Hrvatska spisateljica, Rudan: Danas je svaka hrvatska kuća Goli otok na kojem tucamo kamenje..

Svaki tekst Vedrane Rudan, hrvatske književnice koja u Srbiji ima mnogo poklonika, izaziva reakcije na balkanskim prostorima. Ali njene knjige sve više osvajaju inostrana tržišta, prodaju se u Americi, Poljskoj, a primorka oštrog jezika mentalitet naših ljudi uspešno je predstavila čitaocima širom sveta.

Počinjemo razgovor od Tita, čije ime će Zagrepčani uskoro da sklone sa trga gde su pozorište, rektorat, Muzička akademija. Ovo zato što u Vedraninoj Rijeci nikome na pada na pamet da se odriče Broza, već obnavljaju i brod „Galeb“, novcem koji je dala Evropska unija.

* Napisali ste nedavno: „Oni koji se nisu rodili u njegovo vreme pojma nemaju ko je Tito“. Vi ste živeli u Titovo vreme, pa kažite nam ko je za vas Tito?

– Tito je bio šef uređene zemlje. Danas ga kriminalci koji vladaju Hrvatskom nazivaju „diktatorom“ i „zločincem“. On jeste bio diktator, on jeste bio i zločinac, setimo se Golog otoka, on je ubijao svoje protivnike, ali koji ih političar ne ubija? Meni smeta što Tita ocenjuju gori od njega. Danas je svaka hrvatska kuća, svaki stan u kojem žive obični hrvatski građani, Goli otok na kojem tucamo kamenje da bismo fizički opstali. Zašto ne govorimo o današnjim diktatorima? Zločini koji su izvršeni nad građanima Hrvatske za vreme vladavine „demokracije“ neuporedivi su sa Titovim „zločinima“.

* Tabla u Jasenovcu i dalje ponosno stoji. Kakvo je to uopšte vreme u kojem se ustaške ploče postavljaju, a Titove skidaju?

– Ovo je vreme „ustaša“. „Ustaša“ pod navodnicima, jer danas u Hrvatskoj ustaša nema. Ti koji se slikaju u ustaškim uniformama i zazivaju krvavu prošlost najobičniji su kriminalci koji pokušavaju i uspevaju da svoju borbu za preimenovanje hrvatskih trgova prikažu kao borbu za bolju budućnost. Kao da se razbijanjem ili postavljanjem tabli može išta promeniti. Nisu previše lukavi, ali je deo našeg naroda, ipak, dovoljno glup, pa pada na jeftine trikove. Većina naših građana vidi o čemu se tu radi, ali su jednostavno umorni od užasnog života i nemaju snage da krenu u rat protiv patuljaka opsednutih crnom uniformom, moći i lovom. Nadam se da će našim građanima jednoga dana puknuti film i da će se te fukare rešiti. Ako treba i demokratski.

Sada su u Hrvatskoj i Sloveniji veoma uzbuđeni zbog arbitraže koju jedni ne priznaju, a drugi hoće da sprovedu. Ima li to smisla zbog „lavora vode“, kako je govorio Solana?

– Hrvatska i Slovenija nisu nikakve države, pa je i ovaj, jedan u nizu „međudržavnih“ nesporazuma, gola sprdačina. Devedeset i devet odsto građana Hrvatske ne bi na slepoj karti moglo da pokaže Piranski zaliv, njih nije briga kako će spor da se reši. Komadići razvaljene Jugoslavije nisu države nego vojni poligoni, američke baze, izvoznici ljudskog mesa za ratovanje diljem sveta.

* Hrvati i Slovenci su u konfliktu otkako su proglasili samostalnost, Srbi i Hrvati nikako da normalizuju odnose, BiH se raspada. Zašto ljudi na ovim prostorima nisu sposobni bar mirno da žive jedni kraj drugih?

– Naravno da su ljudi na ovim prostorima sposobni da se međusobno dogovore na sve teme. Samo, ljudi ovde ne odlučuju ni o čemu. Naši su političari problem, a oni su svi strani igrači. Njima je najvažnije kako da udovolje svojim gospodarima koji ih u zlatu plaćaju da bi razorili naše zemlje. Razumem ih. Hrvatski političar koji je na vlasti ili pri vlasti desetak godina može, izdajući interese svoje zemlje, da obezbedi budućnost sebi, svojim ljubavnicima, ljubavnicima svojih ljubavnica, deci, unucima i praunucima. Baš njih briga za nas. Zato stalno „ratujemo“, zato smo i ratovali.

* Primorje i Istra su „neka druga“ Hrvatska ili ovi vetrovi iz Zagreba još nisu stigli do tamo?

– Primorje i Istra nikad nisu bili napaljena Hrvatska. Na ovim prostorima gde i ja, srećom, živim, ljudi nikad nisu bili opsednuti nacionalizmom jer su, zahvaljujući moru, uvek bili deo sveta. I za vreme prošlog rata u Rijeci se Srbi nisu glavačke izbacivali iz stanova. Ni u Istri. Nadam se da će tako i ostati. Mi „pravi“ primorci, bar oni sa kojima se ja družim, voleli bismo da između nadrkanih ustaških krajeva, a ima ih, i primorja, podignemo zid.

