EKSPERT ZA BALKAN TVRDI: RUSIJA ULAZI U SRPSKO- ALBANSKI RAT

Evropa ne bi trebalo da se iznenadi ako Rusija uskoro napravi vlastitu “mapu puta” normalizacije srpsko-albanskih odnosa, ocenjuje u u autorskom tekstu za ugledni „Njujork Tajms“ šef Centra za liberalne strategije u Sofiji, politikolog, Ivan Krastev.

U članku naslovljenom „Putinovo sledeće igralište, ili poslednja moralna odgovornost Evropske unije“, Krastev ukazuje da je politika EU prema Balkanu više vođena ideologijom nego u bilo kojem drugom delu sveta, ali upozorava da je upravo ideološka rigidnost Evrope i odgovorna za paralizu regiona.

Analizirajući pitanje razgraničenja izmađu Srba i Albanaca, odnosno „korekcije granica“, on ukazuje da je EU svojim rigidnim stavom i praktično odbijanjem da podrži takav dogovor, otvorila prostor da ruski predsednik Vladimir Putin i Rusija stupe na scenu i preuzmu posredničku ulogu, a „komšijama u regionu“ poručila da su infantilni.

– To im se obilo o glavu – poručuje Krastev, koji takav stav obrazlaže mišljenjem da su „Izgledi za sporazum Srbije i Kosova danas mnogo slabiji nego pre nekoliko meseci, a rizik od etničkih sukoba veći“.

Istovremeno, on poručuje donosiocima odluka u EU da bi, po ugledu na Prespanski sporazum, Evropa sada, sa istom energijom i fleksibilnošću, trebalo da podstakne Srbiju i Kosovo da nađu vlastiti kompromis.

– Samo tako može da ostane relevantna u regionu, a ne tako što će biti sila za održavanje statusa kvo – navodi Krastev.

Analizu bugarskog politikologa prenosimo u celosti.

Balkan – iz represivnog u depresivno
– Tranzicija na Balkanu je završena – rekao mi je, pre izvesnog vremena, albanski politički analitičar Remzi Lani.

Međutim, Lani nije mislio na transformaciju od diktatorske države do demokratije, kao u mnogim drugim postkomunističkim zemljama:

– Prošli smo tranziciju od represivnih do depresivnih režima.

U pravu je. Starih komunista i radikalnih etničkih nacionalista uglavnom više nema; zamenila ih je stagnacija – ekonomska, socijalna i politička.

Sada se postavlja pitanje kako se ti depresivni režimi uklapaju u narastajuće geopolitičko suparništvo.

Dan pre nedavne posete Beogradu predsednik Rusije Vladimir Putin izrazio veliko nezadovoljstvo zbog promene imena Makedonije i optužio “SAD i pojedine zapadne zemlje” za “destabilizaciju” regiona, a šef ruske diplomatije osudio je “spremnost SAD da sve države Balkana što pre uvede u NATO i time ukloni ruski uticaj u regionu.

Posmatrajući posetu Putina Beogradu i slušajući njegovu retoriku, neminovno ste morali da zaključite da se konfrontacija Zapada i Rusije na Balkanu menja – kako po karakteru, tako i po intenzitetu. U poslednjih deset godina Rusija je aktivno branila svoje privredno i kulturno prisustvo u regionu, ali nikada nije otvoreno osporavala hegemoniju NATO i EU. Više nije tako.

Na prvi pogled, ruske ambicije deluju nerealno. Balkan ostaje čvrsto vezan za Zapad – Grčka, Bugarska, Rumunija, Hrvatska, Albanija i Crna Gora članice su NATO, a Makedonija je na putu da to postane.

Zemlje regiona su ili članice EU, ili teže da joj se pridruže. Evropska unija je ubedljivo najveći trgovinski partner, najveći investitor i omiljena destinacija emigranata. Preovladava mišljenje da bi Rusija mogla da oteža stvari, ali da na može više od toga.

Preovlađujuće mišljenje je možda pogrešno. Moskva je osetila kritičnu povredivost položaja Zapada na Balkanu: dok EU u zemljama kao što je Ukrajina smatraju simbolom promena, na Balkanu je vide kao branioca statusa kvo, koja je možda na putu da propadne.

EU gubi bitku

Javnost je nezadovoljna i besna. Etničke tenzije rastu. U gotovo svim zemljama u regionu održavaju se velike demonstracije protiv vlasti. U većini zemalja ekonomski rast je usporen, siromaštvo je široko rasprostranjeno, a smanjenje stanovništva dramatično: više od 40 odsto ljudi rođenih u Bosni i Hercegovini napustilo je zemlju; oko 40 odsto rođenih u Albaniji i oko 25 odsto Makedonaca uradilo je isto.

