Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše, Dušan Marić
I ovu godišnjicu smrti Zorana Đinđića njegovi saborci iz DOS-a i politički naslednici, među kojima je lažnih mnogo više nego pravih, iskoristili su za njegovo neumesno veličanje i ocrnjivanje političkih protivnika.
Najdalje su otišle dnevne novine „Blic“ i Đinđićev naslednik na mestu lidera Demokratske stranke Bojan Pajtić.
„Blic“ je preko cele naslovne strane objavio sliku ubijenog premijera i njegove pokojne majke, uz patetičan naslov: „Hvala što ste ga rodili, izvinite nismo ga sačuvali“. Kao da su u pitanju Isus Hristos i Marija Magdalena.
Čime je to Zoran Đinđić zadužio Srbiju i srpski narod toliko da se jedna novina u ime cele nacije njegovoj majci zahvaljuje što ga je rodila? Baš ničim.
On, Koštunica i ostali lideri DOS-a su na vlast došli državnim udarom, paljenjem i pljačkom Narodne skupštine i RTS, ponižavajućim razoružavanjem i skidanjem u donji veš srpskih policajaca koji su čuvali najvišu srpsku državnu instituciju. U NBS i Carinu upali su sa oružjem i čarapama na glavama. Glavni saradnici u tom poslu bili su im CIA i Zemunski klan.
Pod njihovom vlašću Srbija je postala prva država koja je svog predsednika, Slobodana Miloševića, izručila stranom sudu, Haškom tribunalu. A da bi što više ponizio srpski narod, lično „patriota“ Đinđić je odlučio da to bude na Vidovdan, jedan od najvećih srpskih nacionalnih praznika.
Pod njihovom vlašću Nataša Kandić, Sonja Biserko i ostali plaćenici zapadnih obavještajnih službi postali su država u državi. U kojoj je patriotizam izjednačen sa primitivizmom i krivicom, a okupljanje pedera jedan od najvažnijih društvenih događaja.
Nije Zoran Đinđić bio ni maloletno dete, ni nacionalno blago, da ga mi čuvamo i izvinjavamo se što ga „nismo sačuvali“.
Da je živ, ako bi neko nekom trebao da se izvinjava, on bi trebao da se izvini građanima Srbije.
Zato što su on, Koštunica, Batić, Čanak, Veselinov, Velja Ilić, Mlađan Dinkić, Momčilo Perišić, Čeda Jovanović, Nebojša Čović, Dušan Mihajlović i ostali opskurni likovi tadašnje tužne stvarnosti privredu Srbije uništili tako temeljno da se neće oporaviti ni u sledećih 20-30 godina. A pitanje je i tada.
Zato što su on i njegova dosovska bratija, skupljena s koca i konopca, kroz lopovsku privatizaciju, preko fantomskih firmi sa Devičanskih i raznih drugih egzotičnih ostrva, budzašto rasprodali stotine srpskih preduzeća i pola miliona radnika isterali na ulicu. U glad i beznađe. Sam bog zna koliko ih je umrlo od gladi.
Ili smo možda trebali da ga čuvamo zato što je tri velike šećerane, koje su samo u zalihama sirovine imale imovinu vrednu desetine miliona evra, prodao za devet evra? Svom kumu i direktoru svoje Demokratske stranke.
I još stotine i hiljade zato.
Bojan Pajtić je 12.mart shvatio isključivo kao dobru priliku da u predizbornom obračunu demokrata i naprednjaka protivničkom timu ubaci „trojku“. Sa izrazom lica snaje koja lažno žali svekrvu, izjavio je da Srbiju vode oni koji su najavljivali Đinđićevo ubistvo. Ciljao je na Vučića.
Šta god ko mislio o njima i njihovom upravljanju državom, Srbiju danas vode oni koji su na vlast došli glasačkim listićima a ne bagerima. Drugo, Vučić sa atentatom na Đinđića ima veze koliko i sa ubistvom Miloševića u Hagu. Naime, i njega je oštro kritikovao.
Sudski je dokazano sa su Đinđiću glave došli njegovi prijatelji i saveznici u rušenju Miloševića, mafijaši iz Zemunskog klana Šiptar, Kum i Legija. Kod kojih su njegovi najbliži saradnici, čede i bebe, odlazili na kupanje u Šilerovu, a iz nje izlazili sa kesama novca. S tim što ne treba isključiti ni mogućnost da značajnu ulogu u organizaciji 12.marta imaju CIA i MI 6. Iste one zapadne obaveštajne službe koje su Đinđiću i DOS-u pomogle da 5.oktobra izvedu državni udar i zapale državni parlament.
