RUSKI EKSPERT OTKRIVA: Sporazum Srbije sa NATO gori od članstva u NATO-u!

 Povodom posete predsednika Srbije Tomislava Nikolića Moskvi, o odnosu Rusije prema eventualnom ulasku Srbije u NATO i nedavno potpisanom sporazumu sa Alijansom razgovaramo sa našim stalnim ekspertom, Nikitom Bondarevom, doktorom istorijskih nauka, zamenikom rukovodioca sektora za evropske zemlje i rukovodiocem grupe za balkanske zemlje ruskog Instituta za strateška istraživanja (RISI) i srpskim politikologom, analitičarom uglednog srpskog časopisa „Nova srpska politička misao“ Nikolom Tanasićem.

Ruska reč: Može li Rusija da spreči ulazak Srbije u Alijansu?

Nikita Bondarev: Rusija nema nikakve zakonske osnove za tako nešto. Mogu biti pokrenuti mehanizmi ekonomskog pritiska i diplomatije „iz senke”, ali na legalnom nivou takvi mehanizmi ne postoje. Osim toga, srpski Ustav sadrži tačku o vojnoj neutralnosti, tako da se čak i ne postavlja pitanje ulaska Srbije u NATO, jer je to suviše teško izvesti u čisto administrativnom smislu. Naime, nije dovoljno samo održati referendum, nego treba još i uneti izmene u Ustav. Teško da će se Srbija na to odlučiti, tako da formalno gledano nema šta ni da se sprečava.

Ruska reč: Zašto je Moskvi važno da se Beograd ne pridruži NATO-u, ako imamo u vidu pripreme Crne Gore za članstvo u Alijansi?
Nikita Bondarev: Crna Gora je već sa svih strana okružena članicama NATO-a, tako da njen ulazak u Alijansu praktično ni na šta neće uticati.

Crna Gora nema nikakav vojni potencijal. To je gest koji ima isključivo politički smisao. Upućivanjem poziva Crnoj Gori NATO je zapravo najavio da nastupa nova istorijska epoha. Ranije su predstavnici Alijanse izjavljivali da je širenje NATO-a završeno, a sada je nastupilo novo doba. To je signal, i on je između ostalih upućen i Rusiji.

Srbija je nešto drugo. U Srbiji je ostao veliki broj jugoslovenske vojne infrastrukture i vojnih kadrova. Istina, u proteklom periodu je tehnika zastarela, a kadrovi su već u penziji. Pre bi se reklo da je Srbija NATO-u potrebna kao tranzitna zemlja i kao ključ Balkanskog poluostrva, a samim tim i kao ključ čitavog istočnog Sredozemlja.
Sa druge strane, Srbija i Crna Gora su danas faktički jedina geografska prepreka za permanentnu islamizaciju Evrope, što je posebno postalo aktuelno u vezi sa najezdom izbeglica sa Bliskog istoka.

U Grčkoj već postoje oblasti koje su potpuno albanizovane, u Bugarskoj se broj bugarskog stanovništva smanjuje, a broj Turaka i Roma raste, dok je područje blizu granice sa Grčkom u potpunosti islamizovano. U Albaniji mnogi maštaju o Velikoj Albaniji koja bi obuhvatila sva područja sa albanskim stanovništvom u okolnim zemljama. Hrvatsko stanovništvo u Bosni napušta Muslimansko-hrvatsku Federaciju.

Svaka ozbiljna izmena u političkom i vojnom statusu Srbije, Makedonije ili Crne Gore poljuljaće krhku ravnotežu u odnosu snaga i stvoriti još pogodnije uslove za stvaranje balkanskog kalifata. Nije jasno o čemu razmišljaju naši zapadni „partneri” kada sistematski rade na tome da Srbija i Republika Srpska postanu što slabije. Time će oni postići da Balkan kroz deset godina bude totalno islamizovan. Tu će živeti Albanci, Turci i Sirijci, a Slovena uopšte neće biti. Rusija se, prirodno, protivi takvom razvoju događaja.

Ruska reč: Kako Moskva treba da reaguje na sporazum o punoj logističkoj podršci NATO-u i diplomatskom imunitetu pripadnika Alijanse u Srbiji, koji je Skupština Srbije ratifikovala, a predsednik Nikolić potpisao? I kako posle toga treba shvatiti Nikolićevu i Vučićevu retoriku o neutralnosti Srbije?

Nikita Bondarev: U principu, tu se stvara ista situacija kao i sa Kosovom. Ustavom je propisan princip nedeljivosti Srbije, i da bi se odvojilo Kosovo nije dovoljno održati referendum, nego treba menjati i Ustav. Isto je i sa ulaskom u NATO: nije dovoljno održati referendum, čak i ako čisto teoretski pretpostavimo da bi stanovništvo podržalo članstvo u Alijansi.

