Tomislav Kresović: Kako izbeći nove srpske podele po Dušanu Kovačeviću?

Piše: Tomislav Kresović

Da li je Kosovo 21 srpska podela?

Akademik SANU, dramski pisac , bivši diplomata Dušan Kovaćević, vlasnik „Zvezdare Teatra” i privatne kuće u kojoj je nekada živela Isidora Sekulić koja je sada je u vlasništu autora studije ”20 srpskih podela” iznosi svoje stavove o unutrašnjem dijalogu o Kosovu i tumačenju „nove realnosti” za Kosovo i Metohiju.

Dušan Kovačević je bio veliki protivnik vlasti Slobodana Miloševića i politike SRS u kojoj je nekada bio kao glasnogovornik ideje „velike Srbije” sadašnji Predsednik Srbije i donedavno predsednik vlade Aleksandar Vučić.

Pisac i akademik Dušan Kovčević upozorava da ”Srbija posle stradanja šest ratova u 20. veku više nema naroda i dece za sedmi rat, jer bi taj novi rat bio kraj ove zemlje”.

Po oceni akademika Dušana Kovačevića cilj svakog dijaloga koji političari vode u ime građana mora da bude sprečavanje rata u kojem bi ginula srpska deca. Ova teza je tačna ali se postavlja pitanje ”Ko u Srbiji danas želi rat mi protiv koga“? .

Srbije je u okruženju moći SAD, NATO i EU, a sama Srbija trči svoju trku kao u Kovaćevićevoj drami ”Maratonci trče počasni krug” ka EU. Srbija nema osvajačke ciljeve, pa se moramo pitati odakle strah kod Kovačevića od mogućeg rata koji bi bio indukovan iz Srbije.

Postoje pretnje ka Srbiji i to je za analizu. Treba podsetiti da je Kosovo oteto od Srbije, a ne dobrovoljno predato, da još uvek postoji rezolucija 1244SBUN, ali da je ona vidno neuteralisana Briselskim sporazumom i pritiscima na Srbiju u vezi „putanje” koju Srbija treba da pređe da bi bila deo EU.

Niko ne spori da je nužan nacionalni dijalog kojeg inicira predsednik Srbije oko Kosova i Metohije, ali se on mora realizovati u skladu sa važečim Ustavom Srbije. Nova realnost je da Srbija neće biti deo EU dok ne prizna Kosovo kao državu.

Odricanje, poricanje ili nova realnost za Kosovo?

Dijalog o Kosovu unutar Srbije je morao da bude mnogo ranije, pre 2008 godine kada je Kosovo pod okvirim UNMIK-a i KFOR-a priznato kao država od administracije SAD i većeg broja članica EU i što je držva Srbija prihvatila novu politiku EU prema Kosovu uz postepno odricanje od rezolucije 1244SBUN.

Drugi vid dijaloga koji ide teško preko EU je sa albanskim vlastima na Kosovu koji Srbima i Srbiji ne daju manevar za bilo kakv oblik autonomije, ni kulturne ni teritorijalne niti jačanja lokalne vlasti kroz ZSO.

Albanski faktor je preko SAD i NATO kao i EU dobio državu i sada se vrši pritisak na vlasti u Srbiji da se prizna nova realnost. Nezavisno u ime mira na Ballanu i puta Srbije u EU. Dušan Kovaćević procenjuje da je Vučićevom pozivu na dijalog „kumovao“ i dodatni pritisak međunarodne zajednice što je tačno..

Koja je to međuarodne zajedince u vidu EU u kojoj nije Srbija ikoja pokušava da preuzme uticaj SBUN i UN. Međunarodni faktor pre svega SAD,EU i NATO vrše pritisak na vlasti u Srbiji da Srbija „popusti” pred novom realnošću i da se tako Kosovu otvore vrata i prema UN,NATO i EU.

Nova realnost za Kosovo i Republika Srpska?

Cena svega je opšta dezintegracija Srbije. Ukoliko bi se Srbija primorala da prihvati novu realnost treba očekivati uništenje i poništenje Republike Srpske i unutarizaciju BIH, što bi onda moglo da izazove sukobe i novi rat.

Nepriznavanje Kosova od strane Srbije je i odbrana Republike Srpske i obrnuto, Akademik Kovačević iznosi poznate činjenice i kaže „Srbija je danas bez ekonomske stabilnosti, bez definisanih granica, koje se otvaraju na sve strane.

Ponovo je pokrenuta priča o granici sa Hrvatskom, koja će jednog dana biti jako ozbiljna, jer je tu skoro pa reč o zameni teritorija. Valjalo bi da učinimo sve da nas neko ne isprovocira da uđemo u novi rat i da to bude naša crvena linija u dijalogu o Kosovu unutar našeg društva” Srbija je pod velikim pritiskom u okruženju i ne želi sukobe sa svojim susedima, ali je neprihvatljivo da Srbija bude po metodama denacifikacije ucenjena, razdrobljena i uništena na način da nesme da ima svoju državnu i nacionalnu politiku i prava na samoodranu kao sve države u regionu.

Razložan je stav akademika Kovačevića koji kaže „Da Srbija više nikada ne sme ratovati”, ali je razložno i verovatno normalno da Srbija treba da brani svoj narod i interese kao i druge države ,da ima svoje saveznike kao što ima i svoje protivnike.

Najveći deo političke scene Srbije vodi pacifikovanu proevropsku politiku pa nema bojazni da će neko unutar Srbije stvoriti ratnu krizu. Opasno je imati i politiku opšte nacionalne i državne ravnodušnosti koja može biti i u okvirima nacionalne kolaboracije, protektoralnog vazalstva li da vodi ka veleizdaji i prihvatanju okupacije.

