Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Goran JEVTOVIĆ, Fond strateške kulture
TEŠKO da ćemo za skorijeg vakta doznati koja je muka naterala naprednjačko-espeesovsku i ostalu pridruženu kvinslinšku kamarilu, da u vrelim julskim danima, naprasno, po tzv. hitnom postupku, stavi na dnevni red poslednje sednice redovnog skupštinskog zasedanja, ratifikaciju SOFA sporazuma (PfP/SOFA) sa NATO savezom i time dodatno iskomplikuje uzavrelu političku scenu.
Ukoliko ih je isprovocirao tekst od 16. juna ove godine, pod nazivom „Ministar odbrane u napadnoj operaciji“, kada su u potpunosti isterani na čistinu, a srpskoj javnosti obelodanjena prevara o kapitulaiciji i poniženju koja je pažljivo skrivana više od godinu i po dana, onda je vredelo uložiti trud i energiju. Tim pre što se neprestano upinju svim silama, osobito ministar vojni Bratislav Gašić, da dokažu kako su „neki pre njih“ upropaštavali Vojsku i sistem odbrane doveli do neprepoznavanja, a da, eto, oni, krajnjim naporima spašavaju šta se spasti može.
Sve u svemu, ćutali su kao zaliveni o tome da je drugi po redu naprednjački ministar odbrane, Nebojša Rodić, nastavljajući kontinuitet potčinjavanja NATO-u započet nakon 5. oktobra, u čuvenoj „Sobi za sporazume“ (Treaty Room) američkog Stejt departmenta, 28. januara 2014. godine overio navedeni dokumenat. (Za isti, nije nužno potreban poseban zakon niti ratifikacija, jer spada u papire koji su pokriveni osnovnim ugovorom o pristupanju programu Partnerstvo za mir.)
Bez potpisa na sporazumu SOFA ne bi bilo moguće aplicirati za IPAP kao najviši nivo „saradnje“ sa NATO. Pa još ovako „vojno neutralni“, što kao pojam i sadržaj u međunarodnom pravu, jednostavno, ne postoji. Ali, o toj najvećoj prevari u nekom sledećem tekstu.
Dakle, u danima kada smo trpeli nezabeleženi, otvoreni neprijateljski udar i neskrivenu mržnju zapadnih sila u nastojanju da nas proglase genocidnim narodom, omogućili smo upravo njima – Anglosaksoncima da konačno zaokruže i realizuju planove iz Rambujea i iz oružane agresije koju su sprovodili pod nazivom „Saveznička snaga“. Postali smo i formalno prilepak NATO-a kome sada mogu da rade šta god požele. Na našoj teritoriji, sa našim resursima i infrastrukturom. I ljudstvom u vidu modernih janičara.
Objašnjenja i pravdanja kako će NATO jedinice moći da ulaze u zemlju samo ako ih pozovemo, pa im još i velikodušno odobrimo, da nisu tužna i da sa sobom ne nose ozbiljne posledice, bila bi krajnje duhovita. Jer, NATO je ne samo u kontinuitetu i to počev od 2001. godine prisutan usred zemlje Srbije, ne samo da nam je instalirao svoj mini Štab, prvo prikriveno i nezvanično, a zatim ozvaničio preko Vojne kancelarije za vezu, ne samo da nam je „reformisao“ Vojsku prema svojim aršinima i pretvorio je u laku, malobrojnu (i neupotrebljivu) konjicu, uništio hiljade i hiljade tona oruđa, oružja, municije, mina, eksploziva, opreme…, već nam je aktuelni vojni vrh preumio, drži ga pod potpunom kontrolom i sve tekuće procese u sistemu odbrane permanentno nadzire do poslednjeg detalja.
I ko će to lupiti šakom o sto i saopštiti Savezničkoj komandi u Monsu da su njihovi pripadnici nepoželjni i da ne mogu preći granice Srbije?
Ko će im reći da ne smeju da se mešaju u hipotetička (ali sasvim izgledna) dešavanja na jugu Srbije, u Raškoj oblasti, u Sremu, Banatu ili Bačkoj, tim pre ukoliko kao deo plana bude projektovana žrtva iz redova njihovih pripadnika?
Ko će im zabraniti da se umešaju u problem desetina hiljada arapskih migranata koje su nam organizovano gurnuli, te u vezi sa tim se angažovati na „obezbeđenju“ državne granice?
Zar to već uveliko ne rade na sramotu i poniženje svih normalnih Srba koji su ostali bez svojih graničara?
Zar već nisu angažovani austrijski, nemački i mađarski specijalci kako na našoj severnoj tako i na južnoj granici prema Makedoniji?
A šta reći za brojne pripadnike američkog FBI (i svih ostalih poodavno instaliranih obaveštajno-subverzivnih službi) koji uveliko špartaju zemljom Srbijom i „pomažu“ nam da se „izborimo“ sa pretećim međunarodnim terorizmom (koji je njihovih ruku delo)?
