Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
“Kako neko ko je ukrao 100 miliona misli da je to završena priča. Možda će ga ovi zakoni goniti ili neće ali ima i drugih zakona… Kako tim parama da hrani decu. To nije pametno. Moral nije komplikovana stvar. Vera u Boga je jednostavna stvar – skrušenost, stpljenje… I to je sve”, počinje svoju priču Nikola Pejaković, glumac, reditelj i muzičar.
Govori o nedaćama kroz koje je prošao srpski narod, o tome da li je sve moralo da se odigra na ovaj način i zašto je bitno okrenuti se Bogu i pravoslavnoj veri.
O Kosovu i kroz ono kroz šta je ta južna srpska pokrajina prolazila decenijama unazad kaže:
“Onaj ko radi u najboljoj nameri a ne vidi šta se dešava onda je taj neko žrtva sopstvene gluposti, neznanja… Ali ako ti 1945. kao Srbin poptišeš ukaz da se Srbi ne smeju vraćati na Kosovo a otvoriš granice da Albanci uđu i znaš šta će se desiti onda si i za ovaj i za onaj sud”, kaže Pejaković u intervjuu za Balkan Info.
Napominje da je zamrznuti konflikt loš.
“Taj zamrznuti konflikt je za tebe i za mene ali za onog u Prizrenu nema zamrznutog konflikta. Jer kad čuju dole oni da smo mi zamrznuli krenuće da ubijaju našu decu, da pale… I ja bih to radio da sam na njihovom mestu a da sam zlo ili da sam u službi zla.”
Ističe da je bitno sačuvati manastire na Kosovu, da se zaštite ikone, freske, biblioteke…
“Treba poslušati Hristov glas… Hristova filozofija je jednostavna… Govorim o praktičnoj primeni pravoslavne vere koja je jedina spasonosna. Čovek jedino može da se okrene svojoj porodici, da da bude bolji… Mi možemo ono što možemo a to je rad na sebi. Radi na sebi, nemoj biti konj, nemoj biti budala i ego manijak. Radi na tome da nekako malo spustiš njonjaru. Znam da to nije lako. Ali to je jedino što možemo”, kaže Pejaković.
Ističe da mi ne možemo popravljati svet, države i narode…
“Ali sebe kad malo popraviš to je kao kamenčić koji kad baciš u vodu pa se pojave oni koncentrični krugovi… Ta energija se širi… Tako recimo malo dete… Ono ne uči ljubav tako što ga ti maziš nego ako si ti sa njegovom majkom u ljubavi. Ono tako prepoznaje ljubav, a ne – njega da maziš a majku da našpiciš. Onda ono uči ono što ne treba…”, priča Pejaković.
Kaže kako ljudi ne bi trebalo da se petljaju u sve i svašta.
“Pravio se ovde kod mene kružni tok. E sad mogao sam ja da razmišljam – da li je trebao tu baš kružni tok, da li je dobro napravljen… Šta ja… Ja tu ne mogu ništa, ja to da poopravim ne mogu. Mogu samo, ako nije napravljen dobro, da gledam da me neko ne udari kad tu prolazim. I ljudi ne treba da se petljaju u svašta. Ne znaju šta će od sebe pa se petljaju, ispravljaju neke krive drine. Al to je ego. Kao – Pusti mene, ja ću to. Malo skromnosti svakom, a meni najviše, ne bi bilo na odmet”, kaže Pejaković.
On napominje da se mnoge pretpostavke danas usvajaju kao apsolutne istine što nije dobro. To je kako kaže slučaj npr sa teorijom o postanku čoveka.
“Oni ništa ne znaju, to su sve pretpostavke. Kao bio je onaj veliki prdež, onaj veliki prasak… Ajde da uzemmo da ja ne znam ništa o tome. Ajde mene u pet minuta mogu da me preveslaju i naprave budalom… To nije teško jer ja sam i ovako budala i neznalica… Ali ajde da to probaju sa nekim ko nešto zna. Malo je neozbiljno pretpostavke stavljati u knjige”, ističe i dodaje da fanatizam bilo koje vrste nije dobar.
“Ne kažem da čovek treba da bude mlak ali fanatizam u značenju u kome ga upotrebljavamo nije dobar. Vrlo često i kad je čovek u pravu a to govori fanatično ti mu kažeš – Dobro, ajde pusti to… Nije te briga onda da li je u pravu ili nije… Jednostavno ti je neprijatno da ga slušaš.”
Govoreći o NATO bombardovanju kaže da donekle Ima istine da smo delimično sami krivi što smo bombardovani.
“To zašto smo bombardovani je možda bio razlog što nismo imali nekoga ko će reći – Ček da vidimo šta tu može da se uradi. E sad, jedino ako je neko stvarno nameračio da nas rokne šta god mi uradili. Ali mislim da se ovde radi o jednoj staroj komunjari i njegovoj ženturači i da to ode toliko daleko. To je bio jedan od poslednjih činova pada jednog naroda koji je bio veliki pravoslavni narod a onda je 60 godina lizao bulju jednom ubici. I sad kukakmo. I što onda mi kukamo… Možemo samo da se pokrijemo ušima po glavi. Mi smo izdali i Boga i pretke… Nas Bog toliko voli a mi nemamo pojma. A toliko gluposti pravimo…”, kaže on.
Ističe da je suštinska borba ona borba za dušu.
“Ja mogu s tobom da pričam i da se radujem ponovnom susretu u večnosti. A ako je ovo naš susret sad i nikad više onda možemo samo da se zagrlimo i plačemo. Tako i sa najrođenijima… Radujem jer računam da ćemo u večnosti da živimo. Svakom treba poželeti svu sreću na onom svetu. Jer na ovom nema sreće, ovo je dolina plača. Trebalo bi da jedni druge što manje povređujemo.
Ali naravno postoje problemi, ratovi, borbe… Ali to sve radi sve đavo koji bi da nas što više muči, da što više plačemo i kukamo i da nam u svemu tome još i uzme dušu na foru. I to ne da je uzme nego da mu je mi damo na srebrnom poslužavniku”, kaže on i ističe na kraju da će svako imati za pojedine stvari različito mišljenje.
Baš kao i za poslednji rat.
“Neko će reći da je ono što smo imali agresija, neko će reći da je bio građanski rat… Ja znam šta ću reći svom detetu. Ali najvažnije je reći da ako krene frka da se brane i ako vide nejač da ga spasavaju. Sve stane u ono – Ne ubij i ne čini drugima zlo.”
