Home / TEMA DANA / IDLIB POKAZAO MOSKVI DA SE NE MOŽE BITI PRIJATELJ S ERDOGANOM- PRETI RAT SA TURSKOM..

IDLIB POKAZAO MOSKVI DA SE NE MOŽE BITI PRIJATELJ S ERDOGANOM- PRETI RAT SA TURSKOM..

Turski predsednik je u jeku napredovanja sirijske vojske odlučio da pošalje svoje vojnike u grad Sarakib, kako bi spasio tamošnje terorističke grupe od neminovnog poraza.

Turska vojska se našla na udaru sirijske artiljerije i poginulo je šest vojnika. Po povratku iz Kijeva, gde je bio u zvaničnoj poseti, Erdogan je obećao „tešku osvetu“ i rekao je kako su turski F-16 i haubice gađale 40 položaja sirijske vojske i ubili 30 do 35 vojnika, da bi ta brojka u turskim medijima porasla na 75. Ovu vest su prvo demantovali ruski generali, a kasnije i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov.

Potparol turskog predsednika Omer Čelik je rekao kako je tursko ministarstvo odbrane obavestilo rusku stranu o kretanju svog konvoja, što bi značilo da Rusi nisu preneli informaciju Sirijcima i da su indirektno krivi za pogibiju turskih vojnika.

Međutim, Lavrov i rusko vojno osoblje iz Centra za pomirenje zaraćenih strana u bazi Hmejmim su rekli da Rusija nije dobila nikakvo obaveštenje od Ankare i da su se turske trupe samoinicijativno zaputile u zonu sukoba u stranu državu.

Kasnije je Erdogan telefonom razgovarao s Vladimirom Putinom i odjednom je stišao ratobornu retoriku, rekavši kako Turska i Rusija imaju mnogo zajedničkih projekata i da se Turska neće boriti protiv Rusije u Siriji.

Kako se Erdogan vraćao iz Kijeva, situaciju u Siriji delom možemo povezati s ratom u Donbasu, gde svakodnevno traju bombardovanja ukrajinske vojske po civilnim četvrtima Donjecka, Gorlovke i drugih gradova i sela blizu linije razdvajanja.

Operacija u Siriji utiče i na razvoj situacije u Donbasu, jer s geopolitičke strane jača globalni položaj Rusije, što znači da joj dopušta da deluje s većim poverenjem u pozitivan ishod u drugim područjima.

Trenutno, sirijska vojska napada teroriste u više pravaca i ima rusku podršku, vojnu i diplomatsku, zbog čega dolazi do postupnog potiskivanja terorista koji su se tamo nagomilali proteklih godina. To se dogodilo uz pomoć Turske, koja je posredovala u njihovom povlačenju iz Damaska, regije Alepa i nekih drugih gradova. Sada u Idlibu imamo veliku koncentracija tih snaga.

Čini se da se Turska nije slučajno aktivirala u libijskom smeru, jer tamo prebacuju militante iz Idliba. Ovde je glavno pitanje koji su to borci. Turci kažu da su to „dobri, njihovi proturski militanti“. Oni odlaze u vojne kampove raspoređene na granici sa Sirijom u Turskoj, gde prolaze dodatnu obuku.

Za sada se ispostavilo da su militanti iz Idliba prisutni u libijskoj Tripolitaniji, najviše u glavnom gradu  zemlje. To je znak da je svima jasno da se Idlib ne može spasiti. To je poslednja pokrajina u kojoj su aktivne terorističke organizacije i niko im neće dopustiti da tamo stvore svoju radikalnu islamsku republiku. Dakle, vladine snage će ih dalje uništavati, a kojim tempom, do konačnog oslobođenja, to ćemo videti. Ali za samu Siriju ovo je već unutrašnje pitanje, kao što je to i pitanje raščišćavanja granica.

Međutim, poslednjih dana je došlo do pogoršanja rusko-turskih odnosa, sve zbog vojne kampanje SAA u Idlibu. Turci su tamo počeli da raspoređuju vojna pojačanja. Oni očito ne nameravaju da prepuste sudbini svoje sirijske prijatelje iz različitih terorističkih grupa, pre svega Hajat Tahrir Al-Šama, sirijskog ogranka Al-Kaide.

