služi više kao dodatan medij za promociju pogubne Vučićeve politike, nego kao redak ruski medij na ovim prostorima, koji bi kao takav trebalo da prikaže ono što je u ostalim medijima na teritoriji Srbije prigušeno: da najveći deo srpske populacije voli Rusiju, a ne SAD ili EU, i da srpska stvaralačka elita ima pozitivan stav o Rusiji, te da pun kapacitet naše saradnje u većini oblasti od privrede do kulture nije ni dotaknut.
Ukoliko bi Rusija izvukla zaključke iz bilansa svoje politike sa korumpiranim i marionetskim od strane NATO i atlantističkih struktura režima Đukanovića koji je, uz to kriminalizovan i nedemokratski, nametnut narodu u Crnoj Gori koji je u srži rusofilski, te deo Srpstva u celini kroz istoriju, mogla bi da izbegne sličnu moguću grešku sa režimom Vučića, koji je u suštini preslikani režim Đukanovića na ovim prostorima, sa sličnim geopolitičkim zadatkom, načinom rada, nedemokratičnošću i nalogodavcima. Saradnja Đukanovića i Vučića po pitanju predstavljanja domaćoj i međunarodnoj javnosti farse od tzv. državnog udara za oktobarske izbore u Crnoj Gori je nelogična sa aspekta srpskog nacionalnog interesa, ali je logičan splet okolnosti saradnje dvojice političara na istom zadatku u regionu i od istih nalogodavaca i načina delovanja.
Ne verujem da je Rusiji i zvaničnoj, a i onoj nezvaničnoj u liku širokih masa ruskog naroda u ikakvom interesu da podržava, ili da se makar takva slika nameće uz pomoć kompradora i blokiranih medija, u kojima na žalost realno saučestvuje i Sputnjik, da pomaže Vučićev režim koji egzistencijalno ekonomsko-socijalnim merama slama srpski narod, predaje Kosovo i Metohiju, pomogao je Đukanoviću da uvuče nedemokratski (jedino tako je i bilo moguće) Crnu Goru u NATO, dovodi na mesto premijera Anu Brnabić koja je sve samo ne kompetentan premijer a pogotovo ne borac za srpsku stvar i interese što bi odgovaralo toj najjačoj funkciji u političkom sistemu zemlje, i td. Izjave Guskove, koje Vučić karikira i čak podsmeva im se u vezi Kosova, u kojima ona ispravno zaključuje da je u sadašnjim okolnostima Vučićevo pokretanje na ovaj način dijaloga o ukupnom statusu KIM rizik od njegove potpune predaje, jesu ohrabrujuće, ali nedovoljne čak i da se prenese volja ili misao Rusije u Srbiji u vreme gebelskovske manipulacije medijima i nedemokratskih pritisaka.
Rusija je velika sila, imam čast poslednjih godina da u njoj boravim dva puta godišnje kao predavač na fakultetu i svedok sam njenog uspona i toga što se nedovoljno zna u Srbiji da je Rusija bar ove široke oblasti njenog evropskog dela koje sam obišao (Centralni region, Volgo-Vjatski, Povoložje, Severozapad) razvijena, lepa i bogata ne samo u okviru svoje dve metropole, već praktično u celini, infrastrukturno, privredno, turistički približno nekad i na nivou najlepših i najrazvijenijih delova zapadne i srednje Evrope, kojima se Balkan inače divi i koje su reper nekog privrednog razvoja, lepote i bogatstva.
Rusija je i ovako nedovoljno promovisana i manje zastupljena u vladajućim medijima najomiljenija zemlja u Srbiji, a Putin najpopularniji političar uopšte (i u konkurenciji sa političarima iz Srbije). Međutim, ulaganje u meku moć, dakle u ruske medije u Srbiji (ta televizija bi bila najgledanija u Srbiji, a ne nametnute turske serije), u veću saradnju sa našim naučnim i stručnim institucijama, kulturi, sportu, višestruko bi se vratili već u kratkom roku.
Slično – ulaganje u meku moć veće u čitavom regionu, koliko je god moguće, u srpskim tradicionalnim oblastima Republike Srpske i koliko je sada moguće u Crnoj Gori, potom Makedoniji, ali i Bugarskoj, Grčkoj, uz kombinovanu povećanu privrednu saradnju, daje rezultat već u srednjem roku. Nametnute od atlantista migracije sa islamskog područja Bliskog i Srednjeg istoka, severne Afrike ugrožava pravoslavni hrišćanski Balkan, i Rusija nam je tu najvažnija pomoć za opstanak i egzistenciju.
Pogledajte video:
(Srbin info)