Vučić je u to vreme bio funkcioner Šešeljeve SRS. Opozicione patriotske i proruske stranke koja je svakodnevno trpela udarce od kriminalizovanog prozapadnog režima. Imao je mnogo prečih poslova od skidanja Đinđićeve glave. Čuvao je svoju. Kao i većina građana. Tolika je demokratija tada bila u Srbiji. I sigurnost.
Samo je bilo pitanje ko će od dosovskih omiljenih ubica i mafijaša da te uzme na nišan. Čume ili Legija. Šiptar ili Kum. Skole ili Šljuka. Cecin Ćenta ili Karleušin Ćanda. Dugi ili Bata Trlaja. Ili ko zna koja od dosovskih „specijalnih ekipa“, koje su izvršile teroristički napad na Stanicu policije Stari grad i iz nje odnele 400 komada oružja.
Da ubijaju vojsku i policiju. Ako krenu da brane ustavni poredak.
Đinđić je zauvek promenio Srbiju, tvrde dosovci.Đinđić je drugačije zamišljao budućnost. Đinđić bi danas bio razočaran. Srbija bi bila u EU. Umesto poplavnih talasa (za koje je naravno kriv Vučić) Srbijom bi tekli med i mleko, a NATO i Albanci bi nas klečeći molili da nazad uzmemo KiM. Da je Đinđić na vlasti.
Otpor u Južnoj Americi- Svrgavanje postojećih režima
Što bi rekao Milošević, malo morgen. Đinđić je na vlasti bio skoro tri godine. Rezultat: uništena privreda, ubrzani odlazak KiM i masovna ubistva Srba u Prištini, ubistva i obračuni sa političkim protivnicima u Beogradu. Dvojice najvećih, Miloševića i Šešelja se rešio tako što ih je poslao u Hag. Toliko o njegovoj demokratiji.
Nije Đinđića u upravljanju državom nasledio Vučić, nego baš oni koji sad liju suze nad „postđinđiđevskom“ Srbijom – Boris Tadić, Zoran Živković, Nenad Čanak, Čedomir Jovanović i kompanija. I nisu na vlasti ostali 13 meseci, već 13 dugih godina! Dovoljno da pokažu šta znaju. Bilo, ne ponovilo se.
„Otpor“ u Gruziji pred rat, pod nazivom „Kmara“
Ko ih je sprečavao da sprovedu Đinđićeve „vizionarske“ ideje? Imali su svu vlast u državi i podršku Zapada. I nisu uradili ništa. Prvo, zato što Đinđić nije bio nikakav vizionar, već goli pragmatičar, koji je, zarad vlasti, ličnog bogaćenja (pogledati imovinu Ružice Đinđić) i zadovoljavanja interesa zapadnog krupnog kapitala, Srbiji naneo mnogo zla.
Drugo, zato što su Čedu Jovanovića, Zorana Živkovića i ostale dosovske mutljage i tada, kao i danas, zanimale samo pare, Fidelinke i fruškogorski vinogradi a ne Srbija i vizionarske ideje.
Otpor u arapskim zemljama- tkz. „Arapsko proleće“
Đinđić je izraelskom listu „Haaretz“2. maja 1999. dao intervju gde je između ostalog rekao: „Nema potrebe za kopnenom operacijom i formalnim osvajanjem Srbije. Da bi dovelo do konflikta između NATO-a, Rusije i Kine, i do međunarodne krize. Najlogičnija stvar koju NATO može da uradi jeste da nastavi rat iz vazduha, koji je vrlo efikasan. Uništili su infrastrukturu u Srbiji i za deset dana do dve nedelje, ovde će biti vrlo teško da se živi bez gasa, struje, mostova i telekomunikacija. Milošević neće biti u stanju da vodi rat duže od deset dana ili dve-tri nedelje.“
Iz zatvora su oslobodili 1.300 terorista OVK. Koji su amnestirani kao da su rušili tuđu bespravno izgrađenu šupu a ne njihovu državu. Kao da su ubijali piliće a ne hiljade srpskih vojnika, policajaca i civila. Oslobodili brigadu terorista a zauzvrat nisu oslobodili ni jednog od više stotina kidnapovanih Srba. Koje su Albanci žive čerečili radi prodaje njihovih organa.
Zoran Đinđić je doktorirao filozofiju na katoličkom (jezuitskom) Univerzitetu u nemačkom gradu Kostancu. On je pisao o jezuitima i Lojoli. Napisao je i predgovor knjizi Ignjacija Loloje „Načela jezuita“, u izdanju beogradske Mladosti iz 1987. godine, pod nazivom „Ignacio de Loyola – duhovni vitez borbene crkve“.
„Noć dugih bodeža“- „Otpor“ u Ukrajini na protestima pred rat, pod nazivom „Svoboda“
(Facebookreporter)