U skladu s tim je i zbunjujuća Erdoganova demonstrativna poseta Kijevu i njegov pozdrav tokom zvanične ceremonije “Slava Ukrajini”.

Dakle, čini se da Erdogan želi da stvori privid kako se nije pomirio sa situacijom u Idlibu. Međutim, on istovremeno traži pravo na Tripolitaniju, zapadni deo Libije i bio je vrlo aktivno uključen u ovo pitanje.

Odluka o slanju turske vojske u Libiju doneta je 2. januara, kada se čitav svet „odmarao“. Taj korak je posebno osmišljen kako bi sve doveo pred svršen čin. I što je najvažnije, Erdogan je to učinio kako bi i Putina doveo u situaciju da mora da se pomiri s činjenicom da Turska ulazi u libijski rat.

Vladimir Putin je to, naravno, primio k znanju i upamtio, a onda je 8. januara otišao na otvaranje Turskog toka. Putin je morao da pokaže određenu diplomatiju i da da Erdoganu privremenu pobedu.

Međutim, na bojnom  polju u Idlibu je više aktera. Glavne snage su sirijska vojska, ruske snage, odnosno vazduhoplovstvo, ali i vojna policija. Ovo je zapravo granična zona i tamo se vode lokalne operacije koje će se nastaviti. Ali, sada je Rusija konačno dobila potvrdu da joj Turska nije saveznik, već samo partner s kojim bi uvek trebalo biti na oprezu.

Istovremeno su se Sjedinjene Države malo odmakle od ove teme? Tramp je o Siriji često govorio, ali u principu to nije njegova omiljena tema. To se vidi i iz činjenice da je tamo zadržao tek manji broj vojnika, onoliko koliko je nužno da se primeti američka prisutnost u sirijskoj pustinji.

To je razumljivo zbog činjenice da Sirija nije tako bogata naftom, kao susedni Irak. U Siriji nema tako bogatih ležišta, a ona koja ima su prilično ograničena. Obama je imao politički motiv da bude u Siriji koji je proizlazio iz sukoba s Putinom i poslao je vojnike u arapsku zemlju iz tih ličnih razloga.

Tramp nije imao takve motive. Druga stvar je da je odmah hteo nešto da promeni. Zbog toga je doneo odluku o povlačenju američkih vojnika iz Sirije, ali se tome usprotivila vojska, koja je rekla: „Kako to, mi smo već tamo i zašto bi išli odavde?“ Ali to je uobičajena logika terenskih komandanata i ovaj proces je zapravo završen. U Siriji su ostale vrlo male američke snage, nemoćne da promene bilo šta na terenu.

U Damasku su generali prilično besni zbog ponašanja Erdogana. Vojni vrh kaže da Rusija ne treba da veruje turskom predsedniku Erdoganu, da ih on stalno obmanjuje, ne ispunjava obećanja i vodi svoju igru. Koliko se Rusija može pouzdati u turskog predsednika za izgradnju politike na Bliskom istoku? Na ovo pitanje bi mnogi odgovorili isto kao sirijski generali i verovatno ne bi pogrešili.

Rusko-tursko prijateljstvo se može staviti pod navodnike. Ono postoji zbog zajedničkih interesa. Turska još uvek nije priznala Asadovu vladu, koju Iran priznaje.

Čak se ni Iran ne može nazvati ruskim saveznikom u punom smislu te reči, ali je barem pouzdan. Sada se ispostavilo da je general Kasem Solejmani bio u Moskvi 15 puta i da se s Putinom susreo u tri navrata. U jednoj od tih poseta je uverio ruskog vođu da započne operaciju u Siriji. Generalno, iranski general je igrao veliku ulogu. Solejmani je oslobodio Alepo i jasno je da su iranske kopnene snage i general lično tamo igrali veliku ulogu.

Turska, sa svoje strane, sledi svoje interese, vođena neoosmanskim ambicijama, zbog čega sada ide u Libiju. To su Turci barem jasno dali do znanja, iako većina zemalja na to gleda negativno.

Ipak, nije jasno šta će tamo postići, jer sada postoje dva potpuno različita dela Libije. Kako će biti moguće uspostaviti jedinstvenu vladu, takođe nije jasno, jer danas za takvu vladu nema nikakvih temelja. Postoje čak dve prestonice, jedna u Bengaziju, a druga u Tripoliju, gde vladaju različiti akteri. Bengazi je u istočnoj Libiji, a Tripoli u zapadnoj.

