Home / TEMA DANA / JUGOSLAVIJU MENJA NOVA SVETSKA SILA- BALKANSKA FEDERACIJA!? EVO ŠTA SE SPREMA..

JUGOSLAVIJU MENJA NOVA SVETSKA SILA- BALKANSKA FEDERACIJA!? EVO ŠTA SE SPREMA..

Formiranje nove Jugoslavije ne odgovara velikim silama, a ni ne postoji dovoljan kapacitet među političkim elitama ovih naroda da to sprovedu. U današnjem svetu, ideja „Balkan balkanskim narodima“ je nešto čemu bi trebalo težiti, smatra Muharem Bazdulj.

Za pisca Muharema Bazdulja, prva asocijacija na Jugoslaviju je emotivna. „To je moja domovina, zemlja u kojoj sam se rodio, sticao prva znanja, završio osnovnu školu, to je bila prva zemlja čiji sam bio državljanin i na čiju sam himnu ustajao i čijim sam se sportskim uspesima radovao.

Mi, za razliku od velikog dela Evrope i sveta, a čak i generacije naših roditelja i dedova, nismo imali tu privilegiju da provedemo život u jednoj zemlji“, izjavio je Bazdulj u emisiji „Sputnjik intervju“.

Jedan ste od retkih ljudi koji živi radi u više eks-Ju država. Kako izgleda nekadašnja Jugoslavija u odnosu na zemlje nastale njenim raspadom?

— Mislim da je Jugoslavija bila mnogo uređenije društvo. Jugoslavija jeste bila jednopartijska, autoritarno uređena zemlja, u kojoj je postojao verbalni delikt i u kojoj su ljudi mogli da završe u zatvoru zbog onoga što su govorili ili pisali, ali mislim da najveći broj tzv. običnih ljudi ima nostalgiju za Jugoslavijom zbog toga što ta vrsta slobode nije nešto što tangira veliku većinu.

Ono što je u Jugoslaviji bilo neuporedivo bolje nego što je danas u svim zemljama jeste socijalna pravda i nešto što tangira svakog čoveka — školstvo i zdravstvo. Danas u svim tim zemljama postoji situacija da bolesna deca ne mogu biti lečena, a u Jugoslaviji je zdravstvo, uključujući i najkomplikovanije procedure, bilo besplatno i dostupno svima.

Postoji tu jedna priča koja je meni paradigmatična. Bio je u Sarajevu jedan pisac Alija Nametak, musliman sa hrvatskim nacionalnim osećanjem koji je za doba NDH bio „visoki kulturni djelatnik“, i on je posle oslobođenja osuđen za saradnju sa okupatorom, mislim na deset godina. U vreme dok je bio u zatvoru, porodica mu se zlopatila i on je, po belaju, imao i bolesnu ćerku sa srčanom manom.

U svom dnevniku on kaže da su mu ti zatvorski dani laknuli, jer mu je ćerka malo bolje zato što je operisala srce, a operisao ju je dr Isidor Papo, koji je bio najveći i najvažniji kardio-hirurg u Jugoslaviji, a bio je i lekar svetskog glasa.

Zamislite situaciju da siromašnu ćerku narodnog neprijatelja koji robija operiše najvažniji kardio-hirurg u zemlji, da ne govorim o jednoj strahovitoj istorijskoj ironiji da je Isidor Papo bio Jevrejin kome je ista ta NDH ubila celu familiju.

Ovo je jedan radikalan promer koji pokazuje koliko su te stvari koje tangiraju svakog čoveka u Jugoslaviji bile na višem nivou.

Kad je reč o raspadu zemlje, čini se da su svi narodi „pohrlili“ da napuste Jugoslaviju. Šta su time dobili?

— Meni se čini da vaša uvodna konstatacija nije tačna. Nedavno je politikolog Dejan Jović, jedan od najvećih poznavalaca situacije u Jugoslaviji osamdesetih, objavio knjigu koja se zove „Rat i mit“. On navodi relevantne ankete koje zapravo pokazuju da je preferencija većine hrvatskog stanovništva još 1990. godine bila konfederacija, odnosno neka vrsta labave zajednice između jugoslovenskih zemalja.

Ako se setimo tog doba, duže vreme je ideja totalnog raspada smatrana nerealističnom i tad su postojali pregovori između republičkih lidera, pa smo imali ideju da su Tuđman i Kučan za konfederaciju, Milošević i Bulatović za još čvršću federaciju, a Gligorov i Izetbegović za nešto između.

Međutim, ja mislim da je ključni momenat u raspadu bilo otcepljenje Slovenije. Realistično govoreći, verovatno je to bio jedan Miloševićev manevar koji jedino prema Sloveniji nije imao nikakve teritorijalne pretenzije.

Čini mi se da je tu došlo do nekog prećutnog razumevanja između Kučana i Miloševića i da se zato tako lako i bezbolno povukla JNA.

