Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Milomir Marić
Da sam neka vlast u Srbiji odavno bih zabranio upotrebu ogledala. Neprijatelji su na namerno poturili ružno ogledalo, da bi nas kompromitovali i satanizovali. Tu se očigledno malo šta može promeniti, pošto narodna kletva kaže da sedam godina sreće neće imati ko razbije ogledalo. Mi već decenijama nemamo sreće, iako masovno nismo razbili ogledalo, već samo lomili čaše od kristala u kafani, kako to divno peva narodni umetnik Slavuj iz Mrčajevaca.
Srbi koji su uspeli u životu i koji drže do sebe naravno da ne smeju da stanu pred ogledalo čak ni da se oglednu u očima drugih ljudi. Radije svoju neodoljivost domaštavaju i docrtavaju u zgodnu uobrazilju kojoj se dive i kojoj jedino veruju. Sliku svoju ljube pošto je daleko lepša od bilo kog foto šopa ili ručnog rada kakvog nepouzdanog umetnika, obično sklonom piću ili još gorim porocima.
Život smo protraćili i decenije izgubili slepo verujući da ćemo kad tad živeti kao u televizijskom dnevniku. Prosto se ne zna da li su vesti bile lepše u vreme komunizma, Miloševića ili posle pobede slobode i demokratije. Otprilike u doba kada nas ni jedna nesreća nije mimoilazila. Ne znamo tačno kako je bilo ranije u slavnoj srpskoj istoriji, jer nije bilo televizije. Ali neki dokumenti govore da su se tada radije ogledali u ogledalu. Verovatno zato što su bila daleko bolja, klasična i stilska, prilagođena da istaknu prirodnu lepotu, bez ikakvih kinđurenja i ukrasa. Zbog toga i danas svako radije bira staro, a ne novo ogledalo , pa pošto košta da košta.
U starom ogledalu može slučajno da se pojavi neki naš veliki predak, koji se stvorio, proslavio i izgradio našu zemlju, umesto nas koji smo je obrukali i upropastili.
Mnogi samozvanci su se u međuvremenu pojavili u Srbiji kao glas razuma i savesti ili bar bezgrešno ogledalo vremena da bi kao vrhovne sudije i ovlašćeni arbitri svima drugima sudili zaklinjući se u vlastitu pravdoljubivost i nepogrešivost. Oni su u pravu i na braniku istine još od kada ona ne stanuje ovde, u zemlji velike laži, koju su potpuno opustošile mnogo veće laži koje su merodavno poslate iz najznačajnijih svetskih prestonica.
Da se odmah razumemo nisam iz te priče pošto sam najobičniji korisni idiot. Oduševljeno sam verovao u današnjicu još dok je bila neizbežna sutrašnjica i lepa budućnost koja uopšte nije ličila na ovo što nas je posle svega snašlo.
Dakle, zapušio sam nos zbog smrada, zažmurio na oba oka i rekao zbogom pameti isključivo o svom trošku i na svoju štetu.
Drugi su se od toga prilično okoristili. Antiratni profiteri pokazali su se daleko mudriji i umešniji od ratnih od kojih su neki i stradali ili makar odavno propali. Takozvane, nevladine organizacije više nisu antivladine već vladine, pošto novac, umesto iz inostranstva sada dobijaju iz srpskog budžeta kao nezasite pijavice na narodnoj grbači. Konačno su u prilici da usreće Srbiju, samovoljno određujući šta i kako da se radi iako nikada u životu ništa nisu radili, niti su se dokazali u bilo kojem poslu, bez obzira na to što su nekoliko decenija isključivo oni u pravu. Ko ne veruje, biće bombardovan ili će mu biti uvedene sankcije. Najblaža kazna je potpuno isključivanje iz političkog života.
Oni su daleko više nego vlast i zakon u Srbiji, pošto su garant evropskih standarda i zakona, koji su uglavnom, svojeručno napisali. Bilo bi nam daleko bolje da su ih bar preveli iz neke srećnije i bogatije zemlje. Zakonodavcu je obično važnije da zabrani bolje i sposobnije od sebe.
Kad sam posle oslodođenja, Petog oktobra, video ko se sve u Beogradu lažno predstavlja kao Evropa i Amerika, jako sam se uplašio da će zabraniti čak i lepše od sebe, koji su po starinski u stanu imali i ogledala.
Na pametnije od sebe nisu mnogo nasrtali pošto su imali uverenje da su najpametniji na svetu. Vreme je pokazalo da su i u tom pogledu bili u pravu, a ja sam im zahvalan što su mi dopustili da uživam u svojoj gluposti.
Niko to nije ni primetio tokom operacije pokoravanja i pripitomljavanja Srbije. Pod budnim okom nevladinih organizacija i regulatornih agencija, po svim propisima je izvedena sveopšta pljačka i privatizacija Srbije, fabrike su zatvorene i radnici su najureni sa posla, tako da su srećni i sa 100-200 evra mesečno, iako je Tito njihove očeve i majke podizao za bar hiljadu maraka, a bio je srbožder.
Dok smo za vreme ratova i sankcija, primali plate od 5 do deset maraka, Druga Srbija je od Soroša, ili ko zna koga, dobijala po nekoliko hiljada. Nakon Petog oktobra, odmah su vraćeni njihovi dugovi. Sorošu je nadoknađena šteta, tako što je bez takse dobio srpsku televizijsku kablovsku mrežu, koju je nedavno prodao direktoru CIA-e za milijardu i dve stotine miliona dolara. Srbija nije dobila ništa. Nije joj prvi put da daje sve za ništa.
(Novosti)
