Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Beograđanin D. R. (28) je zbog plate od 1.500 dolara bio spreman da ode na kraj sveta. I jeste. Tamo, u dalekom Sibiru, između intervencija specijalaca i davljenja u živom blatu postalo mu je jasno da uz taj novac ide i jezivo opasna cena.
Sveže diplomirani mašinski inženjer se dobro preračunao. Radiće na izgradnji ogromne naftne rafinerije i na svakih šest meseci imati odmor od mesec dana. Zvučalo je lako. Nije bilo.
– Počeo sam da da radim 10. juna 2013 godine, a posao sam dobio 3 meseca pre nego što sam diplomirao. Zaposlili su me na preporuku, jer je u tom trenutku mojoj firmi falilo mašinskih inženjera, zbog obima novog posla koji su dobili u Rusiji. Priveo sam studije kraju i spakovao se – priča Srbin za „24 sata“.
Odredište su mu bili sibirski grad Tjumen i početna plata od 1500 dolara. Tek kad je stigao shvatio je da će to biti krvavo zarađen novac.
– U proseku sam radio 16 sati dnevno i to mi nije padalo teško, jer sam želeo da naučim, kao i da se dokažem. Uvek mi je bilo bolje da radim što više i imam što manje slobodnog vremena, jer slobodno vreme podrazumeva razmišljanja šta sam ostavio za sobom u Srbiji – priznaje građevinac.
Mesto na koje su najgore neprijatelje slali po kazni njemu je trebalo da postane dom, a on je već prvog dana hteo da se iseli.
– Kada sam stigao, bio sam u potpunoj neverici, jer nas niko nije čekao, samo su nas odbacili na gradilište, sa koferima i to je to. Smeštaj je bio u sirotinjskom delu grada gde su do pre 5 godina bile bande. Niko me nije razumeo ni reč, a o poslu nisam imao pojma. Hteo sam da se vratim u Srbiju ali čim sam sutradan izašao na gradilište, hodao sa belim šlemom (beli šlem nose šefovi) i shvatio da mi je gradilište u krvi. Posle 10-15 dana od mog početka rada, dobio sam ekipu radnika od 20 Rusa i počeli smo da gradimo najveću rafineriju nafte u Tjumenu, veličine dve naše rafinerije u Pančevu – otkriva mašinac.
Beograđanin nije gradio samo postrojenje. Morao je da izgradi i karakter. Jer ruska tajga ne prašta.
– Temperatura zna da opadne u roku od 10 minuta za čak 20 stepeni. Leti su komarci nemilosrdni, a još gora napast su moške (mušice) koje idu u rojevima i ulaze u oči, nos i usta i prate vas gde god da krenete. Protiv njih u principu nema leka, sem spreja od vanile, od koga se komplet ulepiš. Ujedaju i obadi, a bežeći od njih možeš da završiš u živom blatu do kuka. To kažem iz ličnog iskustva, ali imao sam sreće da su se oko mene uvek nalazili radnici, da me izvuku – priča D. R. koji se od muke zbližio sa ostalim radnicima.
„Onoliko alkoholičara nisam očekivao“
– Alkohol je na gradilištu strogo zabranjen iako se tog pravila mnogi ne pridržavaju. Znao sam da Rusi generalno imaju problem sa alkoholom, ali nisam očekivao toliko alkoholičara, iako sam iz Srbije, a i sam volim da popijem. Posle tri meseca rada, došao sam u situaciju da sam morao da otpustim nekolicinu svojih radnika, jer su pre svega ugrožavali bezbednost drugih ljudi na gradilištu, iako su bili vrhunski majstoji u svom poslu. Prvi put sam se suočio sa donošenjem teških odluka, ali uvek ću reći, to je samo jedno iskustvo više.
Kada je čovek tako daleko od kuće svaki prijatelj mu je kao rod rođeni, pa su mašinci počeli da se pomažu i brzo se uklopio. A onda je na gradilište došao Amon, pripadnik ruskih specijalnih jedinica.
– Došao sam na turističku vizu. Jedna od ružnih strana ove avanture je što smo ni krivi ni dužni, bili dovođeni u situaciju da imamo problema sa zakonom. Amon je tražio Uzbeke, koji su radili kao najjeftinija radna snaga, naravno bez ikakvih papira. Prema nama su bili blaži, mada su u dosta slučajeva koristili silu. Jednom su došli i sve odveli u stanicu, a ja sam se izvukao jer su zbog svetle puti mislili da sam Rus – priseća se Srbin koji je napravio jednu vrlo „ne Rusku grešku“.
Nepoznavanje snalaženja na hladnim temperaturama umalo da ga košta prstiju.
– U Sibiru možeš samo jednom tanko da se obučeš.Jedan dan u januaru, temperatura se spustila na -42 stepena. To je najniža temperatura na kojoj sam bio do tad, ali radovi se nisu zaustavljali ni u jednom trenutku, iako su bili maksimalno otežani.
Tog dana, šetajući se od objekta do objekta, zazvonio mi je telefon, skinuo sam rukavicu da se javim, pričao 15 sekundi, dok ruka nije počela da me boli od hladnoće. Shvatio sam da moram odmah da uđem negde gde je toplo, jer sam na prstima leve ruke osećao neizdrživ bol. Trkom sam ušao u prvu kancelariju, skinuo rukavicu i video da su mi mali i domali prst kompletno beli, kao sneg. Tada sam video šta znače priče o promrzlinama i koliko su te temperature opasne – upozorava mašinac.
I sam je svestan da ga je puka sreća spasla od većih posledica. Još minut nesmotrenosti i ostao bi invalid. Ali naučio je lekciju.
– Danas mi je plata 2.5 puta veća zahvaljujući mom trudu i posvećenosti poslu. Bilo je to jedno novo iskustvo u kome sam se kalio i postao ono što jesam, kaže Beograđanin kome je ledeno prostranstvo otvorilo nove horizonte.
(24 sata)