Ono što kreira rat je taj momenat gde izlaskom Slovenije iz Jugoslavije, Hrvatska više nema saveznika u ideji prekomponovanja po njihovoj viziji, i onda dolazi do sukoba. Onda je došlo do najgoreg scenarija, a to je građanski rat i veliki broj žrtava, a to je ono što je najveća tragedija raspada.

Jugoslavija se dva puta gasila u bratoubilačkom ratu i potocima krvi. Zašto su jugoslovenski narodi dvaput ponavljali istoriju?

— To je jedna od najčešćih kritika ljudi koji imaju izražen antijugoslovenski stav, ali ja uvek želim da podsetim da ni prva ni druga Jugoslavija nisu postojale u vakuumu. I oba puta kad su se desili bratoubilački ratovi — desili su se u momentu raspada postojećeg svetskog poretka.

Nije se Kraljevina Jugoslavija raspala usled svojih „inherentnih protivurečnosti“, nego zato što ju je najveća tadašnja vojna sila, uz pomoć niza saveznika, bukvalno pregazila i raskomadala. Drugi put, pao je Berlinski zid, završen je Hladni rat i ponovo je nastala jedna situacija bez presedana u svetskoj istoriji.

Da se ne lažemo, još za vreme „hrvatskog proleća“ ta vrsta tenzije, prvenstveno između Srba i Hrvata, već je bila prisutna, međutim, što snagom Titovog autoriteta i možda još važnije, unutar tog hladnoratovskog sveta gde je Jugoslavija imala svoju ulogu i bila je važna prvenstveno Americi, globalne okolnosti nisu vodile u tom pravcu. Jako me nervira svaki kulturni esencijalizam koji kaže „oni se mrze, pa se svakih 50 godina pokolju“ — ta vrsta agresivnosti postoji među svim narodima i zavisi od okolnosti da li će takve stvari da eskaliraju.

Šta znači biti Jugosloven danas?

— Prvenstveno znači biti baštinik kulture koja je stvorena u toj zemlji i jednostavno, nastavljati se na ono što je bila kulturna matrica te zemlje. Meni se čini da veliki broj pisaca i drugih umetnika koji imaju snažno antijugoslovensko osećanje pokušava da napravi neku čudnu elipsu da bi u kontinuitetu srpske kulture zaobišli Jugoslaviju. Mislim da je 20. vek u svetskoj istoriji bio toliko preloman, da ako isključite taj period, vi negirate sve ono što je pisalo modernu književnost na ovom jeziku.

Ima meni jedna jako draga statistička informacija da su na poslednjem popisu stanovništva u opštini Novi Beograd druga po brojnosti etnička grupa bili Jugosloveni. Postoje ljudi koji se danas i etnički izjašnjavaju kao Jugosloveni, a bilo ih je 1991. više nego Crnogoraca, skoro kao Makedonaca, i oni su, na neki način, velika žrtva tog raspada.

Danas, kad nema Jugoslavije, kad Jugosloveni nisu više politička nacija, to je više simbolička, emotivna, gotovo kao dosetka, ali na izvestan način govori o potrebi neodricanja od nasleđa stvorenog u toj zemlji, istovremeno ne isključujući da je svo to nasleđe u određenom procentu i srpsko i hrvatsko i bošnjačko itd. Ali, u svojoj celini, ono je jugoslovensko.

Koja kultura polaže najveće pravo na jugoslovensko nasleđe?

— Srpska kultura, iz više razloga. Ako gledamo procentualno, Srba je u Jugoslaviji bilo najviše. Dalje, naročito u početku raspada, pa čak i sama činjenica da se zajednička država Srbije i Crne Gore zvala SR Jugoslavija, u Srbiji nije postojao politički otpor, ili on nije bio dominantan, toj ideji kontinuiteta. Takođe, još pre nastanka Jugoslavije, ideje srpstva i jugoslovenstva su se preklapale. Zato mislim da onaj deo srpske javnosti koji olako odbacuje čitav jugoslovenski period kao grešku i zabludu, zapravo odbacuju nešto što je vrlo dragoceno.

Srbija je čak i posle raspada zajedničku državu sa Crnom Gorom nazvala Jugoslavijom, a u to vreme je Slobodan Milošević bio obeležen kao glavni krivac za raspad države. Kako je lider jedine republike koja nije ni održala referendum o nezavisnosti ispao glavni krivac za raspad?

— Krivica nije vaga i teško ju je izvagati, ali po svoj prilici, Slobodan Milošević jeste najveći ili glavni krivac, ali nipošto nije jedini. U dominantnim raspravama o raspadu Jugoslavije koje vladaju u najvećem delu zapadne akademske zajednice, a i ovde, nije problem što se Miloševiću fakturiše krivica. On jeste krivac, ali nije jedini. To je ta ideja da se samim pokušajem Miloševića da promeni taj balans koji se uspostavio Ustavom iz 1974. i jednom težnjom ka većoj unitarizaciji, njegova politika suprotstavila prvenstveno politici Hrvatske i Slovenije, a delimično i politici Makedonije i BiH. I to je neupitno.