Srbija formalno ne priznaje odvajanje Kosova, a u stvari iz godine u godinu sve više popušta po tom pitanju. Isto je i sa NATO-om: formalno Srbija ne može da stupi u NATO, a defakto je još od Tadićevog predsedničkog mandata potpisan čitav niz zasebnih sporazuma sa Alijansom, i poslednji u tom nizu je sporazum o logističkoj podršci i diplomatskom imunitetu.

Taj dokument daje NATO-u takve mogućnosti da Alijansi nije više ni potrebno bilo kakvo stupanje Srbije u NATO. Alijansa je od Srbije već dobila sve što je mogla: potpunu slobodu kretanja bez prethodne najave, diplomatski imunitet i pristup svim objektima. Srbija, sa druge strane, ne dobija od NATO-a ništa. Alijansa se nije obavezala da čuva celovitost Srbije, o čemu govore Nikolić i Vučić.

U sporazumu to jednostavno ne postoji. Ali zato postoje druge zanimljive odredbe. Na primer, Srbija nema pravo da uputi žalbu NATO-u ukoliko se ispostavi da tehnika Alijanse nije ispravna, pa čak i ako zbog toga neko izgubi život. To pitanje ne može biti podignuto na međunarodne instance, jer Srbija jednostavno nema pravo da podnosi takvu tužbu. Drugim rečima, generalno gledano NATO može da skladišti u Srbiji sve neispravno oružje i municiju kojoj je prošao rok i koja može da izazove smrt i uništenje.

Štaviše, taj sporazum ne može da raskine jedna strana. On može prestati da važi samo na obostranu inicijativu. Ako jedna strana zahteva da se sporazum anulira, mora najpre da prođe oko godinu dana, a uz to pomenuta strana treba da plati neke ogromne kazne. To faktički znači da Srbija ne može samostalno da anulira taj sporazum. Taj sporazum je daleko gori od stupanja u NATO. To je jaram, a ne ravnopravno partnerstvo.

Ruska reč: Da li je februarski sporazum Srbije i NATO-a dokaz da Beograd odustaje od prethodne politike neutralnog statusa zemlje? Hoće li se ta odluka srpskih vlasti odraziti na rezultate prolećnih parlamentarnih izbora, s obzirom da ulazak u NATO podržava svega 7% stanovništva? Ili će se vlasti ipak izvući i ubediti sugrađane da sporazum o punoj logističkoj podršci NATO-u i diplomatskom imunitetu njegovih pripadnika nije u suprotnosti sa neutralnim statusom zemlje?

Nikola Tanasić: Pre svega bih hteo da naglasim da je iznenađenje sa kojim su ruski mediji propratili ratifikaciju NSPO sporazuma sa NATO kao „preokret srpskih vlasti prema NATO“ pokazatelj da se u Rusiji srpska politička scena prati izrazito površno – najnoviji sporazum je prirodni nastavak kursa „puzajućeg trka“ Srbije u NATO koji traje bez prestanka od 5. oktobra 2000 g. naovamo.

Kada su srpske vlasti (zbog ogromnog pritiska javnog mnjenja) odbile da Rusiji uvedu sankcije, ruski mediji su režim u Beogradu masovno predstavljali kao „proruski“, što su domaći mediji u Srbiji aktivno koristili za potkopavanje pozicija istinski proruske opozicije. Slične greške je ruska javnost napravila po pitanju Crne Gore, gde se atlantski vektor spoljne politike „gurao pod tepih“ i zanemarivao, dok nije bilo prekasno.

Drugi važan faktor jeste činjenica da je većina sporazuma o saradnji sa NATO potpisana bez ikakve javne rasprave, praktično iza leđa javnosti, skoro u tajnosti. Većina građana Srbije tek sada saznaje o IPAP sporazumu koji je Vučićeva vlada potpisala pre godinu dana. Ispostavilo se da je to jedini način da se u Srbiji forsira NATO-agenda – kradom i u potaji.

Za poslednjih desetak godina, svaki pokušaj popularizacije NATO preko skupih medijskih kampanja izazivao je samo kontraefekat, a rejting NATO u zemlji bi po pravilu padao za još koji procenat niže. Zato i sadašnje vlasti insistiraju na tome da se „ništa nije dogodilo“, i da je to samo potvrđivanje sporazuma koji su „potpisani ranije“.
Naravno, ta politika ne može trajati večno.

