Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Ratko Dmitrović
Mi njima, Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj… ništa ne značimo. Za njih smo samo geografski pojam, kakvo-takvo tržište, zanimacija u dokolici. Tek u velikim prekomponovanjima, istorijskim potresima, ubace nas u svoje ukrštenice, u žarišta ako treba, a onda na margine večitih interesa, i tu čekamo na sledeći veliki talas. Nije Evropska unija osnovana iz humanizma, već zarad uvećanja kapitala, bogaćenja. Očekivati od njih ljudsko lice ravno je traganju za farmom svinja u Saudijskoj Arabiji.
Srbija u novom dobu, od povlačenja Osmanlija s Balkana, nikada nikome od velikih nije bila ni partner ni saveznik. Našli smo se nekoliko puta, isključivo u ratu, na istoj strani, zato što su Srbi slobodoljubiv narod, ali to nije savezništvo. I u tim ratovima, Prvom i Drugom svetskom, nastojali su, i uspevali, veliki i moćni, da nas pretvore u topovsku municiju.
Kosovo su nam oteli, to je okupirana srpska zemlja na kojoj napraviše (naši bivši „saveznici“ i oni protiv kojih smo ratovali) drugu albansku državu. Sad ultimativno traže da tu okupaciju potpišemo, da sa sebe speru ljagu zločinaca i okupatora, a jesu i jedno i drugo, da u bliskoj budućnosti kažu kako su Srbi sami otpisali, predali Kosovo.
Predsednik srpske vlade, Aleksandar Vučić, ponadao se, ljudski je to, da će Nemac Srbe i Srbiju konačno pogledati izvan linije topovskih i mitraljeskih nišana. Sve što je u tom odnosu radio Vučić, radio je kako treba, ali ne vredi. Stavove i odnose prema drugima, posebno malima i nejakima, veliki ne menjaju, ili to rade veoma retko.
Nemac će Srbinu uvek da bude Nemac. I ne treba se opterećavati pitanjem zbog čega Nemačka, Engleska, Amerika, preferiraju Albance i Albaniju u odnosu na Srbiju. Tako je i nema pomoći, bar ne u dogledno vreme.
Ima tu, ako o Nemcima govorimo, geostrategije, golog interesa, ali i one guste, mračne, podmukle netrpeljivosti, od vremena Bizmarka, preko Hitlera do Klausa Kinkela i Merkelove. Ako zarad otvaranja poglavlja 35 traže da priznamo nezavisnost Kosova i Metohije, šta će tek tražiti da to poglavlje, i ostala, zatvorimo. Sećate li se Andreasa Cobela, nemačkog ambasadora u Beogradu 2007. godine.
Priznavanje nezavisnosti Kosova Nemačka prihvata samo u pisanoj formi. S državnim pečatom. To što se Beograd odavno odrekao Rezolucije 1244, što se još za vreme Koštunice i Tadića pomirio sa stanjem na terenu, Nemcima ništa ne znači. Oni hoće potpis. Nije adekvatno poređenje, ali pade mi na pamet šta je Hitler prvo uradio, došavši u okupiranu Francusku jula 1940. godine, u Kompjenjskoj šumi?
Ima li časnog, dobrog izlaza iz ove situacije? Ne znam, možda da pokušamo ono što dosad nismo: da kažemo Briselu kako eventualnim članstvom u EU i nismo previše impresionirani. A onda da se okrenemo sebi.
(Večernje novosti)