Ko danas u Srbiji zagovara rat i kome se obraća akademik Dušan Kovačević. Šta znače ove reči akademika Kovačevića: „Meni se diže kosa na glavi kada čujem ljude koji sede u Beogradu na nekim foteljama da pozivaju na odbranu Srbije na svakom koraku.

Ti koji to govore danas ne mogu da pretrče 100 metara, moraju da jedu tri puta dnevno i da spavaju dva puta u 24 sata. Ako ih zatekne rat popodne, oni neće moći da učestvuju u njemu, jer tada spavaju. Neće oni da ratuju, već će ratovati naša deca. Ovi što su najglasniji u pozivanju na odbranu Srbije nikada nisu ratovali, niti će ikada ratovati“. Srbija vodi konstruktivnu politiku na Balkanu i nikoga ne ugrožava

Narod i građani odlučuju o Kosovu

Svaka država kada je ugrožena ona brani na različite načine svoje interese i suverenitet. Srbija može da bude i okupirana i protektoralna zajednica kada se zabranjuje ili spečava svaki nacionalni otpor.Pravo na odbranu svoje države nemože niko da spreči.

Toga u Srbiji bar za sada nema.Srbija kao i Hrvatska, Crna Gora, Mađarska treba da štite svoje interese, teritoriju i slobodu građana. Dijalog oko Kosova je nužan, ali ne i prihvatanje ucena i oblik nacionalnog defetizma.

Jasno je da građani Srbije imaju šta da kažu o Kosovu na referendumu, kao i političke partije u parlamentu, a SANU i SPC u široj javnosti. Zato je dobar unutrašnji dijaloog. Bilo bi pogubno ako bi unutrašnji dijalog i Kosovu bio pritisak da se prihvati „nova realnost” ida to postane „21 srpska podela” koja bi ušla u dopunjeno izdanje Kovačevićeve knjige.

Lično je pravo akademika Kovačevića da hvali predsendika Srbije lidera SNS u dodaje „On je to radio jako dobro kao premijer, a sada i kao predsednik. On je išao tamo gde ja nikada ne bih išao. Nikada se ne bih rukovao sa onima sa kojima se on rukuje. Imam pravo da ne pružim ruku ljudima koji imaju krvave ruke. Ja to mogu, jer nisam političar i nisam preuzeo odgovornost da se brinem o narodu. Ko je rešio da se bavi ozbiljno politikom mora da računa na dane kada će ozbiljno da se ponižava zbog dobrobiti svog naroda” .

Predsednik države ili premijer može da se ponižava i prihvata poniženje, ali to nemože da uradi u ime i za državu i građane već lično.

Predsednik Srbije ili predsednik vlade nije Srbija već institucija koja funkcioniše u sklopu Ustava i zakona.

Akademik Kovačevića kaže. ”Unutar našeg društvenog dijaloga mi moramo da predložimo rešenja kako bi kompromis između srpske i albanske strane doveo do platforme u kojoj se niko ne bi osetio kao da je veliki gubitnik. Verujem da onaj ko želi da postane veliki dobitnik neće dobiti ništa. Izgubiće sve” .

Opšta teza akademika Kovačevića o dijalgu dva naroda je racionalna, ali nije prihvatljivo da Srbija i Srbi budu proterani sa svoje teritorije i države da se preko protektorata oteta teritorija Srbije proglasi kao država,a da Srbija i Srbi u njoj nemaju nikakava prava ili su u etničkom getu i da se o tome ćuti.

“Skraćena” Srbija i „Velika Albanije”

Srbi i Srbija dakle ne žele sukob sa Albacima već ostvarivanje ljudskih,građankih prava, a država Srbija prava na svoju imovinu kao i imovinu proteranih sa Kosova. Akademik Kovačević kaže „Čitao sam kako iz Albanije poručuju da je budućnost srpske i albanske dece u razgovoru i da više ne bi trebalo da bude rata. Albanski narod ima želju da objedini teritorije na kojima živi, u federacji ili konfederaciji.

Za 20 ili 30 godina Albanci bi mogli da žive na najvećoj teritoriji sa najmnogoljudnijim stanovništvom, ako uzmemo u obzir ostale države na Balkanu. Ako tu priču oko Kosova ne rešimo za pet godina, rešavaćemo je za 10 ili 20 godina sa stalnom latentnom opasnošću da preko noći počne rat. Možemo da zamislimo kako neko ubija celu porodicu komšiji, ali je on, recimo, druge veroispovesti. I šta onda? Eto razloga za rat“.

Ovde se postavlja pitanje indentiteta i opstanka Srba ,srpskog naroda i same Srbije. Srbija i srpski narod mogu biti zaplašeni, ucenjeni i da im se preti ali bez Srbije i Srba nema mira na Balkanu.

Niko nema prava kako je rekao Patrijarh SPC Irinej da Kosovo„poklanja” već da se u miru, duhovno ekonomski, diplomatski bori za svoje interese na Kosovu i Metohiji.

Ko kaže da je Kosovo teret Srbije, tako će biti u skorije vreme iza Vojvodinu, rašku oblast, jug Srbije. Kuda to vodi?.

Akademik Kovačević koji sada ima skoro 70 godina misli na budućnost Srbije i nove generacije, ali je bitno da se definiše da je imao otpor prema vlastima SPS i SRS tokom devedsetih koji u modifkovanim ovlicima poltike i ideja sada vrše vlast u Srbiji.

Treba postaviti pitanje pravog indentita Dušana Kovačevića onog iz devedsetih ili danas ili je i on promenio sebe kao i Predsednik Vučić

(Vidovdan)