Pod kraljem je glavna prestonica bio Bengazi, a tamo je sada general Kalifa Haftar. Istočni deo je stabilniji i tamo vlada mir, ali ova priča će potrajati.

Što se tiče Sjedinjenih Država, one se ponašaju izgubljeno. Prvo su učinile sve kako bi stvorile haos širom regije, a sada se povlače, ali bez obavljenog zadatka i postavljanja marionetskih vlada.

Je li u regiji došlo do podele sfera uticaja, jer mnogo toga upućuje na činjenicu da su zasigurno održane neke tajne konsultacije. Možda ne na nivou predsednika, već na nivou stručnjaka. Znamo da tajne službe međusobno kontaktiraju.

Kao što znamo, Putin je pre Nove godine nazvao i zahvalio Trampu za pomoć u pronalaženju dvojice terorista ISIS-a kojisu planirali da sprovedu napade u Sankt Peterburgu, a otkrio ih je FBI. Dakle ako govorimo o konsultacijama, takve stvari su moguće.

Ali ako i odu iz Sirije, Amerikanci još uvek imaju jake snage u Kuvajtu, a to je teritorija koja se direktno graniči s Irakom, kao i Saudijska Arabija. Bahrein je takođe domaćin američke vojne baze, a svuda gde SAD imaju vojne baze, mogu ih i koristiti. Činjenica da će nekoliko stotina ljudi napustiti Siriju za njih ne znači ništa.

Što se tiče Irana, ta zemlja zvanično nije saveznik Rusije, ali ne treba zaboraviti da je Vladimir Putin odmah nakon ubistva Solejmanija odleteo u Damask. I Putin i Asad su tamo dali oprezne izjave. Čini se da nijednu stranu nisu hteli da sateraju uza zid i ako nisu tražili pomirenje, kompromis jesu.

Čak ni NATO nije podržao oštar stav Trampa s atentatom na Solejmanija. Stoltenberg je rekao da NATO nema nikakve veze s ovom operacijom. U Siriji se pokazalo da je saradnja Rusije s Iranom zaista moguća, ali treba pričekati i videti kako će se događaji dalje razvijati.

Ipak, ne treba zaboraviti ni na pomorske vežbe Rusije, Kine i Irana u severnom Indijskom okeanu i Omanskom zalivu, održane neposredno pre Nove godine. Prošle su pomalo neprimećeno zbog praznika, ali su izazvale pometnju na Zapadu.

I sada, vraćajući se na Siriju, ta zemlja je istorijsko središte Bliskog istoka i oduvek je privlačila međunarodnu pažnju, a sada se tamo razvila nova konfiguracija. Zemlje poput Rusije, Irana i Turske, koje su se uključile u sukob, mogle su to pitanje da reše bez Zapada. Zapadne sile su jednostavno trebale da bude gurnute u stranu i da posmatraju razvoj događaja.

Stoga je Putin ćutao i dozvolio Erdoganu da se pokaže kao važan akter u Libiji, ali ruski predsednik igra širu igru i sva goruća geopolitička pitanja posmatra kao celinu, ne kao turski predsednik, koji za svaku zemlju ima različitu politiku.

Osim toga, Turska se odnedavno uključila u „poslove“ u Somaliji, ali poslovanje svojih kompanija ne može da osigura bez vojske, što znači da je turski predsednik  sebi dodao još jedan složen zadatak za rešavanje, dok, objektivno govoreći, nije sposoban da istovremeno upravlja situacijom u Siriji i Libiji.

Međutim, ovo saznanje uliva nadu u pozitivan ishod sirijskog i drugih sukoba, jer su se sposobnosti turskog predsednika Erdogana da istovremeno upravlja s nekoliko kriznih situacija pokazale kao vrlo upitne.

(logicno.com)

Check Also

REPUBLIKA SRPSKA NA UDARU: BAKIR PRETI RATOM- DODIK DOBIO ULTIMATUM!

Lideri SDA, SBB-a i DF-a Bakir Izetbegović, Fahrudin Radončić i Željko Komšić poručili su lideru …