Hoće li Sarajevo udariti na Dejton?

Piše: Ivan Ristić

Uoči i nakon još jednog 9. januara, kada se obeležavao datum usvajanja deklaracije o proglašenju Srpske Republike Bosne i Hercegovine, stvari su stajale donekle drugačije nego prošle godine u isto vreme.

Tenzije oko praznika su u odnosu na ne tako davna vremena naizgled makar u javnosti splasnule, što je indikator da Sarajevo više ne uživa nepodeljenu podršku, i još više toga da se fokus pomerio na neka nova žarišta koja je neophodno urgentnije rešavati. Ipak, to ni izbliza ne znači da su stvari okončane i da je Srpska već prešla iz faze borbe za goli opstanak u fazu ofanzive ka ciljevima koji su izvan okvira koji Zapad toleriše.

Šta je uzrok relativnog zatišja na međunarodnoj sceni u pogledu nepromenjene pozicije zvanične Banjaluke? Čini se da odgovor leži u razvoju globalnih tendencija, odnosa u samoj BiH i budućnosti Dejtona kao okvira koji je dugoročno nametnuo pravila igre.

SARAJEVO BI U VIŠU LIGU

1. Na Balkanu kao prostoru stalnih promena geostrateška situacija nikada nije zacementirana do poslednjeg trenutka dok se vrata talasa globalnih promena u potpunosti ne zatvore. SAD su svuda u povlačenju, izuzev Balkana gde ranije uspostavljena arhitektura omogućava da se održi status quo. Zbog toga postoji opasnost od „iskakanja“ iz sistema na mestima kojima je Stejt department kreirao institucionalni dizajn – BiH, Kosovu i BJR Makedoniji.

Ipak, Saudijci, zabavljeni sopstvenim problemima u neposrednom okruženju, Moskva kao prirodna brana prevelikim iskakanjima Ankare zapadno od Bosfora, kao i refleksije sve složenijeg turskog odnosa sa SAD na naš region, prirodno umanjuju upotrebnu vrednost decenijama armiranih NATO struktura na našem prostoru.

Kao kontrateža tim tendencijama, Sarajevo uporno nastoji da svoj značaj podigne na nivo iznad namenjene uloge pukog svođenja Srba na atlantistima prihvatljivu meru. Pored uobičajenih ispada kojima bošnjački zvaničnici reaguju na sve što se ne uklapa u tu matricu, nova varijabla je bio nedavni sastanak hrvatske predsednice i turskog predsednika. On je, zbog činjenice da je bilo reči o unutrašnjem uređenju BiH, podigao prašinu među Bošnjacima i još jednom prebacio loptu u dvorište drugog entiteta.

2. Konstanta američke politike u BiH ostaje delegitimizacija prava na postojanje RS kao entiteta sa –Dejtonom definisanim – kapacitetima državnosti, a ključna razlika koja protokom vremena postaje u sve većoj meri iskristalisana je da RS više ne drži sva jaja u jednoj korpi. Preciznije rečeno, RS sada ima makar nekakvu korpu.

Takođe, opšti izbori u BiH, koji slede ove godine, intenziviraće identitetske pukotine, što će rukovodstvu Republike Srpske dati povod da nastavi neophodno jačanje identitetske svesti i „crtanje“ nezavisnosti u glavama ljudi, uz vitalno važnu zaštitu od unutrašnjih pokušaja destabilizacije posredstvom političkih proksija. Istorijske istine po pravilu opstaju do momenta do koga opstaju strukture koje su ih kreirale. Njihova brižljiva, mudra i pravovremena revizija po aršinima suverenizma može biti ključna u borbi za međunarodnu naklonost pred trenutak konačne raspodele snaga.

Na kraju, presuda vojnom i političkom vrhu tzv. Herceg Bosne unosi potpuno novu dinamiku u kompleksne odnose unutar dejtonskog protektorata. Jasna veza vojnog i političkog vrha u Zagrebu sa sprovođenjem zamisli u zapadnoj Hercegovini – koju je haško tužilaštvo posebno apostrofiralo – samo znači da će se bilo kakav pokušaj iskakanja Markovog trga u pravcu zahteva za institucionalnim definisanjem položaja Hrvata u BiH nalaziti pod posebnom lupom.