Balans koji je uspevao da se održi najviše Titovim autoritetom, Milošević, ulaskom u jedan rizičan potez, pokušava da poremeti sa ciljem veće unitarizacije zemlje, a Slovenija i Hrvatska su protiv toga. Onda dolazi do jednog konflikta koji je još uvek normalna politička stvar, sve do otcepljenja Slovenije. Međutim, ta ideja kaže da Milošević nije hteo Jugoslaviju u kojoj bi svi bili ravnopravni, a ja pitam je li Tuđman hteo ikakvu? Meni se čini da je jedna od tajni Miloševićeve popularnosti u Srbiji početkom devedesetih bila i to je što je uspevao da se ljudi koji su zaista bili iskreni Jugosloveni identifikuju sa njegovom politikom.

S obzirom na jugonostalgiju, koja je sve veća iz godine u godinu, možete li zamisliti neku treću Jugoslaviju za vreme naših života?

— Kad već pominjete jugonostalgiju, hajde da iznesem jedno mišljenje koje, čini mi se, nije preterano prisutno u javnosti. Kad biste pitali prosečnog čoveka na ulici, on bi rekao da mu Jugoslavija nedostaje zbog sporta, kulture, svakodnevnog života… Ja mislim da je to jedna od najvećih pogrešnih percepcija koja služi kao rampa da ozbiljnu priču o tome šta je Jugoslavija bila uopšte ne otvaramo.

Jugoslavija je postojala oko 70 godina i postigla je u kulturi velike rezultate i uspehe, međutim, sa izuzetkom Andrićeve Nobelove nagrade, sve druge uspehe iz kulture su ove male zemlje, u mnogo kraćem periodu, dostigle ili prestigle.

Međutim, ono što se nikada neće desiti je činjenica da je sedamdesetih godina Zbignjev Bžežinski izjavio da postoje tri zemlje u svetu koje imaju globalni spoljnopolitički uticaj — SAD, SSSR i Jugoslavija.

Čini mi se da je taj antikolonijalni momenat koji je u stvaranju Jugoslavije imala mladobosanska generacija, njega je unutar Pokreta nesvrstanih i značaju jugoslovenskog uticaja na dekolonizaciju nastavila druga, Titova Jugoslavija. Mislim da, ako treba da postoji jugonostalgija i ako mislim da bi bilo bolje da postoji, to je zbog njenog političkog uticaja. Zbog jedinog načina na koji su jugoslovenski narodi u političkom smislu bili subjekat a ne objekat.

Nedavno je neko podsetio da su, kad je Džerald Ford, potpredsednik SAD, dolazio u Jugoslaviju, bile velike rasprave ko će ga dočekati u Predsedništvu, jer ne može ga dočekati predsednik pošto nisu ista kategorija, i onda su poslali, mislim, Vidoja Žarkovića, koji je tad bio predsednik Saveta Federacije ili tako nešto.

Danas nama, ali ovo nije hiperbola, predsednici i premijeri puze pred pomoćnikom zamenika ili zamenikom pomoćnika, zaboravim kako se zove ta visoka funkcija u Stejt departmentu. Ovo što se desilo predsedniku Srbije u Parizu, to je vrsta poniženja koja je potpuno nezamisliva u bilo kojoj spoljnopolitičkoj situaciji za vreme Jugoslavije.

Ishodište i suština jugoslovenskog projekta otkad je zamišljen je u politici. Ja ne mogu da zamislim, iz celog niza razloga, stvaranje nove Jugoslavije. Mislim da danas formiranje Jugoslavije ne odgovara velikim silama, a ni ne postoji dovoljan kapacitet među političkim elitama ovih naroda da to sprovedu.

Sada, u ovoj situaciji, ono što ja u optimističnim varijantama mogu da zamislim, jeste ono odakle se i počelo, neka vizija Svetozara Markovića i srpskih socijaldemokrata o balkanskoj federaciji. U današnjem svetu, ideja „Balkan balkanskim narodima“ je nešto čemu bi se trebalo težiti. Danas, razmišljati o novoj Jugoslaviji na način kao što je bila prva ili druga je previše skromna utopija.

Pošto Džonija Štulića smatrate „poslednjim Jugoslovenom“, koji vam je njegov omiljeni citat o Jugoslaviji?

— Možda to nije bilo mišljeno u to doba kad je pisano kao o Jugoslaviji, ali to je, zapravo, stih o onim besprizornicima koji razbiju svako ogledalo, da ne ostane ni spomen na lepotu.

Check Also

SRBIJA SPREMA KONTRAUDAR! Albanci dobili OKLOPNA VOZILA, a ako ovo urade, dolazi do „SUKOBA“!

Vest da su višenamenska vojna, odnosno borbena vozila stigla iz SAD na Kosovo uzburkala je …