Ovo ne govorim prvi put, uvek kad to kažem moji neistomišljenici mi kažu kako mogu da odem iz zemlje. Zašto bih otišla? Moji preci vekovima žive ovde. Ja ne mrzim Hrvatsku, nego one koji njom vladaju. Meni ne mogu da prodaju maglu i kažu da su „prava Hrvatska“ drkadžije koje se povremeno obuku u crno. Neki od njih nisu čak ni Hrvati. Je… ustašu koji nema hrvatsko prezime.

* Da li se dolaskom HDZ sa Plenkovićem u Hrvatskoj i mlade premijerke u Srbiji nešto promenilo ili bar daje nade da će se promeniti u odnosima dveju zemalja?

– Da li je zločinac onaj koji pere ruke „pre jela i nakon svakog pražnjenja tela“, Krležina izreka, automatski pristojan čovek? Sigurna sam da Plenković zna da upotrebi viljušku i nož, za to je jednako sposobna i srpska premijerka. Da su oni političari koji žele dobro svojim narodima, ne bi bili tu gde jesu. I Plenković i vaša američka cura samo su lutke na koncu.

* Pišete da je „ovo leglo mafijaša“, „rupetina“, „koncentracioni logor za svakoga ko ima nešto u glavi“. Ima li bar malo nade za te koji imaju nešto u glavi?

– Morate da objasnite svojim čitaocima da je „ovo“ u mom tekstu Hrvatska. Sigurna sam da u „ovome“ za pametne trenutno nema mesta. Zato odlaze, čitamo da je otišlo iz Hrvatske oko 100.000 Hrvata, i neka odlaze. Oni koji su prestari da beže ne kupuju novine, ne gledaju televiziju ni portale, prodaju sve što imaju da bi mogli da plate loše lekare i da kupe hranu i lekove. Ostali crkavaju sa glavom u kontejneru.

* U svojoj novoj knjizi „Muškarac u grlu“ kritikujete zvaničnike koji se ponašaju kao prostaci. Ali i vama se često zamera da koristite proste reči?

– Niko meni ne bi zamerao na prostim rečima u mojim knjigama da sam muškarac. Žena sam, pa bih morala da budem fina. Nikad se nisam opterećivala analizama moga pisanja.

Ovih se dana po Hrvatskoj „jure“ ljudi koji preko interneta koriste „teške“ reči, pa ih stavljaju u pritvor. Ne bih htela da mi se to dogodi. Vrućine su strašne, imam problema sa srcem, u Hrvatskoj nema lekara ni u bolnicama, o zatvorima da se ne govori.

* A zbog čega uopšte to stalno zgražavanje nad rečima koje se često pojavljuju u vašim tekstovima baš na ovim prostorima, gde su psovke deo svakodnevnog govora?

– Baš me briga za „ove prostore“. Nedavno je šef moje američke izdavačke kuće, uskoro će tamo da izađe moja treća knjiga, u Poljskoj se trenutno čak tri moje knjige adaptiraju za pozorište, dakle, moj je Amer rekao da je moja književnost „izvrsna“. I sad bih ja morala da razbijam glavu „ovim prostorima“! Svetski sam uspešna, dobro plaćena, zaljubljena. Da su u modi natpisi nad grobovima na mom bi pisalo: Ovde leži prah žene koja je ostvarila sve svoje snove.

* A gde će da bude vaš grob?

– Neće biti moga groba. Moj će pepeo baciti u more, poješće ga ribe, ribe će uloviti ribar, prodaće ga nekom nesrećniku, taj će nesrećnik pojesti komad moje sreće i postati srećan. Možda ćete to biti baš vi? Ako odete u Rijeku i kupite me na najlepšoj ribarnici na svetu.

* POJEDINE novine vas proglašavaju „omiljenom Hrvaticom kod Srba“. Kako to komentarišete?

– Ne želim da budem ni omiljena ni voljena, osim u vlastitoj kući, ali sam srećna što je moj blog www.rudan.info čitan i ovde i u Makedoniji, Sloveniji, Australiji. Svuda gde žive naši ljudi. Jesam Hrvatica, ali to nerado naglašavam jer mi je nebitno, ali sa druge strane je bitno kad se sukobljavam sa „Hrvatinama“. Jedan od njih je trenutno u Hrvatskoj posebno glasan, a čak nije ni Hrvat, moja je teza da je takav zato jer je nizak. Niski muškarci su doživotni mentalni invalidi. Neću mu spominjati ime da mu ne pravim reklamu. Mislim da me ljudi cene zbog moje hrabrosti i jer ima mnogo kukavica koji ćutanjem gube i ono malo što im je ostalo od života.

(Jurica Kerbler, Novosti)