Zbog toga je ignorisanje Zagreba i fokus na što kvalitetnije odnose sa Zapadnim Mostarom važno, bez obzira na to u kojoj meri je potonji slabiji igrač, bez prevelikog institucionalnog manevarskog prostora. Plivanje na talasu suprotstavljanja sarajevskom centralizmu, što Zapadni Mostar praktikuje kao supstitut za nepostojanje institucionalnog okvira kroz koji bi delovao, jeste najbolji način da se zaoštravanje hrvatsko-bošnjačkih trvenja iskoristi za ostvarenje interesa srpskog činioca.

3. Preduslov za demontažu Republike Srpske i njenih kapaciteta da samostalno vodi politiku je demontaža Dejtonskog mirovnog sporazuma i Ustava BiH kao njegovog integralnog dela. Dejton potvrđuje da Bosna nije sve ono što sarajevski unitaristi smatraju da jeste – BiH u rat nije ušla kao jedinstvena država, već kao de facto sastavljena od više entiteta, koji su na kraju verifikovani parafom u Dejtonu.

Pored toga, ona nikada nije bila nezavisna država, i opstajala je samo u sastavu većih multinacionalnih sredina, pa je shodno tome njen državnopravni kontinuitet nepostojeći. Na kraju, Ustav BiH je nastao kao deo međunarodnog sporazuma, a nije proizašao iz narodne volje, što je preduslov demokratskog uređenja društva.

DEJTON KAO CONDITIO SINE QUA NON

U skladu sa tim premisama, svaka od tri strane u BiH traži spoljnu podršku za svoje ambicije – Bošnjaci u pravcu unitarizma, Hrvati u pravcu novog institucionalnog okvira Federacije BiH, a RS u pravcu očuvanja dejtonskog poretka, u čemu sa pravnog aspekta leži njena najveća snaga.

Mnogi kojima interes balkanskih zemalja nije činilac u jednačini rešavanja pitanja „svetskog trbuha“ olako pristupaju Dejtonskom sporazumu i traže da se on u potpunosti ukloni sa stola. Nakon toga bi bila izgrađena nova, unitarna BiH, po meri kreatora sadašnje. Međutim, Banja Luka i Beograd moraju da insistiraju na Dejtonu po principu sve ili ništa. Ova pozicija nema alternativu, ali je pozitivna činjenica da ona presudno zavisi od mere u kojoj će Srbija uspeti da se nametne kao nezaobilazni element i strana koja potražuje u novoj raspodeli snaga.

Bosnu i Hercegovinu Dejton je sastavio u jedinstvenu celinu, pa bi oni koji se svesrdno zalažu za njegovu izmenu ili ukidanje morali da znaju da BiH postoji samo na papiru kreiranom u vojnoj bazi Rajt-Peterson.

***

Bošnjacima je ovakvo uređenje Bosne privremeno rešenje – oni Dejton posmatraju kao okvir kreiran da premosti jaz između tadašnjih mogućnosti i dugoročnih ambicija. Međutim, nevolja po njih leži u tome što je Hrvatima i Srbima u dugoročnoj perspektivi sama Bosna privremeno rešenje. Zbog toga se Sarajevu – sa unitarističkim ambicijama – kao logično rešenje nameće da na stolu na kome se igra bosanski preferans pokušaju da žrtvuju Dejton, uzdajući se u garancije Zapada, kao što su to učinili 1992.

Međutim, logika razvoja međunarodnih odnosa i neminovnih promena koje slede im ne ide u prilog. Na maksimalan oprez poziva činjenica da politička logika nikada nije bila jača strana sarajevske čaršije u vremenima kada joj je poveren makar minimum mogućnosti da o nečemu odlučuje.

Pored činjenice da je Ustav BiH integralni deo Dejtonskog sporazuma, olako se prelazi i preko one ne manje važne – da je on okončao krvavi građanski rat. Glup je onaj ko misli da su ovde, na najtrusnijem mestu Balkana, stvari zacementirane stavljanjem parafa na sporazum u vojnoj bazi u Ohaju. Ko misli da je konačnom rešenju moguće doprineti tako što će se srušiti okvir koji je osigurao mir, još je gluplji.

(Standard)