I dok ankete pokazuju da većina ljudi i dalje smatra da je ulazak u EU najbolji način da dožive napredak, obećanje evropske integracije gubi čudotvornu moć. Ne samo da budućnost EU deluje neizvesno, već su i lideri poput francuskog predsednika Emanuela Makrona jasno stavili do znanja da neće trošiti politički kapital na zalaganje za integraciju Zapadnog Balkana.

Uprkos tome što se raspoloženje u regionu promenilo, Evropska unija nije spremna da promeni pristup prema njemu. Ovo je delimično posledica birokratske inertnosti i nedostatka političkog interesa, ali i straha da će bilo kakva promena politike na Balkanu delovati kao izdaja principa.

Ratovi u bivšoj Jugoslaviji 90-tih godina odigrali su značajnu ulogu u oblikovanju političkog identiteta EU posle hladnog rata. Tragediju u komšiluku Evropa nije doživela samo kao sukob između država i naroda, već i između dva principa: principa etničkog nacionalizma, oličenog u Slobodanu Miloševiću, i principa multietničke demokratije, otelotvorene u Evropskoj uniji. Samim tim, ideologija više pokreće politiku EU prema Balkanu nego u bilo kom drugom delu sveta. Ideološka rigidnost Evrope je za divljenje, ali je takođe delimično odgovorna za paralisanje regiona.

Ovo najbolje ilustruje uloga EU u diplomatskom procesu između Srbije i Kosova. Dijalog je inicirala i podstakla EU zato što svi shvataju da je uzajamno priznavanje Beograda i Prištine jedini način da se uklone prepreke za dublju ekonomsku saradnju i utre put ulasku Srbije i Kosova u Evropsku uniju. Međutim, kada su srpski predsednik Aleksandar Vučić i njegov kosovski kolega Hašim Tači počeli da razmatraju osetljivo pitanje “korekcije” granica kako bi postigli konačan sporazum, velike evropske prestonice brzo su saopštile da to nikada neće dozvoliti.

Promena granica nikada nije dobra ideja, a naročito posle traumatskog iskustva etničkih ratova na Balkanu, ali nije najbolja ideja ni reći izabranim liderima da ne mogu da sami oblikuju uzajamne odnose.

Prema tome: uprkos legitimnosti strahovanja Evrope da bi promena granica između Kosova i Srbije mogla da podstakne druge zemlje da pođu za njihovim primerom, kao i činjenici da je EU u pravu kada uporno tvrdi da bilo kakvu promenu granica mora da podrži većina ljudi u tim zemljama, poruka ostavlja loš utisak. Kao da govore komšijama da su infantilni. Upravo to im se obilo o glavu. Izgledi za sporazum Srbije i Kosova danas su mnogo slabiji nego pre nekoliko meseci, a rezik od etničkih sukoba veći.

Ovde na scenu stupa Rusija

U novembru prošle godine, Putin se susreo s Tačijem, uprkos činjenici da Moskva ne priznaje Kosovo kao državu. Taj sastanak šalje poruku da Rusija ne vidi sebe na Balkanu samo u ulozi zaštitnika Srbije, već i kao moguću posredničku silu. Zato Evropa ne bi trebalo da se iznenadi ako Rusija uskoro napravi vlastitu “mapu puta” normalizacije srpsko-albanskih odnosa (ne bi trebalo da se iznenade ni ako Turska pokaže zainteresovanost da učestvuje u takvoj inicijativi Rusije).

Drugim rečima, rusko delovanje na Balkanu ne samo da kvari igru. Moskva želi da zameni EU u ulozi posrednika u rešavanju regionalnih sukoba, kao što – prilično uspešno – nastoji da zameni SAD u ulozi posrednika na Bliskom istoku.

U petak, nakon 27 godina spora, grčki parlament konačno je odobrio novo ime Makedonije – Severna Makedonija – i stavio tačku na jedan od sukoba na Balkanu. Bila je to stvarna pobeda evropske strategije u regionu. Sada bi Evropa, sa istom energijom i fleksibilnošću, trebalo da podstakne Srbiju i Kosovo da nađu vlastiti kompromis. Samo tako može da ostane relevantna u regionu, a ne tako što će biti sila za održavanje statusa kvo.