Za neke dalje korake u smeru NATO, vlast bi morala da i nominalno odustane od državne neutralnosti, i pođe putem kojim je pošla Crna Gora. Međutim, malo je verovatno da bi takva kampanja urodila plodom, kao što nije izvesna njena budućnosti i u samoj Crnoj Gori.
Pitanje o uticaju zbližavanja sa NATO na rezultate izvora je druga priča.

Izbori u Srbiji već desetak godina tradicionalno izvrdavaju narodnu volju. Na primer, dok podrška NATO u narodu skoro nikada ne prelazi 10%, procenat poslanika u (svim, uključujući i „proruske“ SNS i SPS) parlamentarnim partijama koji otvoreno lobiraju za NATO je neuporedivo veći. Baš kao što se protiv ulaska u EU zalaže više od 40% građana Srbije, i NIJEDAN narodni poslanik.

Drugim rečima, partijska mehanika raspolaže sredstvima manipulacije da se pitanje NATO izgura na marginu političke debate, a da se anti-NATO snage (klevetama, manipulacijama, medijskim spinovanjem) marginalizuju na političkoj sceni, tako da će efekat saradnje sa NATO po izborni rezultat Vučićeve SNS biti minimalan – ali ipak nedvosmisleno negativan.

Ruska reč: Hoće li Srbija u doglednoj budućnosti biti spremna da stupi u NATO? Ili možda Alijansa više neće biti ni zainteresovana za neposredno članstvo Srbije, s obzirom da ovim sporazumom Zapad dobija u Srbiji sve što mu je potrebno, i to bez ikakvih obaveza sa svoje strane, a srpske vlasti i dalje mogu da govore narodu o neutralnosti, o politici savezničkih odnosa sa Rusijom, nepriznavanju Kosova i nestupanju u NATO?

Nikola Tanasić: Kao što sam već rekao, privoleti Srbiju da se prikloni NATO je trenutno skoro nemoguć zadatak – za tako nešto bi u najmanju ruku bilo potrebno da NATO prizna sopstvene ratne zločine i nelegalnost bombardovanja 1999. godine, i da promeni politiku na Kosovu i u Republici Srpskoj, što je praktično nezamislivo. Međutim, nisam siguran da će se Zapad zadovoljiti sa samo „tehničkom saradnjom“ sa Srbijom.

Ulazak Srbije u NATO je zapadu potreban kao čin konačnog poraza i poniženja Srbije, koja se 1999. godine jedina u Evropi suprotstavila uzdizanju SAD i NATO do novog hegemona na Starom Kontinentu. Zbog toga se od Srbije već 15 godina pravi primer za potencijalne bundžije na Balkanu, i u Evropi. I „simbolička saradnja“ tu nije dovoljna, baš kao što ni „simboličko savezništvo sa Rusijom“ nije prihvatljivo za Zapad, i baš kao što je simbolički čin srpskog odbijanja da Rusiji uvede sankcije izazvao gnev evropskih i zapadnih birokrata i kerbera.

Dakle, Srbiju će nastaviti da lome, ali glavnu ulogu u tom lomljenju neće igrati NATO, već EU, koja i dalje opstaje na srpskoj medijskoj i političkoj sceni kao „obećana zemlja blagostanja i standarda“. Ovaj ideološki simulakrum je ono što se suprotstavlja političkoj samostalnosti, državnoj i narodnoj suverenosti i vitalnim nacionalnim interesima, uključujući i savezništvo sa Rusijom, koje predstavlja jedinu realnu komparativnu prednost Srbije u odnosu na druge zemlje regiona.

Što se tiče mogućnosti srpskih vlasti da „sede na dve stolice“, ta pozicija je načelno neodrživa, ali treba biti pošten i priznati da one na te dve stolice sa uspehom sede još od 2009. godine, kada je tadašnji predsednik Tadić prvi put izjavio da Srbija ima „četiri stuba spoljne politike“ (od kojih je jedan Rusija).

Od tada je Srbiji pošlo za rukom da održi taj delikatni balans između dve strane, i da natera ruske diplomate da javno izjavljuju da se „ne protive putu Srbije u EU“ (što je značajno potkopavalo pozicije proruskih snaga u zemlji), ali i zapadne diplomate da naglas izjavljuju da „poštuju srpsku neutralnost“ i da „Srbija ima pravo da vodi samostalnu spoljnu politiku“.

Da se takva pozicija ne može održavati beskonačno, nije sporno. A ruska javnost mora da razume da, kako trenutno stoje stvari, kada se taj balans naruši, on će biti narušen na štetu i Rusije, i Srbije – ako se Rusija u međuvremenu aktivnije i promišljenije ne uključi u politički život Srbije i Balkana.

(Ruska reč)