Evo šta stoji iza privremenog obustavljanja izgradnje „Turskog toka“…

Piše: Stanislav TARASOV

Ćerka firma Gazproma South Stream Transport B.V. obavestila je italijansku Saipem S.p.A. o raskidu ugovor za izgradnju prve linije morskog dela gasovoda.

Po svoj prilici, takva odluka je doneta pod pritiskom određenih negativnih i nepredviđenih faktora, jer je pre nekoliko dan cevopolagač italijanske kompanije Saipem –Castoro Sei bio usidren u blizini Anape, gde je trebalo da počne izgradnja prve linije gasovoda Turski tok.

Nešto ranije Gazprom je organizovao medijsko „curenje“ pisma člana upravnog odbora Sergeja Prozorova, u kojem je zatražio da se od 1. jula obustave radovi na izgradnji dela gasnotransportne infrastrukture sve dok kompanije ne dobiju posebnu dozvolu za njihovo obnavljanje.

U vezi sa ovim padaju uoči su sledeće važne okolnosti.

Turski tok, kao što je poznato, treba da bude položen po dnu Crnog mora po trasi Južnog toka koji je otkazan krajem 2014. godine, tek u zapadnom delu je trebalo da skrene ka jugu i stigne u evropski deo Turske.

Gasprom se zbog pozicija Zapada odlučio za samo na dve linije cevovoda, jer su za taj projekat već bili potpisani ugovori sa pomenutom Saipem i švajcarskom Allseas Group. Ali, u jesen prošle godine su vlade Italije i Holandije dale dozvolu svojim firmama da učestvuju u izgradnji samo jedne linije – turske.

S druge strane, Ankara je započela diskusiju o popustu na gas, ali sobzirom da ovakva igra nije prvi put organizovana, to nije izazvalo značajniju uznemirenost. Međutim, nakon što su u Turskoj održani parlamentarni izbori, na kojima je vladajuća Partija pravde i razvoja izgubila apsolutnu većinu i bila primorana da se bavi formiranjem koalicione vlade, postavilo se pitanje rokova za potpisivanje rusko-turskog međuvladinog sporazuma o Turskom toku.

Gotovo u isto vreme, Gazprom je pregovarao sa italijanskom Eni, koja je glavni primalac gasa preko ukrajinskog tranzitnog koridora, što čini kompaniju podložnijom efektima odluke Gazproma da obustavi tranzit preko Ukrajine.

Kada je Moskva saopštila, da će transportovati gas preko Ukrajine i posle 2019. godine, to je protumačeno kao pokušaj da se sačuvaju odnosi, pre svega, sa Eni. Činjenica je da su počeli problemi kada je prošle godine na čelo koncerna došao Klaudio Deskalci, koji je na tom mestu nasledio Paola Skaronija (sa kojim je Gazprom imao konstruktivne odnose).

Pojavila se sumnja da će Eni, najveći korisnik ruskog gasa, pristati da premesti mesto isporuke prirodnog gasa iz Tarvizia (severna Italija) u predloženo čvorište na tursko-grčkoj granici. Situacija je počela da se „komplikuje“, pa je Gazprom odlučio da suspenduje radove na izgradnji Turskog toka, iako radovi na projektu u celini nisu zaustavljeni.

Takozvana gasovodna diplomatija nije samo preopterećena malo kome poznatim tehničkim detaljima, već sadrži značajnu političku i geopolitičku komponentu, a mogućnost pogrešnih strateških proračuna za sve učesnike ove igre može imati ozbiljne posledice.

Turska pretenduje na ulogu glavnog energetskog tranzitnog centra na Bliskom Istoku, ali kao i Ukrajina sve više postaje mesto sukoba interesa nekoliko velikih geopolitičkih igrača, i, kako piše internet portal Haggin iz Bakua, sve više „oboleva od ukrajinstva“.

Nije slučajno Rusija pokrenula još jednu tranzitni opciju – Severni tok – 2, jer sled događaja u Turskoj vodi ka krahu „vertikale vlasti Redžepa Erdogana“.

„Turska je – zemlja energetskog deficita, koji snažno koči privredu i koji u budućnosti može zadovoljiti samo Rusija – nastavlja Haggin. – A dok dobiju značajne količine gasa iz Azerbejdžana i Irana, Turci moraju nekako da prežive“, tačnje, „moraju da izbegnu realizaciju američkog scenarija“, koji je moguć u slučaju ako se Turskoj nametne uloga „blokatora u američkim planovima za izolovanje Evrope od Rusije“. Tim pre jer na Bliskom Istoku dešavanja idu dramatičnim tokom.

U intervjuu za Le Figaro, bivši šef CIA i NSA Majkl Hejden iskreno govori: „Irak više ne postoji, kao ni Sirija. Liban se praktično raspao, kao što će, verovatno, i Libija. Sporazum Sajks-Piko, kojim su evropske sile 1916. godine nacrtale na karti te države, nikada nije odgovarao realnosti… Nestabilnost u regionu će trajati još 20-30 godina. Teško je reći kuda sve to vodi. Ali, mislim da politika obnavljanja ovih država nije održiva… Mislim da su Kurdi – naši najbolji saveznici u regionu. I oni će to ostati u svakom slučaju, jer su zainteresovani za alijansu sa Zapadom“.

To je na jugu Turske. A na severu, u Azerbejdžanu, su počeli da „odmotavaju“ projekat AGRI – stvaranje transportne veze za isporuku azerbejdžanskog gasa u Evropu preko tzv. interkonektora Azerbejdžan-Gruzija-Rumunija.

Prema pisanju lista „Azerbajdžanske novosti“, koji se oslanja na saopštenje šefa ministarstva energetike Azerbejdžana Natiga Alijeva, „zemalje učesnice projekta nameravaju da ga zajednički promovišu u Evropskoj komisiji kako bi ona uključila AGRI u konačni spisak projekata od zajedničkog interesa Evropske fondacije za strateške investicije“.

Baku, kao i Moskva, manevriše svojom gasnom politikom, ne odustaje od Transanadolijskog projekta (TANAP), ali već priprema rezervnu varijantu tranzita gasa ka Evropi. Istovremeno se pojavio izveštaj da je Baku je ponudio Gazpromu da počne isporuke gasa u Azerbejdžan i to, po podacima agencije Turan, „nekoliko milijardi kubnih metara ove godine“.

Taj list se čudi: „Zašto je odjednom Azerbajdžan odlučio da obnovi snabdevanje ruskim gasom“? Međutim, ovo je znak da je dijagnostika Moskve i Bakua o predviđenom razvoju događaja u Turskoj i na Balkanu postala ista i da sada obe strane žele da deluju zajednički, a ne na nivou konfrontacije ili žestoke konkurencije.

(Fakti)