Ili, šta prozboriti o „specijalnom savetniku“ ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, gospodinu Amadeu Votkinsu, stručnjaku iz upravo dokazane „prijateljske“ Velike Britanije (inače, po ocu Englez, po majci Hrvat) koji uveliko „reformiše“ snage policije, baš onako kako je „reformisao“ Vojsku koju sada mučenički gledamo?
Sve je spremno za destabilizaciju i potpuno rasparčavanje Srbije i „ispravljanje Ajzenhauerove greške“ s kraja Drugog svetskog rata. Onako kako nam je otvorio oči gospodin Vili Vimer, ustupajući svoje čuveno pismo upućeno nemačkom kancelaru Šrederu.
„Minsko polje“ je odavno postavljeno, čeka se samo signal i „vatromet“ može da krene. I desiće se. Vrlo brzo. Da li su tzv. srpske vlasti toga svesne? Naravno. Nema nepoznanica. Važni pojedinci su deo scenarija sa precizno određenim ulogama.
Ili ima još nekog ko u ovu zaveru ne veruje, nakon svega?
I ima li koga (osim partijskih i ostalih interesnih zaluđenika) da veruje kako sadašnja Srbija raspolaže potrebnim snagama bezbednosti i odbrane, koje će se uspešno moći da nose sa ozbiljnim problemima, pogotovu ukoliko terorističke i ostale neprijateljske aktivnosti eskaliraju i potraju? A naročito ako te snage budu razvučene na više „frontova“ istovremeno.
* * *
Ko je u ponedeljak, 05. jula, u prepodnevnim satima, sabrao živce i pratio direktan TV prenos zasedanja srpskog parlamenta, mogao je da se definitvno uveri u dostignuti nivo NATO okupacije Srbije i, posebno, u stanje duha aktuelnih kvinslinških činovnika, kao i (pripadajuće) euroatlantske tzv. opozicije. I da jasno sagleda stepen savezništva u izdaji. Kada je reč o NATO putevima, savršeno se slažu i zajedničkim snagama guraju Srbiju na staze podaništva i neviđenog poniženja.
Mogao je da vidi i doživi kako izgleda ljigavost i beskičmenjaštvo, prevarantski i kapitulantski duh zarad ličnih interesa u sklopu preuzetih obaveza od strane zapadnih gospodara. Mogao je da čuje kako dojučerašnji vatreni borci protiv NATO-a sada na sva usta hvale taj savez i zaklinju se na vernost i potrebu „saradnje“.
Otuda, u jednom trenutku, evidentno raspoložen i nadahnut bivši ministar odbrane, Dragan Šutanovac, tokom rasprave koja je tekla bez svađa i razmimoilaženja u stavovima, izreče doslovno sledeću misao koja će verovatno ući u vojne i ostale udžbenike: „…rasprava je protekla u duhu koji meni prija!“
Bilo je „zadivljujuće“ gledati poslanike sa dužim skupštinskim stažom, ali i mlade naprednjačke i ostale junoše kako veličaju saradnju sa NATO savezom, ističu značaj SOFA sporazuma u daljem „reformskom procesu“ i uticaju na investicioni „bum“ koji samo što nije krenuo zemljom Srbijom, sve do „ekspertskog“ tumačenja – interoperabilnosti, koncepta operativnih sposobnosti, podprograma PARP, „dostignuća“ Grupe za reformu NATO-Srbija, angažovanja u mirovnim operacijama za potrebe imperijalnih vladara, i niz drugih floskula i fraza koje su im uredno (verovatno istim nalivperom) ispisane na papirima, sa kojih su uglavnom čitali pred publikom u sali, ali i onom pred malim TV ekranima.
Sporazum SOFA reguliše pre svega tranzit i boravak NATO trupa u Srbiji, a zatim zajedničke vežbe i brojne druge aktivnosti, i bez njega nije bilo moguće da pripadnici NATO vojski i onih koje se nalaze u Partnerstvu za mir, izvode bilo kakve značajnije aktivnosti na našoj teritoriji u minulih godinu i po dana. Pogotovu ne upućivanje borbenih jedinica i sastava. A toga je bilo u izobilju. Otuda i glavno pitanje – šta se čekalo do sada i zbog čega je skrivano od srpske javnosti ono što je poodavno u primeni?
Dva su moguća odgovora – (1) zato što su isterani na čistac i nisu imali više kud ili (2) kreće scenario finalnog obračuna ne samo sa Srbijom, već sa Srpstvom u celini i u tu svrhu predviđene NATO snage moraju biti ozvaničene i po definiciji bezbedne.
Nije ni bitno šta je pravi razlog, odnosno odgovor. Epilog je poražavajući i ponižavajući. I to je ono što je za brigu i nesanicu.
