Cvijanović: „Kosovsku laž Zapada, Putin će srušiti jakom ponudom Vučiću u Moskvi, obimnijom nego ikada..“

Piše: Željko Cvijanović

Zašto je laž o Kosovu i Evropi bila toliko važna i kako je na svojim leđima iznela celu jednu političku epohu

1.
Možda nešto pre nego što smo očekivali – i to je prevratnička novina koju je donao nacrt poglavlja 35 – jedna politička epoha u Srbiji je završena. Ako se posreći, možda će to biti i kraj srpskog 20. veka. Nema više!

Najbliži definisanju te tačke bio je naglo ofanzivni Tomislav Nikolić, govoreći – doduše eufemistički – kako smo „veoma blizu toga da Evropa potpuno otvori svoje karte“. Naravno, karte – ne samo evropske – otvorene su nacrtom poglavlja 35, gde je izbrisana i poslednja formalna granica između potpune predaje Kosova i Metohije i ulaska u EU. To je sad jedna tačka, jedna tema.

Kako je ta očigledna laž o nespojivosti kosovskog procesa i pristupanja EU bila toliko važna i velika da je na svojim leđima mogla da iznese celu jednu političku epohu. Zato što je to bila tačka – ako ne konsenzusa između Srba, njihove političke klase i ovdašnjih predstavnika zapadnih sila – a ono prividne saglasnosti te tri grupe. Ona je svakoj od njih omogućavala da društveni sukob odloži na neodređeno vreme.

Građani Srbije tom laži kupili su deceniju mira; politička klasa mogla je u isto vreme da uživa podršku suštinski interesno suprotstavljenih građana i stranaca; stranci su mogli da završavaju zacrtane ciljeve u Srbiji, ne prebrzo, ne lako, ali bez trzavica, zaokreta i suvišnih rizika.

2.
U toj formuli – „i Kosovo i EU“ – kupljen je jedan period društvenog mira, i on je omogućio kakvu-takvu koegzistenciju elita koje su prednost davale Kosovu i onih kojima je bila bliža EU. Bila je to neka vrsta prećutne društveno-političke norme, i svako onaj ko bi izašao iz nje – poput Koštunice 2008 – bio je obeležen kao nepodoban u javnom prostoru, isto onako kao što su Nikolić i Vučić, posle godina odbijanja, prihvatanjem te norme konačno ušli u bubanj za vlast.

Na toj normi, konačno, formirana je i srpska međunarodna politika – suštinski prozapadna, uz održavanje veza sa Rusijom, onakvih kakve neće preterano iritirati Zapad, dok će Moskvi slati poruke da joj nismo okrenuli leđa i da će jednom doći i taj dan. Rečju, formula „i Kosovo i EU“ postala je temelj srpskog političkog meinstream-a, koji je, istina, iz javnog prostora isključio svaki patriotski diskurs, ali je i na vratima vlasti zaustavio pobornike otvorene kapitulacije, poput Čedomira Jovanovića ili Vuka Draškovića.

3.
Na toj normi, naravno, najveći profit su u Srbiji ostvarivale zapadne sile. Zašto su je onda ove nedelje tako brutalno srušile?

Dva su razloga. Prvi, ruska priča Tomislava Nikolića i zapadna priča Aleksandra Vučića na zapadu su zamišljene da budu tačka međusobnih tenzija i raskola. Uprkos čarkama, ta razlika je, međutim, po otvaranju Ukrajine zapretila da bude tačka njihove koegzistencije. Rečju, Nikolićeva politička rusofilija, umesto da bude ugušena Vučićevim vesternizmom, počela je da širi i Vučićev manevarski prostor. Ali posle Nikolićeve afere sa Hanom, na Zapadu je bilo jasno da će najveće iskušenje za njihove odnose biti upravo ovako oblikovan nacrt 35. poglavlja.

Drugi razlog su Rusi. Njihov ulazak na Bliski istok i sve veće prisustvo na Balkanu ne čine ih više silom kojoj možete da izjavite večnu ljubav, a onda je ubedite da nije zgodno da vas vide kako se držite za ruke. Zato će sastanak Vučića i Putina ovaj put biti i značajniji i važniji od svakog pre. I tamo neće biti reči o tome da li Srbija nastavlja EU integracije, tamo će se govoriti o ozbiljnim stvarima. Biće to, kakav god da bude, prvi nastup Srbije u novoj epohi. Zašto?

4.
Srbija je mesto velike ruske nedorečenosti. Godinama Srbima iznad glave visi više nego solidna ruska vojno-ekonomska ponuda, koju razgledaju, nikad ne govore „ne“, ali tek ponešto čopnu. To znači da je ritam srpsko-ruskih odnosa diktirala Srbija, dok je Putin nećkanje Beograda verovatno razumevao tako da Srbi još nisu dotakli dno, kome su se izvesno primicali. Osim toga, Putinovi Rusi koji obilaze Beograd – koliko znam, njih četvorica – kući su se vraćali sa četiri različite priče, četiri procene situacije, četiri predloga koga i kako podržati u Srbiji.

Rezultat je da Srbija u Moskvi nema tretman otpisane Bugarske – ipak se visoko vrednuje odbijanje da uvede sankcije Moskvi – ali ni Orbanove Mađarske, sa kojom se može računati. Taj međustatus Srbije u Moskvi, međutim, više nije održiv. Dva meseca pre zakazanog sastanka, Putin se, koliko znam, dvoumio o njegovom smislu. A onda je presekao i pozvao Vučića na dva dana, po svemu sudeći, pod pritiskom zgušnjavanja događaja. Otuda bi – nota bene! – njegov sud o tome da li se na ovu Srbiju može računati ovaj put mogao da postane definitivan.

A tada se gost ne dočekuje ni ravnodušnošću ni praznih ruku. Nemam informacije, ali sam uveren da će ovaj put ruska ponuda biti i konkretnija i obimnija nego ikad. Uključiće i ekonomiju, i osposobljavanje srpske vojske, dakle oružje, pa i određene bezbednosne garancije. Naravno, ta ponuda imaće i svoje uslove i – tek zbog onih koji vole da kažu kako, eto, i Rusi imaju uslove kao i Amerikaci – nijedan od tih uslova neće biti nauštrb srpskih interesa. (Znate li šta vas čeka u Srpskoj? Imate li u vidu zašto vam podižu Vojvodinu?)

Rečju, posle tog sastanka Srbija će Putina viđati češće nego do sada ili ga – ako se razumemo – neće videti baš dugo. Pritom, valja imati u vidu da za procenu nove ruske uloge na globusu ne treba gledati čak do Sirije, dovoljno je ka Makedoniji i Crnoj Gori. Ponudama koje se ne odbijaju u prirodi je da mogu da se pretvore u velike zamke. Ne ruskom voljom, već silom prilika.

U kakvoj je to vezi sa ukidanjem formule „i Kosovo i EU“? Prosto, na Zapadu se plaše da je odgovor na Putinovu ponudu mogao da sruši tu epohalnu laž, pa su bili brži, suočavajući Vučića pre Moskve sa svim posledicama njegovog izbora.

5.
Šta nam sve to govori o epohi koja sledi? Da trojstvo narod – politička klasa – stranci neće ostati na okupu. Da će samim tim biti neuporedivo burnija od prethodne. Da će biti mnogo teže. Da će biti u stanju da proizvede novi kvalitet, umesto neprestano podgrevanih zabluda. Da će doneti rešenje, a ne odlaganje. Da će pokazati ko je ćutao od mudrosti, a ko od kukavičluka. Da će reći ko je korisni idiot, a ko samo idiot. Da će za svaki izbor trebati hrabrost, a za samo jedan inteligencija. Da će Srbiji biti bolje? To nisam rekao, biće joj samo bistrije, a bolje koliko se izbori.

(Standard.rs)